Архива :

- за 2007. год. -

- за 2006. год. -

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Тропар (глас 8):

 

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Тропар, гл.  1.


Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

 

Кондак, гл.  6.


Јавио си се данас Васељени Господе, и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Тропар глас 1.

Исусе, Који седиш на Престолу светлом као огањ, међу Анђелима, са Беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, Мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме Промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Чобекољубче.

 

 

 

Кондак глас 3.

Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје свету спасење свету. Радује се међу Небеским Силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац Божанских тајни.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach

 
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Новости:


Обавештење

Разговори о вери за одрасле, одржава се сваке недеље од 11.30 до 12.30 у просторијама Црквене општине у Малмеу.

Недеља 24 децембар тема

"Света Тајна Евхаристије"

Добро дошли!!!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ЗАДУШНИЦЕ

 

Српска православна црква прописала је посебне дане који су посвећени молитви за умрле. То су Задушнице. Задушнице се обележавају четири пута годишње:

Зимске задушнице – обележавају се у суботу пред Месне покладе

Летње задушнице – обележавају се у суботу пред Духове

Михољданске задушнице – обележавају се пред Михољдан

Јесење задушнице – називају се другачије и митровске задушнице јер обележавају у суботу пред Митровдан

Задушнице су црквени празник када хришћани посећују гробове својих ближњих и узносе молитве Богу за њих. Увек падају у суботу.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице обележавају сећање дана одвајања душе од тела, члана Цркве. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На задушнице се обавезно излази на гробље. Тада се обавља парастос или помен. Освећује се жито, прекађује гроб и пале свеће за покој душа умрлих. Обавезно се уређује гроб.

Кољиво или кувано жито се носи у парохијски или манастирски храм, као и на гробље. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму.

Жито нас симболично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: Ја сам светлост свету. Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 19.август/06.август


Празник Преображење Господње посвећен је тренутку када се, како каже хришћанско предање, Христос на гори Тавор пред апостолима преобразио и засјао као сунчева светлост.

Предање још каже да је Исус, након што је апостолима рекао да ће страдати, на гору Тавор повео Петра, Јакова и Јована да "им отера тугу и учврсти веру". Тада, за време молитве, Господ се преобразио и како је записано "његово лице сјало је као сунце, а хаљине беху беле као светлост". 

"Тада се Христу и апостолима јавио Мојсије и Илија који су говорили са Господом о његовој смрти у Јерусалиму", наводи се у верским књигама.

 У цркви се на Преображење, у знак захвалности Богу на плодовима за исхрану, освећује се грожђе и дели народу, а у крајевима где нема грожђа освећује се друго воће. Сваки празник и његови обичаји везани су и за годишње доба у које празник "пада'. Зато се у народу обично каже да од Преображења углавном више нема великих врућина. Такође се некад веровало да је Преображење последњи дан за купање у рекама.

 “Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, „и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте.“ (Мт. 17;5)

 Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:“устаните и не бојте се!“ (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе. На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,…), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

 Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.

На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори Тавор, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

 

Тропар: гл. 7.

Преобразио си се на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Пресвете  Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!

Кондак гл.7.

На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју Божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост.


 

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

 

 

Архимандрит  и духовник манастира Ћелије, рођен је у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894. године и зато је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић седам узастопних колена била је свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.  У таквој породици је млади Благоје прошао школу домаћег васпитања и србске православне побожности, која је у јужним србским крајевима и већа и црквенија.

По природи мирољубив, гладан и жедан истинског човекопознања и богопознања, пошао је у богословију и завршио добре богословске школе. Најпре је завшио десеторазредну Богословију Светог Саве у Београду (1905-1914), гдје је међу професорима имао и ученог и мудрог јеромонаха Николаја Велимировића.

У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и крајем 1915. повлачи се са србском војском до Скадра. Тамо прима монашки постриг и узима име св. Јустина мученика и философа ( на дан св. Василија 1916.г.) из љубави према философији по Христу и мучеништву за Христа, што је обоје у свом животу и подвизима пројавио као заиста св. Јустин Нови.

Са групом млађих и даровитијих богослова послан је из Скадра на студије теологије у Петроград, одакле ускоро прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија   вратио у Београд и постао суплент Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја као јеромонах, отишао је на Атински Универзитет, где је докторирао из православног светоотачког богословља.

 И за њега као и за св. Макарија може се рећи да је био прави „ философ Духа Светога.“ Његова животна философија била је првенствено у јеванђелским и монашким подвизима молитве, поста, праштања, истинољубља и богољубља.

На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Ратно време провео је углавном у нашим манастирима, помажући десеткованој Србској православној цркви (учествовао је у писању меморандума Србске православне цркве о страдању Срба у злогласној НДХ), а одмах после рата протеран је и од нових власти са Универзитета и краће време био у затвору на правди Бога. Потом је био у појединим нашим манастирима, а од 1948. до краја свог земаљског живота, живео је у манастиру Ћелијама код Ваљева као свештенослужитељ и духовник.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…

На Светој Гори, у Француској и код нас, оца Јустина поштују као светога и сликају му иконе и пишу тропаре и службу. Он је уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целом свету. Познати су његови ставови о екуменизму, том савременом искушењу и смртној опасности за божански брод свете Православне цркве, као исто тако и његове речи о римокатолицизму и папи и о опасности од „ђаволског присуства“ сталне прозелитске делатности.

У својој књизи „ Православна црква и екуменизам“ јасно каже да су три највећа пада у историји човечанства: пад Сатане, пад Јуде и пад римског папе. Први је дигао буну против Бога, други издао Бога, трећи себе прогласио за „ бога“ (намесника Христовог на земљи).

Препоручивао је светосавље за Србе и не само за Србе. Светосавље није друго до православно хришћанство србског стила и искуства, изражено богоугодним личностима, првенствено у светом Сави. У постављеном питању: „ Зашто свет неће Христа?“ и одговара: „ Не, неће Христа, неће ни тебе хришћанина. Он те гони, са свих страна гони, подмеће ти чуда. Али ти си Христов само ако се томе радујеш што те гоне за Христа и што тиме спасаваш себе, ти тиме себи осигураваш вечни живот. Човече, да ти си у овоме свету створен да добијеш живот вечни.“

На дан празника Благовести и празника Акатиста пресвете Богородице, у суботу пете недеље Великог поста 1979. године уснуо је у Господу сјајни свештенослужитељ отац Јустин.

Дана 2. маја 2010, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму светог Саве на Врачару. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару.

Отац Јустин је велики дар од Бога, дариван нашем поколењу, а сваки велики дар осим што усрећује и орадошћује примаоца, такође и обавезује примаоца да тај дар прихвати са захвалношћу и благодарношћу, а највећи знак таквог зрелог и одговорног прихватања таквих дарова Божјих јесте следовање оном предању које нам је Духом Светим надахнут, као аманет управо оставио свети Јустин Ћелијски, пре свих Српској православној цркви, у којој се, на жалост сваке благочестиве душе, многи, чак епископи, оглушују о то предање овог светог оца.

То не само да не треба да нас обесхрабри на путу истрајавања у светојустинсвском предању и духу, већ то треба у нама да породи још већу ревност и одговорсност и свест да смо сви ми, као наследници тог предања, дужни да се за њега боримо и да у њему останемо, по сваку цену коју човек може на земљи платити.

 

 

Тропар, глас 8.

