ГОСПОЈИНСКИ ПОСТ

Госпојински пост је најкраћи од четири годишња поста и траје од 14. августа до 28 . августа, али је строжији од Божићњег и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и и вино. Једино на празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утвђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла Комнина (1143-1180).

Шта још треба да знамо о пост?

Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1Мој. 2,17).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт. 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар. 17), или пророк Мојсије на гори Хориву ( 2 Мој. 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам. 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан. 1,-10). Ниневљани су постом избеги катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2.Језрина). Постили су и Св. Апостоли. У хришћанству  први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. А то је заповест о посту, тј. о уздржању. Нарушавање заповести о посту први је грех.Зато и први подвиг човека у ослобађању од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа о посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Хришћанског учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали свештенике уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуривао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор. 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значењима догађаја из живота Господа Исуса Христа ( Божићни и Васршњи пост), Богородице ( Госпојиски пост) и Апостола ( Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само нопоходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.

 СИНАКСАР НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

19.август/06.август

TРЕЋЕ године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег, поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13. 16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" — При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Авва Јустин
"ЖИТИЈА СВЕТИХ
за август