КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА
Тропар, гл. 1.
Спаси Господе народ Свој и
благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над
њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.
Кондак, гл. 7.
Некада је пламено оруђје чувало врата Раја, али на њих наиђе преславни савез,
дрво крсно, жалац смрти и паклена победа би прогнана. Стао си пред све који
су били у аду, Спаситељу мој, кличући: Уђите поново у рај!
У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена,
на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста
која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да
је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се
Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа.
Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене
на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота
којим живимо у те великопосне дане. У вези са т
им умесноје да се
још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени
символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има
два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је
Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава
земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о
чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје
учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју
проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у
име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели
ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек
никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још
бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".
1.Крст
- центар павловске сотириологије и апостолског служења - Петар
Василијадис
2.Крст
Христов и његов значај у нашем животу - Архимандрит Георгије
Капсанис
Синаксар на Благовести
Када се Пресветој Дјеви
наврши једанаест година пребивања и служења при храму
Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи
у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону
она не може више остати при храму, него треба да се обручи и
ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би
одговор Пресвете Дјеве, да се она посветила Богу и да жели
остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по
промислу Божјем првосвештеник Захарија, отац
светог Јована Крститеља, у
договору са осталим свештеницима,
сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме
од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање
о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и
сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као
и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у
молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из
куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и
догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите
потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим.
Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог
благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима,
јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то,
како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала
отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом
пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14).
Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се,
благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у
Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском
благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту,
отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета
отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме,
да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар.
Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним
празником.
-
Епископ Атанасије (Јевтић) - Беседа на
Благовести
-
Свети Николај
Жички - Богородичино Јеванђеље
СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира.
Проф. Др Јован М. Фундулис
ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
ВИЗАНТИЈСКОГ ЛИТУРГИЈСКОГ ТИПА
Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира. Ванредно њено служење се предвиђа у дане Велике Четрдесетнице када се догоди спомен неког светог. Некада се служила и у среду и петак сиропусне недеље и на Велики Петак, али се данас више не служи. Приликом њеног служења четвртком самогласан и мученичан стиховњих стихира вечерње поју се као прве стихире на „Господе, завапих". Што се тиче њеног служења њеног служења ујутру потпуно је потиснуо исправни древни поредак.
Од
времена турског ропства постепено је превладало да се служи ујутру,
са свим осталим монашким богослужењима (полуноћница, јутрења, први,
трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са
вечерњом, као што то одвајкада предви
ђа
литургијски чин, али само формално. Разлог њеног премештања на
јутарње сате не треба толико тражити у олакшању приступања светом
причешћу, будући да су се хришћани у време када се то догодило иначе
причешћивали само на велике празнике. Пре би требало да се доведе у
везу са постом. Један зилот, савременик овог премештања литургије
(XVII век) са вечерњих сати на јутарње, укорава хришћане свог доба
зато што су муслимани били доследнији од њих у држању поста, пошто
нису ништа јели цео дан, него само увече, док хришћани не само да
нису постили у дане поста, него су исмевали Бога, вршећи вечерњу
ујутру да би формално имали чисту савест. У побожним заједницама
тога доба било је незамисливо кршење поста пре вечерње, те је зато
као олакшавајуће решење смишљено да се вечерња премести на јутарње
сате. У наставку је следила литургија пређеосвећених дарова.
Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време
њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер
би на тај начин задобио смисао целодневни пост. У данашњим
околностима ово је могуће само средом, будући да се петком увече
служи акатист који је веома популаран у народу. Служење акатиста пре
литургије пређеосвећених дарова је литургијски неприхватљиво, а
после ње није уобичајено. Сем тога, служење акатиста у наставку
литургије сувише би одужило богослужење, што би било на штету и
акатиста и литургије.
Литургија пређеосвећених дарова је богослужење које има изузетно проучену структуру, која спаја вечерњу службу са поуком и светим причешћем унутар покајног карактера Велике Четрдесетнице. Она пружа дивну прилику за поучавање кроз тумачење дијелова Старог завета и представља један практичан позив за чешће учествовање у светом причешћу, што и јесте циљ њеног служења. Њено врешење ујутру наноси јој штету, зато што није могуће да у њој учествују они који су запослени. Из тог разлога покушај да се служење литургије пређеосвећених дарова врати на природно и предањско време њеног служења, односно да се служи средом увече, представља веома важан корак у правцу њеног искориштавања на прави начин. Потребно је само да се правилно схвата и предаје њена порука, а то је да се учествује у пречистим тајнама после упражњавања целодневног поста. Иначе, хришћани нека се причешћују суботом и недељом на литургији која се служи ујутро.