Православља сладост и

нектарни сок,

оче преподобни,

излио си у срца верних као

богатство;

животом својим и учењем 

показао си се жива књига Духа,

Јустине богомудри,

моли Христа Бога Логоса 

да ологоси оне који те поштују.

 
Кондак, глас 8.

    Богочовечно живот свој си

оврлинио,

[као] мерило свега имао си Богочовека;

достигао си Њиме висину богословља,

и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш.

[По]дај благодат твојим светим молитвама,

нама који [с] вером кличемо: Радуј се, оче преподобни!

 

 

 

 


Божићни пост


ОЦИ

 

У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Недеља пред Божић, у народу је позната као недеља Отаца. У тај дан, који је уистину празник очева, они бивају "везани" од стране супруга, деце и унучади, али и свих оних који их могу назвати оцима, а од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Деца честитају празник, а отац онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. Ово везивање и одрешивање, којима је обележен тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу открива нам и велику истину о односу љубави и слободе. 

Ово везивање подсећа на нашу честу, исконску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спријечен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.

 

 

 

 

Задушнице – дани усрдне молитве за упокојене 


Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао:"Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсет и на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се лужи Света Литургија. Тада свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неку пару, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
        Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

 

Тропар, гл.  8.


Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

 

Кондак, гл.  8.


Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот Бесконачни.

 


 

Свети Теодор вршачки

29.мај/16.мај

 


Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

 

 

 

 

 


 

Свети новомученик Вукашин из Клепаца

29.мај/16.мај


Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века, задужбина чувенихсрпских православних црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. је обновљена као црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село Клепце).

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом „Само ти, дете, ради свој посао“ . Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке „Независне Државе Хрватске“, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неђу Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја.


 

Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења

 Исуса Христа, почиње 28-ог тј 15-ог новембра.

Четрдесетодневни божични пост, који по значену и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста,  почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.

Остале хришћанске цркве, које су прихватиле Грегоријански календар,  пост почињу 13 дана пре.

Божићни пост за све хришћане траје до 25. децемба када се слави празник Рођења. Разлике у времену славља потичу од календара, па се стога према „Јулијанском времену“ Божић обележава 13 дана касније, односно 7. јануара по Грегоријанском календару.

Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и „његови ученици постити“.

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста „сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом“.

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове ришћанства и помињу се у делима светих отаца од  4 и 5 века.

Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празнник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је рођен Богомладенац Исус.

Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.

Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.

Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост – подвиг целокупне личности и етички став.


 

 

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА – КРСТОВДАН

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.


РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

МАЛА ГОСПОЈИНА

21.септембар/08.септембар 


     

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

 

 

 

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ- ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА

28.август/15.август 

   28-ог августа Српска Православна Црква слави празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат под називом Велика Госпојина.

   После Христовог рођења, Пресвета Богородица је проживела још 48 година. Док је умирао на крсту, Син њен Исус Христос предаде је на чување светом Јовану Богослову.  У Сиону, његовом дому, Пресвета Богородицаје живела непрестано се молиће и ишчекујући дан када ће Сину свом отићи. Често је излазила на Јерихонску Гору, са које се њен Син вазнео, и ту се молила Богу, желећи да се пресели на небо код Сина свога. Често је походила сва места која су подсећала на велики догађај дела Сина њеног. Својим молитвама, кротошћу и трпељивошћу помагала је светим апостолима у ширењу и проповедању Божије речи.

      Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. Једном јој се јави анђео Гаврило и рече јој да ће се кроз три дана преставити и даде јој једну рајску гранчицу, која ће се носити на њеном погребу.

    Марија похита дому, обавести Јована Богослова о томе. Тада пожели да још једном види апостоле који су се били разишли, а када умре да је сахране у Гетсиманском врту, где су били сахрањени њени родитељи Јоаким и Ана. Када се приближио час смтри, одједном се напољу зачу нека тутњава и густи облаци окружише дом Јованов и у том тренутку окупише се пред кућом сви апостоли осим Томе. Пресвету Богородицу сахранише у Гетсиманији, а апостоли ту остадоше три дана. Апостол Тома дође тек трећи дан. Заплака се и замоли апостоле да отворе гроб, да види мртво тело Мајке Божије и да га целива. Кад су отворили гроб и погледали, не нађоше тело, већ само покрове. Тога дана, док су ломили хлеб у славу Свете Тројице, опазе Свету Марију на облацима са мноштвом анђела, и она им рече: "Радујте се! Ја сам с вама до века!"

      Обележавање овог празника уређено је по жељи цара Маврикија 528. године. Спада у непокретне празнике Православне Цркве, тј. оне које се сваке године ожележавају истог датума.


 ГОСПОЈИНСКИ ПОСТ


Госпојински пост је најкраћи од четири годишња поста и траје од 14. августа до 28 . августа, али је строжији од Божићњег и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Све дане "на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и и вино. Једино на празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утвђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла Комнина (1143-1180).

Шта још треба да знамо о пост?

Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1Мој. 2,17).

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт. 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар. 17), или пророк Мојсије на гори Хориву ( 2 Мој. 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам. 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан. 1,-10). Ниневљани су постом избеги катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2.Језрина). Постили су и Св. Апостоли. У хришћанству  први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. А то је заповест о посту, тј. о уздржању. Нарушавање заповести о посту први је грех.Зато и први подвиг човека у ослобађању од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа о посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Хришћанског учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали свештенике уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуривао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор. 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значењима догађаја из живота Господа Исуса Христа ( Божићни и Васршњи пост), Богородице ( Госпојиски пост) и Апостола ( Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само нопоходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.


СИНАКСАР НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ


TРЕЋЕ године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег, поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13. 16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" — При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

 

Авва Јустин
"ЖИТИЈА СВЕТИХ
за август

 


 

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

 

Од првог понедељка после Духова, тј. после недеље Свих Светих, почиње пост Апостолски, установљен пред празником светих апостола Петра и Павла који празнујемо 29. јуна, и Сабора свих Апостола - 30. јуна. Овај вишедневни пост можемо назвати летњим. Пошто нам он долази после Педесетнице, у древности се због тога називао постом Педесетнице, а сада се назива чешће Петровим, или још правилније Апостолским. По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили.О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело". Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.

Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник - молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Vелики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: "Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље...". Св. Амвросије каже: "Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо". "Црквени постови - каже Лав Велики - тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће - пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице..." итд. "Уз то, после периода празника Педесетнице - каже Лав Велики - пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог". Исти Светитељ каже: "Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде - нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави".

"Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом".

"Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада обитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха".

"Пост Апостола, установљен је у њихову част - каже бл. Симеон Солунски - зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле".

Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће - седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите". Теодор Валсамон, патр. антиохијски , каже: "седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана".

Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице - понедељеком, средом и петком - уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.

 


Силазак Светог Духа на апостоле - ТРОЈИЦЕ


Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

На тај начин Господ је послао апостоле да проповедају веру хришћанску по целом свету.

Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао.

Сила Светог Духа одмах је почела да дејествује, јер је Петар ватреном речју придобио тога дана три хиљаде људи за Христову науку.

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање цркве Христове или царства Божијег на земљи од Господа Исуса Христа. Од тога момента црква Христова је почела да живи пуним животом и да расте, примањем к себи других душа. Тако да се овај празник сматра и рођенданом Цркве Христове.

У спомен овог важног и знаменитог догаћаја, силаска Светог Духа на апостоле и у част Свете Тројице, Бога у три лица, а посебно у част Светог Духа, слави црква празник који се зове Педесетница, јер се слави у педесети дан после Пасхе - Васкрса, када су Јудеји салвили своју Педесетницу. С тога овај празник има три назива: Тројице, Силазак Светог Духа наапостоле ( Духови ) и Педесетница.

Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, у којој се песнички износи учење о Светом Духу. На сам дан Педесетнице, на богослужењу се заједно са св. Литургијом одмах везује вечерње, које је посвећено Светом Духу и садржи мољење да се као на дан даровања Светог Духа апостолима у нама обнови благодат Светог Духа, ради укрепљења у богоугодном животу. Ова мољења, због усрдности, узносе се уз клечање и плетење венаца.

Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цеће, свакако по угледу на страозаветни јеврејски обичај о празнику " седмица" , пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.

После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.

Молитва Светом Духу

Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш,ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

Тропар, глас 8.

Благословен јеси Христе Боже наш, Који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољубче слава Ти!

Кондак, глас 8.


Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.


 

Вазнесење - Спасовдан


   
Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).
Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.
Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.
Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.
Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.
Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
 

 

Тропар, глас 4.

 
Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем, јако Ти јеси Син Божји, избавитељ мира.
 
 
Вазнео си се у слави Христе Боже наш,
радост учинивши ученицама,
обећањем Духа Светога,
пошто их претходно утврди благословом,
јер Ти си Син Божији,
Избавитељ света.
 
 
Кондак, глас 6.

    
Јеже о нас исполнив смотреније, и јаже на земли сојединив небесним, везнесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже отлучајасја, но пребиваја неотступни, и вопија љубјашчим тја: аз јесам с вами, и никтоже на ви.
 

 
Испунивши промисао  о нама, и земаљско сјединивши с небеским, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвојивши се од нас, но оставши неодступно и кличући онима који Те љубе: Ја сам с вама, и нико не сме на вас.

 

 

 

 

 

 

 

Недеља Слепог


‘‘Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.’‘ (Јн. 9,3)
Исцељење слепог човека у ба
Исцелење слепог, иконањи Силоаму, у Јерусалиму, од стране Господа Исуса Христа, један је од догађаја описаних у Јовановом Јеванђељу, а коме је Црква посветила једну недељу током Педесетнице. Са разлогом, у пастирском духу, Црква благовести овај догађај услед врло дубоке проблематике и вековног питања, на који одговара ова прича, односно сам Господ Христос.

Наиме, у јеврејском менталитету, али и других народа, постоји дубока предрасуда да су болести и несреће од рођења, испаштање зарад греха предака. Та предрсуда и неистина је погрешни одговор човека на несвесни порив своје природе за правдом и равнотежом унутар граница створеног света, пројавом космичке правде у времену. Христос чином исцељења слепога од рођења и одговором ученицима руши ову заблуду, доносећи свету и човеку, суштински нови и истинити смисао овакве врсте патње. Даје одговор за којим вапије човек, откривајући му истину створености и пропадљивости сопствене природе, унутар које се пројављује Дух Свети, Божја љубав и старање за човека. Болест није испаштање ради греха других, већ Божја посета и прилика да се ‘‘јаве дела Божја.’‘ Не без разлога, Господ при чину исцењеља користи твар, као символ да свака честици створеног може пројавити Духа Светог, Љубав Божју.

Ова прича крије у себи и скривену поруку духовног слепила, као греха и сопствене осуде на патњу, оличену у фарисејима, као архетиповима духовно слепих људи за Бога и Истину, која им се сведочи и пројављује пред очима. То је порука и опомена свима који не желе да виде стварност Васкрсења и исцељења свих у Христу, који у тами свог слепила тумарају у оквирима пропадљиве логике, окошталих закона створене природе и сопственог самољубља. Зато је слепи прогледао јер Светлост коју је угледао отворивши своје очи, било је лице Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа!

 

 


 

Недеља Самарјанке

(Јован 4, 5-42)

ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,
ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,
КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:
И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће...

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. До

лази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

 

 

 

Недеља раслабљеног

 


 

У четвртој недељи по Васкрсењу Христовом, Јеванђеље по Јовану сведочи о сусрету Господа Исуса Христа са болесним и раслабљеним човеком у јеврејској бањи Витезди. Ова приповест носи у себи скривену и врло дубоку символику која има свој педагошки и евхаристијски карактер.

“Одговори му болесник: Господе, човека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене.” (Јн. 5,7) Савремена цивилизација и човек, сличи стању раслабљенога. Савремени човек, убог и хром, чезне и вапије за бањом сопственог очишћења и спасења. Тумарајући у тами безнађа, жедан “Воде Живе,” а убог од самољубља и егоизма, похлепе и гордости, иска исцељење, непрестано тражећи помоћ од човека. Лажни пророци, исцелитељи, магови и идоли, властодржци, силници и идеолози, нуде помоћ овом несрећном и усамљеном човеку. Ништавило, бесмисао и лаж њихових “инстант еликсира,” рађају још већу бол, патњу и очај. Раслабљени човек у раслабљеном свету, остаје жедан и усамљен, ту на обали и прагу “Воде Живе,” спаса и очишћења, немоћан да се у њу порине.

Бања Витезда јесте Црква и њено срце – Литургија, нови живот у Христу кроз бању Крштења. Ново рођење водом и Духом. Црква је икона и израз Божје – Тројичне љубави према свету и човеку. Она је живот и исцељење “због свега и за све.” Сваки човек стоји на обали ове бање и призван је у благодатну заједницу Светога Духа, у извор воде, новог и вечног живота. Рече Господ раслабљеном: “Узми одар свој и ходи!… Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5,8-14). Христос га исцељује, а са њим и нас. Одар је видљиви знак свету наше убогости и грешности, оличен у покајању и милосрђу према ближњем, а исцељење, знак и печат неизрециве Божје љубави и милости.

Црква је бања Витезда, Господ Христос наше исцељење и живот. Слобода наше добре воље је подвиг и погружење у Христа, у Васкрсење и живот будућег века. Сведочећи да имамо Бога, пружимо руку другом човеку, љубећи тиме Бога и ближњег.

 

Кондак, гл.  3.


Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима  жестоко салабљену, подигни Твојим Божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој!

 


Жене мироносице

Хришћанка у светлу

Светих жена мироносица 


1976. година, број 219, страна 1-2 Које су то жене којима се Господ прво јавио? Јеванђелисти нам о њима дају довољно података. Међу њима је прва Марија Магдалина, позната грешница из које је Христос својевремено изагнао седам бесова, тј. седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, гњев, завист, чревоугодије, лењост.

Друга је Марија мати Јаковљева и Јосијина (Мт. 27,56); трећа - Саломија жена Заведејева, а мати апостола Јакова и Јована (Мк. 15,40); четврта - Марија Клеопова (Јн. 19,25); затим пета и шеста: „Јована, жена Хузе пристава Иродова и Сусана и друге многе које служаху њему имањем својим“ (Лк. 8,3).
Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (И Кор. 15, 14).
Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.
Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.
Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.
Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

НОВИ ЗНАЧАЈ ЖЕНЕ
Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“
Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“
Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и  историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

ЦРВЕНО ЈАЈЕ МОЋНОМЕ ТИБЕРИЈУ
Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25).
Празник св. жена Мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером  у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“.

Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе! 

Милисав Д. Протић

 

 

 

 

ТОМИНА НЕДЕЉА - АНТИПАСХА

 

Догађај васељење

 


Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!“. Радосни тропар, који као рефрен одјекује ових дана у храмовима и душама православних хришћана, оглашава да је у току празновање Васкрса, Празника над празницима.

