Житије Светог оца нашег
ЈОВАНА, Шангајског и свеправославног
19. јуни/02.јули
ован
Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској
губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице,
а његов
отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица
Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских
освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати
по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу.
Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља.
Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Дечак Михаило
Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео,
није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла
је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније
епископ Јован ће записати:
Икона светог Јована Шангајског „Откад знам за себе, желео сам да
служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени
непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја
усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”
Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц
ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је
завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет
на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године
касније... Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић
кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен
је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али,
нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог
Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе,
а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије
Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг
борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих
увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу.
Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом
подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред
осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...
Повратак у
Србију Свети Јован у последњој години живота У време грађанског
рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у
домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи,
уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као
избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје
породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”.
Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у
Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра
кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине,
а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије
од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић
аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су
други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске
кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле. У то
време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар
Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у
Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом
манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име
Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод
Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента
Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут,
и други сазнали са његов чудесни начин живота... Иначе,
Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић
који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је
он анђео Божији у људском обличју.”
Спомен Преподобне
матере наше
АНАСТАСИЈЕ Српске,
мајке Светога Саве
20. јуни/04.јули
на,
кћи грчког цара Романа IV (1168—1171 г.) и супруга великог Српског
жупана Стефана Немање, са којим роди т
ри сина: Вукана, Стефана и
Растка, тј. Светога Саву. Са Светим Немањом подигла женски
Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице,
и ту се замонашила добивши монашко име Анастасија. Поживевши у
побожности и богоугађању престави се у миру 21. јуна око 1200.
године. Сахрањена је у припрати Студеничке Богородичине цркве (где
јој је у 16. веку урађена дивна икона на зиду фреска).
