Свети апостол и јеванђелист Марко
08.мај/25.април
Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у
посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него
сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да
им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот
Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол
Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен
за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први
проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше
притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и
злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке
Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у
Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да
заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и
да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко
потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше
тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када
градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ,
где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се
врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се
број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци,
везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у
обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се
најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави
му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!"
на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" —
Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по
улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден
Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако
издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од
хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од
сваке муке и сваке болести.
Житије Светог и Богоносног оца нашег
ВАСИЛИЈА, Острошког и Тврдошког Чудотворца
12.мај/29.април
ваком
народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом
Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и
освећивати и на земаљском путу њ
еговом ка Царству Небеском
руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов,
Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог
прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих
спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље
Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове
историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и
Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском,
даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног
оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и
Захумског.
Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у
Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети
Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе,
када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи
основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети
отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по
реду његово свето житије.
Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу
28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих
православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије.
Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише
страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од
детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав
окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и
побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици
више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним
стварима. Друга школа његове побожноети беше му пост, молитва и
стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је
редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг
храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре
црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На
светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу,
као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда
смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе.
Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико
треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам,
него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао
овце заједно са другим чобанима.
Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници
од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против
младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва
искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још
многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а
уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га
одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше
посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше
Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком
крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених
монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни
младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а
такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих
Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом
подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.