Како и доличи највећој светковини, припремни период за Васкрс трајао је десет недеља, а слављење самог празника потрајаће читавих четрдесет дана, све до празника Вазнесења Господњег, у народу познатијег као Спасовдан. Прва, Светла недеља, која је у току, спада у тзв. трапаве седмице, током којих се не пости у среду и петак. Друга седмица по Васкрсу је Томина недеља, посвећена догађају који је светом апостолу Томи прибавио епитет „неверни“ (неповерљиви, сумњичави), а трећа седмица је посвећена Женама мироносицама које су биле удостојене да, пре самих апостола, од анђела чују вест о Христовом васкрсењу. Следе Недеља раслабљенога, Недеља о Самарјанки и Недеља слепога, посвећене догађајима који су се, додуше, одиграли пре Христовог васкрсења, али у којима је Црква препознала Господње речи од изузетног значаја за читав људски род у периоду који ће уследити по Господњем васкрсењу.
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништивши смрт, и онима у гробовима дарујући живот“. Господ Исус Христос се у светоотачкој литератури назива новим Адамом, јер својим доласком на свет, међу људе, својим страдањем и славним васкрсењем, премошћује до тада непремостиви јаз између Бога и људи, настао Адамовим падом у рају. На икони „Христов силазак у ад“ у првом плану су Адам и Ева, прародитељи људског рода, којима Господ пружа руку да их избави из ропства греху, проклетству и смрти у које су пали још у првим данима постојања света, одредивши исти трагични пут свим својим потомцима.

У композицији иконе, одмах поред Адама и Еве, налази се и свети Јован Крститељ, који пребиваоцима царства таме руком показује на Господа Исуса Христа, са изразом лица својственим човеку задовољном што се његове речи управо обистињују. Јер, као што је био Господњи Претеча на земљи, међу живима, тако је свети Јован пре свог Господа отишао и у царство мртвих да им благовести о избављењу из вечног боравка „у тами и сенци смрти“ (Лк, 1, 79). Па ако је и човек за кога је сам Господ Исус Христос посведочио: „Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља“ (Лк, 7, 28), ако је, дакле, такав праведник морао да оде у ад, онда је јасно колики је био јаз између Бога и људи до тренутка када је Господ Исус Христос својом смрћу заподенуо битку са смрћу и победио је својим славним васкрсењем.
Иза Адама, Еве и светог Јована Претече види се мноштво глава. Око неких сија ореол, око осталих не. Тај детаљ нас опомиње да нема никакве суштинске разлике између људи који су свој овоземни живот провели пре Христовог васкрсења и нас који живимо после тог догађаја, централног у васељенским збивањима. Христова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку, а празновање Васкрса, ма колико било радосно, ипак је само слика вечног празновања које чека све оне који изврше прави избор.

 

Извор „Православље“

Тропар, глас 7.
 
Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред Ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости.
 
Кондак, глас 8.

    
Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој
 

Свети Владика Николај Охридски и Жички - Христос васкрсе!


   
    Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је поново Рај отворен? Не Рај на земљи него на небу, не у времену него у вечности. И да су у тај непролазни Рај уведени: преступник и разбојник и сиромашак; преступник Адам, разбојник са крста и сиромашак Лазар.
Христос је васкрсао, а васкрсом својим отворио врата небеског раја деци Адамовој. И многи су већ ушли у тај рај, који се неће губити, и из кога неће више бити изгнанства. Ако сте то чули, па ипак сте притиснути страхом одсмрти, онда као да и нисте чули. Ако ли сте чули ту радосну вест и примили је у срце своје, онда је и ваше васкрсење на прагу, то јест почело је у вама васкрсавање, које ће се окончати васкрсењем. Ако је та радосна вест постала живот живота вашега, смрт је за вас играчка као везан роб за победиоца у рату.
Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је Васкрситељ извршио обећање Божје, дато Адаму, првом изгнанику?Да ће се од семена женина јавити Неко, ко ће сатрти главу оне вијугаве лажи, оне покорне и преисподње змије. И јавио се Богочовек – Бог спуштен до човека и човек уздигнут до Бога – јавио се у долини плача и ридања међу изгнаницима из Раја. И донео је ослобођење робовима, живот мртвима, здравље болесним, радост жалосним, љубав озлобљеним – све и све најкрупније дарове, најслађе плодове са Дрвета Живота. Убрусом милости обрисао је сузе сужњима. Божанском снагом васкрсао жерку Јаирову и сина удовичина и Лазара и душе грешника, и ум апостола. Сва се природа прегибала и клањала пред Њим, а робови природе радовали. Ако сте то чули зашто сте још жалосни? Зашто ходите оборене главе и газите по сузама својим? Ако сте примили у срце ту радосну вест, треба да је крај ридању вашем.
Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је грех првог изгнаника из Раја, праоца свих изганинка искупљен – да је искупљен и опран крвљу Љубави на крсту? Тај грех је значио отпад деце од Оца и небратство међу браћом, раздор и ненавист из столећа у столеће, из миленијума у миленијум. Љубав деце према Оцу била је угашена, и љубав браће према браћи била је угашена. Зар нисте чули, да је Христос зауставио греховни ветар и утишао сулуду буру, ветар и буру што су вековима гасили и угасили први огањ? Зар нисте чули, да је Он запалио нов огањ на угашеном огњишту љубави? Ако сте чули, зашто вас онда још терете два изгнаничка бремена: бреме сумње у Оца и бреме ненависти према браћи? Зашто не баците те две вреће пепела са душе своје, са огњишта душе своје? Ако сте чули ту радосну вест и примили је у срце своје, онда су узрасла поново два крила на палој души вашој: богољубље и братољубље, као два орловска крила. Окрилатио је биће ваше са два чудесна крила, која вас дижу у небеса, у Рај небески, у царство крилатих херувима, у бесмртну родбину Господа Васкрситеља.
 
Христос васкрсе!

 

 

Тропар, глас 5.
 
Христос воскресе из мертвих смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
 

 

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова.

 
 
 
 
Кондак, глас 8.

    
Ашче и во гроб снизшел јеси бесмертне, но адову разрушил јеси силу, и воскресал јеси јако побједитељ Христе Боже, женам мироносицам вјешчавиј: радујтесја, и твојим апостолом мир дарујај падшим подаја воскресеније.
 

 
Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но адову си силу разорио, и васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама Мироносицама рекавши: Радујте се! и Твојим Апостолима мир дарујући, палима дајући васкрсење

Велика Субота


У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.


Слово на Велики Петак


У име Оца и Сина и Светога Духа,

Да Господ није умро за нас не бисмо имали живота, управо као што каже црквена песма "смрт његова живот мој" или као што рече један велики Свети Отац "имали смо потребу за Богом Спаситељем Оваплоћеним и Оним Који је умро за нас". Није било довољно само да Бог постане човек него је било потребно да као и сваки човек овде на Земљи, као сви ми, прође читав живот, искуси то што сваки од нас искуша до смрти, па и саму смрт. Да Христос није умро за нас не би смо били спасени јер оно што је Он узео на себе од наше природе и од творевине то је и спасено. А узео је читаву створену природу и све њене последице. Последице природе после греха биле су смрт и трулежност. Зато је Господ дошао у тај час, како сам рече, да умре за нас, да би нас тако васкрсао кроз сједињење са Њим и са Богом.


