Божићни пост
Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова се односи на древна времена хришћанства. Већ од IV вијека свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим дјелима Божићни пост. У V вијеку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у вријеме константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-то дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да “је сам свјатијеши патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо …од 15. дана новембра”. Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15/28. новембра и траје до 25. децембра/7. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у Црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост. Пошто пост храном почиње на дан празника светог апостола Филипа (14. новембра по старом), онда се још назива и Филиповим.
Божићни пост је зимски пост, и служи нам за освећење последњег дијела године тајанственим обновљењем духовног сједињења са Богом и припремом за празновање Христовог Рођења. Лав Велики пише: “Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расијаности живота увијек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо гријех, који се умножава због тјелесних слабости и нечистоте жеља”.
Према ријечима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. “Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ – тако и ми у вријеме тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима”.
Према ријечима Симеона Солунског, “пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповијести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти”.
Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се прије дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тијела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свијету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принјели наше чисто срце и жељу да слиједимо Његово учење.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ
БОГОРОДИЦЕ
Када се Пресветој Дјеви
Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи
њени свети, Јоаким и Ана, из
Преподобни Алимпије Столпник
09.децембар/26.новембар
Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на
Назарета
у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем
обећању своме. Три дана пута има од назарета до Јерусалима;
но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак.
Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узмз
учешћа у овој светковини, у којој узимају учешћа невидљиво и
ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у
рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем
својим а с друге мајком. Бјеше Дјева украшена царским
благољепним одећама и украсима, како и прилићи кћери
царевој, невести Божијој. За њима последоваше множина
сродника и пријатеља, сви са запањеним свећама. Пред храмом
беше 15 степеника. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а
она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник
Захарије, отац Св. Јована Претече, и узевши је за руке уведе
је не само у храм него у Светињу над Светињама, у којој нико
никада не улажаше осим архијереја и то једанпут годишње.
Св.Теофилакт Охридски вели, да је Захарије "ван цебе био и
Богом обузет" када је Дјеву уводио у најсветије место храма,
иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов
објаснити.Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону,
примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а
Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму
пуних 9 година.Док јој беху родитељи живи посећиваху је
често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху
Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као
сироче, и не жељеше никако до смрти удаљивати се из храма
нити ступити у брак. Како то беше противно и закону и
обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата Св.
Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице
живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и
привидно закон задовољи.Јер у то време не знаде се у Израелу
за девојке уавештане на девство до краја живота. Пресвета
Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и
њој после следоваху у Цркви Христовој хиљаде и хиљаде
девственица и девственика.
службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду.
Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се
удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од
страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и
сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну.
Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у
посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не
могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито
од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони
разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не
даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије
мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом
Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи
почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и
исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне
стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер
његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога
столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса
указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји,
да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до
небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац
како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се
640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је
глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.
