Свети апостол Тома
19.октобар/06.октобар
Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење
Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног
догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би
уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра
моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и
Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху
коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију.
Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се
Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и
сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави
свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две
сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због
вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не
хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака
оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија,
најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше
се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за
веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез
Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди
апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља.
И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.
Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у
Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он
зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али
не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја
небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у
васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно
прослављење Матере Божје.
Свети мученици
Сергије и Вакхо - Срђевдан
20.окробар/07.октобар
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре
први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше
много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова
два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.
И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и
Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше
цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с
њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске
хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху
улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у
Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се
и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје
време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се
одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише
ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно
ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и
нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући
Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и
крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским
оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети
би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па
тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му
оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце
славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни
витези вере Христове око 303. г.
Спомен Светог и праведног СТЕФАНА СЛЕПОГ, деспота Српског (Бранковића)
22.октобар/09.октобар
ВЕТИ
праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза
Српског Лазара, великомученика Косовског,[1]
Свети супрузи Лазар и Милиц
а имађаху најстарију кћер своју Мару,
коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара
породише три сина: Гргура, Ђурђа
и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог,
деспота Српског (од 1389. до 1427. године),[2]
њега на престолу Српске деспоговине наследи Марин и Вуков син
Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не
имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином)
Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу
којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417).[3]
У детињству своме блажени Стефан беше
васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност,
послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је
вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом
природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили
очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био ,,без
приговора, да се не може замислити човек достојанственији од
њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица".
Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој
преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери
Православној.[4]