Велики Петак


На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

 

Велики четвртак


Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

 

 

Велики четвртак

 

   Догађаји  везани за Велики четвртак су „ прање ногу“ и „Тајна вечера“ . установљење Тајне Светог Причешћа.  „..... И гле жена у граду која беше грешница дозбавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира.......“ (Јевађеље по Луки 7;37-50)

   „.....И у први дан пресних хлебова, када клаху пасху, рекоше му ученици његови: где ћеш да идемо да ти зготовимо пасху да једеш?......“ (Јеванђеље по Марку 14;11:25)

   Током Страсне седмице кува се Св. миро, и освећује се на Велики четвртак. Догађаји у Христовом животу, на Велики петак, означени су богослужењима (Црквена обележавања – према одлуци архијереја и старешина цркве), Христово хапшење и осуђивање на смрт – јутрење; суђење код Понтија Пилата, крсно страдање и време смрти – Царски часови; скидање Христовог тела – вечерња служба. На Велики четвртак, служи се литургија Св. Василија Великог, и тога дана је Господ установио Св. Тајну Причешћа зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече читају се дванаест Јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају Јеванђеља, народ у цркви клечи.

 Тропар, глас 8. Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

 

 

На Велику среду се помиње „Жена грешница која је излила миро на главу Спаситељеву“. ....!А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи к Њему жена са стакленицом мира многоцењеног, и изли на главу Његову кад сеђаше за трпезом.....“ (Јеванђеље по Матеју 26;13)

 Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

 Кондак, глас 4. Слично блудници, Блажени, чиних безакоња, али никако да Ти принесем кишу суза. Зато Ти сада са плачем припадам, и са љубављу љубећи Твоје пречисте ноге, молим Те да ми подариш опроштај грехова, као Владика, да би Ти клицао Спаситељу: Избави ме од мојих прљавих дела!

   Кондак, глас 2. Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац.

 

Велики уторак

 По јеванђељима је Господ Исус Христос, ноћ на уторак провео у Витанији, али је уторком ујутро дошао у јерусалимски храм где је проповедао. Сведочанство за уторак у Цркви помиње причу о „Десет девојака“.  „...Тада ће бити царство небеско као десет девојака које узеше жижке своје и изиђоше у сусрет женику.......“(Јеванђеље по Матеју 25;12) 

Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

Кондак, глас 2. Сети се душо часа Суда и уплаши се да не будеш посечена као неплодна смоква. Добијени талант са трудом неуморно умножавај, окајана, кличући: Да не останем изван дворца Гослода Христа!

 

 

На Велики понедељак сведочанство о почетку Христовог страдања, где Црква подсећа на причу о Јосифу и „ неплодној смокви“, која се по заповести Господњој на овај дан осушила.  „... А ујутро враћајући се у град огладње; И угледавши смокву крај пута дође до ње, и не нађе на њој ништа осим лишћа и рече јој: да никада више не буде од тебе рода до вијека!“....(Јеванђеље по Матеју 21;18)  

Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

Кондак, глас 8. Јаков је плакао када остаде без Јосифа, а он добро седеше на колима, као цар поштован од Египћана, док им у раскоши не послужи, и прослављен би од Онога који познаје човечија срца, окитивши га венцем нетрулежним.  

ВЕЛИКА  ИЛИ

СТРАСНА НЕДЕЉА


Цвети - улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим


 УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

 
Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. 


Лазарева субота - Врбица


ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

Тропар, гл.  1.


Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је Благословен Онај Који долази у име Господње!

 

Кондак, гл.  2.


Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење свега, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајући Божански опроштај грехова.

 


 

Svete Tajne - Jeleosvecenje

 

Јелеосвећење 

Шта је света тајна јелеосвећења?
Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника.

Шта овде значи болест?
Обољење душе или тела.

Како делује Божја благодат у овој светој тајни?
Она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова.

Од ког се времена ова тајна вршила у Цркви?
Од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их" (Марко ВИ, 13).

Како је пренесено вршење ове свете тајне на епископе и свештенике?
Заповешћу апостола. Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се" (Јак. В, 14—15).

Да ли се света тајна јелеосвећења врши само над тешким болесницима и онима који умиру?
Не, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни.

 

***

Пета недеља поста - глувна


А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.
А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.
А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.
А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.
(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)
 

 

Пета недеља васкршњег поста, посвећена је преподобној Марији Египћанки, великој грешници, али и великој покајници.

Њени подвизи помињу се у прва четири великопосна дана у Великом канону Андреја Критског, као и на првом бденију у минулу среду, кад се читало по храмовима и целокупно њено житије, које пружа дивну поуку.       

         Примјер покајања свете Марије Египћанке је тако поучан да света Црква жели да га посебно утисне у наше срце, због тога јој се посвећује данашња недеља. Животопис ове дивне светитељке написао је свети Софроније, патријарх јерусалимски.                                Неки јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни пост у Зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном, он угледа једно људско биће, суха нага тијела, и косе бијеле као снијег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину, она се огрну и јави му се.                                   

                 Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем тјелесним, она сједе једнога дана на лађу која пловљаше ка Јерусалиму. Приспјев у Свети Град хтједе и она ући у цркву да се поклони Часном Крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору, и мољаше се Њој, да јој допусти ући и цјеливати Часни Крст, исповиједајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој допуштено би ући у цркву. Пошто цјелива Крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, гдје стиже исте вечери. Сјутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе ријеку.                                                                      И проживје у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога кад стајаше на молитви, видје је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести.  Идуће године зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том видје према мјесечини да она дође ријеци, прекрсти ријеку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли да идуће године дође у онај исти поток гдје су се прво видјели. Зосима оде и нађе тијело њено мртво на оном мјесту, и више главе на пијеску написано: “Погреби, авво Зосиме, на овом мјесту тијело смјерне Марије, предај прах праху. Представила сам се првог априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених тајни.“ Из овога написа дозна Зосима право њено име, и друго страшно чудо, да је она, прошле године, оне исте ноћи кад се причестила, стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана.                                                                     И тако Зосима сахрани тијело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча цијелу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видио од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнике.

Извор: Радио Светигора

Тропар, гл.  8.


У теби се, мати, сигурно спасе Боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Маријо, радује се дух твој.

 

 

 

Кондак, гл. 3.


У почетку си била преиспуњена сваким блудом, а данас си се показала кроз покајање као Христова невеста, анђелски живот подражавајући, демоне оружјем Крста победивши: Зато си се показала као невеста Царства Небеског, Марија преславна

 

 

4.   Недеља четврта поста - средопосна


И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима
твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

 

 

 

Четврта  Недеља поста  Средопусна

 


    Четврта недеља у Великом посту посвећена је успомени на преподобног Јована Климакса или Синаита. Овај светитељ живео је у шестом веку, а потиче из Сирије или Палестине. Највећи део монашког живота провео је

у манастиру св. Катарине на Синају. Био је толико духовно даровит, као да је хиљадугодишњак. Повукавши се у пустињу близу манастира, у њој је провео четрдесет година, у посту и богомислију.

Њега сви Словени називају Лествичником, због књиге упута и савета монасима „Рајска лествица“. Она садржи тридесет ступњева. У првом делу изнети су греси, као што су гнев, злопамћење, лаж, униније, стомакоугађање, среброљубље, славољубље, гордост и хулне помисли. Потом, у другом делу износи како монаси треба да их савлађују: безстрастијем, послушноћу, покајањем, плачем, сиротовањем, молитвом, смиреноумљем, кротошћу. Мајка свих врлина је молитва, Христос се следи вером, љубављу и надом. На крају тражи од свакога да у свом срцу постави лествицу, којом би се пењао ка Христу.

