Житије Светог и Богоносног оца нашег
ВАСИЛИЈА, Острошког и Тврдошког Чудотворца
08.мај/25.април
ваком
народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом
Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и
освећивати и на земаљском путу њ
еговом ка Царству Небеском
руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов,
Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог
прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих
спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље
Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове
историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и
Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском,
даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног
оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и
Захумског.
Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у
Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети
Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе,
када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи
основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети
отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по
реду његово свето житије.
Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу
28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих
православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије.
Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише
страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од
детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав
окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и
побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици
више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним
стварима. Друга школа његове побожноети беше му пост, молитва и
стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је
редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг
храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре
црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На
светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу,
као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда
смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе.
Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико
треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам,
него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао
овце заједно са другим чобанима.
Вазнесење - Спасовдан
17.мај/04.мај
ке до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је,
и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе
Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових
очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од
њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се
узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).
Многобројне вести које говоре о вазнесењу
неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о
вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице
или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу
после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела
апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не
спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло
мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник
Вазнесења зове
се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃ (и
аналипсис ту кириу имон Иису Христу),
или само α̉νάληψις (аналипсис),
затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос)
(према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај
празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми)
(ваљда η̉μέρα), српски
Спасово,
Спасовдан, по свој прилици
зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења.
Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци.
У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи
Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским
текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις,
наиме узеће, а негде се
и данас отуда зове овај празник „вазам“.
Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан
(5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава
четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински
се означава овај празник
Ascensio,
Ascensio Domini.
Вазнесење се првобитно није славило посебним
празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно
Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један
јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење
била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки
ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу
овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у
време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле
крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од
Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа,
и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1.
V,
с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као
„достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог
дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе)
до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу
економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу
Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не
буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза
Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима
Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У
Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај
дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се
принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом
случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на
Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је
одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на
Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост
разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица
означава место, које се већ у
IV
–ом веку означавало као место вазнесења, и где се
још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
