САБОР СВЕТИХ СРПСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА И УЧИТЕЉА
ВОГА
дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико
архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски
архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога
Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља
Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију
у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био
игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље";
Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346. године патријарх, преминуо
1349. године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за
патријарха у време кнеза Лазара 1376. године, и крунисао Лазара,
потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу;
Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. године; Мака-рије
обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру,
Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију
при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз
припомоћ свога брата, великог вези-ра Мустафе (Мехмеда) Соколовића,
упокојио се 1574. године; Гаврило, по роду племић од Рајића,
учествовао на Московском са-бору при патријарху Никону, због чега
буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656. године. Уз ове
још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ
Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многа од њих
подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни,
добри же дјелателије винограда Господња".
Спомен Светог оца нашег
ЈОАНИКИЈА II, архиепископа и првог патријарха Српског
[1]15.септембар/02.септембар
ВОМ
светом Јоаникију не зна се много пре но што је
постао архиепископ
Српски. Сигурно је да је рођен од побожних српских родитеља (изгледа
негде око Призрена), који су највероватније
били благороднијег порекла. Да је Јоаникије био врло способан и
обдарен види се из тога што га је тадашњи српски владар Стефан
Душан (1331 — 1355 г.) узео на свој двор за свота логотета. Када
пак премину тадашњи архиепископ Српски Данило II (1324— —1337
г.),[2]
тада би сазван црквени сабор на коме за архиепископа би изабран
овај свети Јоаникије о коме је реч. То беше 3. јануара 1338.
године. Попут великих светитеља Божјих и јерараха Цркве Христове
Тарасија, Никифора, Фотија и осталих, и овај свети би изабран из
редова лаика и брзо прође све монашке и свештеничке чинове, и
тако би хиротонисан за архиепископа на престолу Светога Саве.
Као
архиепископ, свети Јоаникије II је радио на добро Цркве Божје и
на спасење своје Богом поверене му пастве. Тадашњу првопрестолну
цркву у Пећи, коју подигоше архиепископи Никодим и Данило, он
даде украсити дивним иконама и фрескама и свим осталим потребним
стварима.
У то време српски краљ Стефан Душан освоји
многе грчке крајеве на југу и прошири веома своју земљу, па због
тога реши да се прогласи за цара. Притом он одлучи да и Српског
архиепископа саборски узвиси на степен патријарха. Јер овај краљ
српски не мало
поштоваше светог архиепископа Јоаникија и велику му част
указиваше. Тако једном приликом у Приштини, када тамо Душан
дочекиваше грчког владаоца Јована VI Кантакузина
и за ту прилику дође позван и архиепископ Јоаникије, сам краљ
прихвати на своје руке ногу светог архиепископа, док овај
сјахиваше са коња, и смирено га целива у руку просећи од њега
благослов.
О самом пак проглашењу архиепископа Српског
Јоаникија за патријарха и Српске
архиепископије за патријаршију, ево
шта пишу биографи Српских краљева и архиепископа: „После
престављења господина архиепископа кир
Данила (Другог), господин краљ Стефан (Душан) постави свога
логотета на престолу Светога.
Саве, и он остаде у архијерејству осам година.
Када је тада господин краљ Стефан (Душан)
у то време заузео многе земље и градове
грчке, он се венча на царство у граду Скопљу и постави
архиепископа кир Јоаникија за патријарха. Јоаникије
патријарх пребивао је у дому Спасову[3]
и украшавао је велику цркву многочасним и светим иконама и
многоразличним свештеним сасудима, и другим различним златним и
сребреним потребама, украшеним бисером и камењем, као што
сведочи писмени црквени катастих. И постави многа сребрна
кандила, која са собом донесе, и још к томе приложи дому Спасову
многа села, и цркве у њима сазда, и на Кармилу (у Светој Земљи)
сазда цркву Светог Илије и на Тавору цркву Светог Николе".[4]
Толико о томе пишу биографи.
Житије Светог свештеномученика
Петра, митрополита Дабробосанског
15.септембар/02.септембар
Митрополит
Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у
Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Реље
ву
(1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893.
године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин
ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра
1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован
је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора.
Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају
затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан
је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења
митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је
краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије.
По избијању Другог светског рата, саветовано му је да
се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам
народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са
народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према
томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.”
Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким
Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице,
одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе
усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен
је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја
исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је
добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска
обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у
Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из
сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у
ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је
митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки
пострадао.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998.
године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за
свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и
хришћанско-православне вере.
Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру.