Ова књига била је омиљено штиво српским монасима још од Средњег века. Први превод потиче из 1331. године.

    Спомен св. Јована Лествичника у ове дане поста одређен је од Цркве због његовог подвига у посту, поука, којих треба да се држе верници. Св. Јован поучава о покајању, за које каже да је повратак Богу, обнављање крштења. Време поста је време када се учи смирењу, тј. миру: са Богом, са самим собом, са целом твари. Покајање је очишћење савести, спремност, да се без роптања поднесе свака туга и бол. Народ ову недељу назива Средопосном, јер се налази у средини Часног поста.

 

Тропар, гл.  1.


Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Јоване. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио  и кроз тебе дарује свима исцељење.

 

Кондак, гл. 4.


На висину уздржања Господ те истинито положи, као звезду необмањиву, која води ка светлости све крајеве, учитељу Јоване, оче наш.

 


СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА


Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира.

 

 Проф. Др Јован М. Фундулис

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
ВИЗАНТИЈСКОГ ЛИТУРГИЈСКОГ ТИПА


Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошесто
г сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира. Ванредно њено служење се предвиђа у дане Велике Четрдесетнице када се догоди спомен неког светог. Некада се служила и у среду и петак сиропусне недеље и на Велики Петак, али се данас више не служи. Приликом њеног служења четвртком самогласан и мученичан стиховњих стихира вечерње поју се као прве стихире на „Господе, завапих". Што се тиче њеног служења њеног служења ујутру потпуно је потиснуо исправни древни поредак. 
Од времена турског ропства постепено је превладало да се служи ујутру, са свим осталим монашким богослужењима (полуноћница, јутрења, први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњом, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Разлог њеног премештања на јутарње сате не треба толико тражити у олакшању приступања светом причешћу, будући да су се хришћани у време када се то догодило иначе причешћивали само на велике празнике. Пре би требало да се доведе у везу са постом. Један зилот, савременик овог премештања литургије (XVII век) са вечерњих сати на јутарње, укорава хришћане свог доба зато што су муслимани били доследнији од њих у држању поста, пошто нису ништа јели цео дан, него само увече, док хришћани не само да нису постили у дане поста, него су исмевали Бога, вршећи вечерњу ујутру да би формално имали чисту савест. У побожним заједницама тога доба било је незамисливо кршење поста пре вечерње, те је зато као олакшавајуће решење смишљено да се вечерња премести на јутарње сате. У наставку је следила литургија пређеосвећених дарова. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин задобио смисао целодневни пост. У данашњим околностима ово је могуће само средом, будући да се петком увече служи акатист који је веома популаран у народу. Служење акатиста пре литургије пређеосвећених дарова је литургијски неприхватљиво, а после ње није уобичајено. Сем тога, служење акатиста у наставку литургије сувише би одужило богослужење, што би било на штету и акатиста и литургије.

Литургија пређеосвећених дарова је богослужење које има изузетно проучену структуру, која спаја вечерњу службу са поуком и светим причешћем унутар покајног карактера Велике Четрдесетнице. Она пружа дивну прилику за поучавање кроз тумачење дијелова Старог завета и представља један практичан позив за чешће учествовање у светом причешћу, што и јесте циљ њеног служења. Њено врешење ујутру наноси јој штету, зато што није могуће да у њој учествују они који су запослени. Из тог разлога покушај да се служење литургије пређеосвећених дарова врати на природно и предањско време њеног служења, односно да се служи средом увече, представља веома важан корак у правцу њеног искориштавања на прави начин. Потребно је само да се правилно схвата и предаје њена порука, а то је да се учествује у пречистим тајнама после упражњавања целодневног поста. Иначе, хришћани нека се причешћују суботом и недељом на литургији која се служи ујутро.

 


 

 

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА


  У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тропар, гл.  1.


Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Кондак, гл. 7.


Некада је пламено оруђје чувало врата Раја, али на њих наиђе преславни савез, дрво крсно, жалац смрти и паклена победа би прогнана. Стао си пред све који су били у аду, Спаситељу мој, кличући: Уђите поново у рај!

1.Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења - Петар Василијадис

2.Крст Христов и његов значај у нашем животу - Архимандрит Георгије Капсанис


Недеља друга поста - Пачиста - Друга недеља пред Васкрс, названа пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ова недеља је посвећена још и св. Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу. (+1368.), вођи исихаста.

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?
И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?
Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:
Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.
И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.

                                                                                         (Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)


Григорије Палама (гр: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) је био византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у православној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама. Григорије Палама води порекло из једне племићке малоазијске породице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Његов отац Константин је био веома побожан и пред смрт се замонашио. Иако су васпитавани на двору и стекли су добро образовање, сва три брата и обе сестре су се повукли у манастир.[1]        Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био је исихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Богосужења: бденије до јутра и на Литургију, да би се видео са братијом и причестио. Тек 1331. године вратио се у Свету гору и посветио се контемплативном животу у исихији (мировању, ћутању, и молитвеном тиховању).                                                                              Говорио је да "онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова."[                                                                                                         Кад је настао спор око Варлаамових оптужби, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама брани исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или "виђење" Бога јесте чин искуства. Између Варлаама и Паламе отпочела је ватрена полемика.                                       Григоријеви противници у исихастичком спору шире гласине против њега и цариградски патријарх Јован шеснести га затвара на четири године. 1347. године, када је патријарх Исидор дошао на патријаршијски престо, Григорије је ослобођен из затвора и постављен за солунског архиепископа. У Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расејаност. О томе каже: "Многи од врхунских отаца исихаста нису хтели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари".[3]   Преминуо је у Солуну 14. новембра 1359. године. Неколико година након смрти православна црква га је прогласила за свеца 1368. године. Његове мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну.

 

 

Недеља прва поста - Чиста (Недеља Православља)


Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики посDen Ortodoxa söndagen-Ortodoxins Segerт нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства. Велики и Чани пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, утановљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштеља на реци Јордану, отошао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најтрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајућо да смо тиме " одужили дуг ". То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази.

 

 

Тропар, гл.  2.


Пречистој Икони Твојој поклањамо се, Благи, молећи опроштај сагрешења наших, Христе Боже, Који си добровољно на Крсту разапет, да избавиш оно што си саздао од преваре демонске. Зато Ти благодарно кличемо: Испунио си све радошћу, Спаситељу наш, дошавши да спасеш свет.

 

 

 

Кондак, гл.  2.


Неописано Слово Очево, из Тебе, Пресвета Богородице, оваплоћењем је описано, и у старини оштећени лик људски обновило, са Божанском добротом га сјединивши: Зато исповедајући спасење, делом и речју, тај пали лик обнављамо.

 

 


ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ВАСКРШЊЕГ ПОСТА


   Назива се још и Велики пост ( због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост ( зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни Крс), Велика четрдесетница ( зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - хајдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

   Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопусна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрење нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

   Пости се на води, осим суботе и недеље, када се дозвољава уље и вини. На Благовести ( уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољена је риба. Додатно разрешење на уље и вино је на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста ( понедељак, уторак и среда), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност ( чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода ( сухоједеније).

Историјат

   Најстарије сведочанство о овом посту потиче с краја II  века. Св Ириниј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спора о времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (  три дана ), а практикован је свуда. Даље податке о овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори о "пасхалном посту у спомен срадања Христових", који је сам Спаситељ одредио, па се у томе смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство о пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

   Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста ( пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећену страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједенију."

