Вазнесење - Спасовдан
ке до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је,
и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе
Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових
очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од
њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се
узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).
Многобројне вести које говоре о вазнесењу
неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о
вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице
или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу
после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела
апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не
спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло
мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник
Вазнесења зове
се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃ (и
аналипсис ту кириу имон Иису Христу),
или само α̉νάληψις (аналипсис),
затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос)
(према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај
празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми)
(ваљда η̉μέρα), српски
Спасово,
Спасовдан, по свој прилици
зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења.
Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци.
У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи
Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским
текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις,
наиме узеће, а негде се
и данас отуда зове овај празник „вазам“.
Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан
(5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава
четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински
се означава овај празник
Ascensio,
Ascensio Domini.
Вазнесење се првобитно није славило посебним
празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно
Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један
јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење
била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки
ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу
овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у
време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле
крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од
Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа,
и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1.
V,
с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као
„достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог
дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе)
до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу
економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу
Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не
буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза
Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима
Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У
Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај
дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се
принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом
случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на
Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је
одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на
Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост
разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица
означава место, које се већ у
IV
–ом веку означавало као место вазнесења, и где се
још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
Свети Теодор вршачки
29.мај/16.мај
Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу
устаника у Банату. Устаници су на
заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у
Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су
мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.
Свети новомученик Вукашин из Клепаца
29.мај/16.мај
Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца,
родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на
источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где
је
раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века,
задужбина чувенихсрпских
православних црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г.
је обновљена као
црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до
темеља, као и цело село Клепце).
Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом „Само ти, дете, ради свој посао“ . Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке „Независне Државе Хрватске“, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неђу Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја.