 


 ТЕОДОРОВА СУБОТА


   После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

   Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

   Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

   Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

 

Тропар, гл.  2.


Велика су дела вере! Усред пламене реке радоваше се свети мученик Теодор као да је на освежавајућој води. Будући пламеном спаљен, принесе се као бесквасни хлеб Светој Тројици. Његовим молитвама Христе Боже спаси душе наше.

 

Кондак, гл.  8.


Веру Христову као штит си ставио у срце своје, противничке силе си погазио, многострадалче, и венцем Небеским си се венчао вечно, свети Теодоре, као непобедиви.

 

 

 

Сирна седмица

    После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".       У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода. За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".  

 Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере.     

    После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало. Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.   

  Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.

Субота месопусна

 Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.

За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо "Бог Господ" такође се пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове "Непорочни" и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: "Свјатих лик" после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: "Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих - помињу се имена - и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости..."). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.

 

Задушнице

 

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао:"Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсет и на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се лужи Света Литургија. Тада свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неку пару, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
        Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

 

Тропар, гл.  8.


Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

 

 

Кондак, гл.  8.


Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот Бесконачни.

 


Свети Симеон Богопримац

16.фебруар/03.фебруар


   У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Тропар, гл.  1.


Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, Који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших, Који нам је даровао васкрсење.

 

 

Кондак, гл.  4.


Старац Симеон се данас одрешује од уза, молећи се за крај живота смртног, јер прима на руке Христа, као Творца и Господа.


Сретење Господње

15.фебруар/02.фебруар


СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, одн. Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.

По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм  и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеон, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марија прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.

Празновање

Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше појавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.

Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси на Сирну, тј. Белу Недељу.


Свети мученик Трифун

14.фебруар/01.фебруар


 Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

 

Тропар, гл.  4.


Мученик Твој Господе, Трифун, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

 

Кондак, гл.  8.


Тврдом вером у Свету Тројицу, многобоштво си разрушио до краја, свеславни, славан си у Христу био и победио си мучитеље силом Христа Спаситеља. Примио си венац за мучеништво своје и дарове Божанских исцељења, као непобедив.

 

 


 

1. БОГОСЛУЖЕЊЕ ПОСНОГ ТРИОДА. ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

 Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као припрема за највећи хришћански празник - Светло Васкрсење Христово, које се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна јудејска Пасха (сама реч "Пасха" - πασχα, од јеврејског phesach, значи "пролазак поред", "избављење"), када је анђео убијао египатске првенце, пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако. Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за Велики пост: 1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину, 3. Недеља месопусна, или О страшном суду, и 4. Недеља сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и "Недељом праштања", или "даном праштања". На тај начин Црква још три седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве припремне недеље - Недеље о митару и фарисеју - богослужење се обавља према Посном триоду, све до Велике Суботе.

 

 

Недеља о митару и фарисеју

 Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургией из Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним песмама које се налазе у Поеном триоду истиче пример цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од тог дана па на даље, током читавог поста закључно са петом недељом на сваком васкршњем јутрењу после Јеванђеља певају се умилни покајни тропари: "Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче...", "На спасенија стези настави мја, Богородице..." и "Множества содјејаних мноју љутих помишљаја окајаниј трепешчу страшнаго дње суднаго..." Служба ове недеље, као и наредних, обавља се према Осмогласнику, али се из Триода додају стихире и канон. Служба светоме (из Минеја) који падне у све те недељне дане, пева се у петак на повечерју, осим, наравно, спомена великог светог, чија се служба сједињује према упутству Маркових глава. Нормално, Недеља о митару и фарисеју треба да буде 33. по Духовима, али у зависности од тога да ли је "вње Пасха" или "внутр Пасха", она може да буде касније или раније. Стога у таблици читања Јеванђеља на јутрењу од те недеље се више не указује на обично јутарње Јеванђеље, као што се не указује ни на обични глас. Одређено је да се суботом, од оне која следи после Недеље о митару и фарисеју, до недеље Свих светих, на Литургији најпре чита обично суботње Јеванђеље, и тек потом Јеванђеље светоме. Ова седмица је трапава, то јест у среду и петак се не пости, на посрамљење фарисеју који се гордио тиме што пости два пута седмично и, како је речено у Триоду, на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост "звани арцивуријев".

Кондак, гл.  4.


Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге

Твоје.

 Недеља о блудном сину

 Ова недеља се назива тако зато што се на Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним песмама се истиче пример праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недеље јесте да ниједан грех не може да победи човекољубље Божије, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. У ову недељу, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на јутрењу после певања полијелејних псалама "Хвалите имја Господње" и "Исповједајтесја Господеви" пева се још и псалам који следи за њима: "На рјеках вавилонских" (Пс. 136) са алилујом. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме смо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се кајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог јадног, ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у ту небеску отапбину. У недељу о блудном сину, месопусну и сиропусну недељу пева се нарочита "катавасија Триода" која је наведена на одговарајућем месту.

Седмица после Недеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива "меса отпуст", то јест престаје се са једењем меса. На повечерјима током ове седмице изоставља се читање канона Богородици, а изостављају се и међучасја.

КККондак, гл. 3.


Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. 

 

 Субота месопусна

 Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.

За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо "Бог Господ" такође се пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове "Непорочни" и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: "Свјатих лик" после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: "Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих - помињу се имена - и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости..."). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.

 Недеља месопусна

 Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.

 Сирна седмица

 После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".

У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода.

За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".

Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере. После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.

Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.

Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.

 Недеља сиропусна

 Сиропусна недеља, на којој се "отпушта сир", то јест престаје се са ј еденьем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на "Изгнање Адамово". У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).

Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на "Господи возвах" има десет: од њих су четири "покајне" - две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње - затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и "Свјете Тихиј" посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: "Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју". После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се "Сподоби, Господи, в вечер сеј", јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: "Исполним вечерњују молитву нашу Господеви". Служба даље већ носи великопосни карактер. После "Ниње отпушчајеши" певају се, уз велике поклоне, тропари "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни". Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута "Господи, помилуј" после возгласа јереја "Сиј благословен" чита се молитва "Небесниј Царју" и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико живота мога" уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: "Владико многомилостиви", како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја "нама који смо се бацили на земљу" ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. "Дан праштања - какав је то велик небески дан Божији" вели светитељ Теофан Затворник. "Кад бисмо га сви искористили како треба - наставља он - данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом..." ("Мисли за сваки дан у години").

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују прёддугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.


Богојављење


Данас, 19. по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна Црква слави велики хришћански празник Богојављење. Данас православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави - Заиста се Бог јави". Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине...".

По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију.

У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!"; громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство Небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!" У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо."

И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!" Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: "Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени." На то му Господ одговори: "Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду".

И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи." Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење.

О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју.

Данас се у свим светим храмовина после Свете Литургије освећује вода.

Суштину смисла и опис данашњег великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:

У Јордану када си се крштавао Господе,
показало се поклоњење Тројици,
јер глас Родитеља сведочаше за Тебе,
именујући Те Сином Љубљеним,
а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинитост речи:
Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!


 

 

ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

01.јануар/14.јануар 

 


 

Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно. Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он:"Не дођох да укинем закон, него да га испуним" (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку.

 

Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања. Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна.

 

Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати. Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: "Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи". Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости. Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својој.

 

Свети Василије Велики

14/јануар/01/јануар


   Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

 

Тропар, гл.  1.


По свој земљи пронесе се глас твој, јер она прими благовест твоју, којом си богодолично изложио догмате; природу си бића објаснио, а људски живот Богом украсио. Царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе наше душе.

 

Кондак, гл.  4.


Небовесниче, Василије преподобни, показао си се непоколебив темељ Цркве, свима си  људима дао неукрадиво господство, запечативши га својим догматима.

 


 
 

Божићни празници и обичаји

Иако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"

 


У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји.

 

 

Детинци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Оци или Очеви

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.
 


Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњидан

Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.


 

Шта је бадњак?

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

 

Како се сече бадњак?

 

Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав храстић, ако нема храста, може и церић. Стабло храста треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта симболише бадњак?

Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

 

Бадње вече

 Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
 

Слама

После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Вечера уочи Божића - Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац и друга посна јела.


Божић

Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.
Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:"Христос се роди!"и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.


Чесница

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божићна печеница

Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да посе Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће.

 

 
 
 

ДЕТИЊЦИ



У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

 

 

ПРАЗНИК МАТЕРИЦА - МАТЕРИЦЕ


   Празник Рођења у телу Господа Исуса Христа познат као Божић јесте један од највећих и најрадоснијих празника који православна црква празнује. Рођење Христово је својеврсно Богојављање, тј. јављање Бога у Свету. Како каже апостол:" Бог се јави у телу". То значи да је Син Божији, Бог Логос, узео на себе људску природу, људско тело (оваплотио се), и јавио се овде свету, нама људима као Богочовек. У личности Сина Божијег сједињене су две природе: Божанска и човечанска. Говорећи о рођењу Христовом Свети Григорије Богослов каже:" Бог је дошао људима, приближио се људима, како би се људи приближили Њему". Рођење Христово је догађај од космичке важности зато се црква труди да своје чланове достојно припреми за дочек празника. У богослужбену припрему спадају Недеља праотаца, Недеља отаца и предпразништво Рођења Христова.

   Код нас Срба Недеља праотаца, тј. друга недеља пред Божић, зове се Материце и та Недеље материца је украшена лепим обичајима. Пошто је Божић дан када се слави рођење Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света, тај празник је празник рађања новог живота, празник родитељства - очинства и материнства. Материце су највећи хришћански празник мајки и жена. Тог дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем, за ноге на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". У неким крајевима деца иду од куће до куће и пригодним песмицама честитају празник, а жене које су мајке, награђују их спремљеним даровима.

***

 

ПРАЗНИК ОЧЕВА - ОЦИ


У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Недеља пред Божић, у народу је позната као недеља Отаца. У тај дан, који је уистину празник очева, они бивају "везани" од стране супруга, деце и унучади, али и свих оних који их могу назвати оцима, а од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Деца честитају празник, а отац онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. Ово везивање и одрешивање, којима је обележен тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу открива нам и велику истину о односу љубави и слободе. 

Ово везивање подсећа на нашу честу, исконску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спријечен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.

 


 

 

Покров Пресвете Богородице

      Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

   

***

 

 


Свети праведни Јоаким и Ана

22.септембар/09.септембар 


   Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Тропар, гл.  2.


Праведни Јоаким и Ана, који су били у благодати Закона, породише нам Богоданог Младенца. Зато данас, Божанска Црква светло прославља вашу успомену, и весело празнује, славећи Бога, Који нам је подигао рог (славу) спасења у дому Давидовом.

 

 

 

Кондак, гл.  2.


Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату.

 


 

Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина

21.септембар/08.септембар 


   Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

 

 

Тропар, гл.  4.


Твоје рођење,  Богородице  Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни.

 

 

Кондак, гл.  4.


Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости(трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. 

 

 

 


 

 

Свештеномученик Рафаило, игуман Шишатовачки

Свештеномученик Рафаило (у свету Георгије) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пациру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.

Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, Димитријем, Германом и Теофаном 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги, са четири стотине ухапшених Срба, настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар - дан постраданија.

 


Преображење Господње

19.август/06.август


''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)

Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.

На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.

Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.

Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.

Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.
На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.

Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.

 

Тропар, гл.  7.


 Преобразио си се на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама Пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби!

 

Кондак, гл.  7.


На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју Божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост.

 

 

 


 

 

Недеља пета - самарјанке

 

 


 

ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,
ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,
КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:
И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА (Јован 4, 5-42)

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће...

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. Долази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

 

Кондак, гл.  8.


Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.

 

 

 


 

 

 

НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА

 

 


 

 

 

Трећа недеља по Васкрсу (Пасхи) посвећена је женама мироносицама, које "врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим...." (Мк. 16, 2-7).

 

 

Кондак, глас 2.

    
Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба.

 

 

 


 

 

 

ТОМИНА НЕДЕЉА - АНТИПАСХА

 

Догађај васељење

 


Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!“. Радосни тропар, који као рефрен одјекује ових дана у храмовима и душама православних хришћана, оглашава да је у току празновање Васкрса, Празника над празницима.

Како и доличи највећој светковини, припремни период за Васкрс трајао је десет недеља, а слављење самог празника потрајаће читавих четрдесет дана, све до празника Вазнесења Господњег, у народу познатијег као Спасовдан. Прва, Светла недеља, која је у току, спада у тзв. трапаве седмице, током којих се не пости у среду и петак. Друга седмица по Васкрсу је Томина недеља, посвећена догађају који је светом апостолу Томи прибавио епитет „неверни“ (неповерљиви, сумњичави), а трећа седмица је посвећена Женама мироносицама које су биле удостојене да, пре самих апостола, од анђела чују вест о Христовом васкрсењу. Следе Недеља раслабљенога, Недеља о Самарјанки и Недеља слепога, посвећене догађајима који су се, додуше, одиграли пре Христовог васкрсења, али у којима је Црква препознала Господње речи од изузетног значаја за читав људски род у периоду који ће уследити по Господњем васкрсењу.
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништивши смрт, и онима у гробовима дарујући живот“. Господ Исус Христос се у светоотачкој литератури назива новим Адамом, јер својим доласком на свет, међу људе, својим страдањем и славним васкрсењем, премошћује до тада непремостиви јаз између Бога и људи, настао Адамовим падом у рају. На икони „Христов силазак у ад“ у првом плану су Адам и Ева, прародитељи људског рода, којима Господ пружа руку да их избави из ропства греху, проклетству и смрти у које су пали још у првим данима постојања света, одредивши исти трагични пут свим својим потомцима.

У композицији иконе, одмах поред Адама и Еве, налази се и свети Јован Крститељ, који пребиваоцима царства таме руком показује на Господа Исуса Христа, са изразом лица својственим човеку задовољном што се његове речи управо обистињују. Јер, као што је био Господњи Претеча на земљи, међу живима, тако је свети Јован пре свог Господа отишао и у царство мртвих да им благовести о избављењу из вечног боравка „у тами и сенци смрти“ (Лк, 1, 79). Па ако је и човек за кога је сам Господ Исус Христос посведочио: „Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља“ (Лк, 7, 28), ако је, дакле, такав праведник морао да оде у ад, онда је јасно колики је био јаз између Бога и људи до тренутка када је Господ Исус Христос својом смрћу заподенуо битку са смрћу и победио је својим славним васкрсењем.
Иза Адама, Еве и светог Јована Претече види се мноштво глава. Око неких сија ореол, око осталих не. Тај детаљ нас опомиње да нема никакве суштинске разлике између људи који су свој овоземни живот провели пре Христовог васкрсења и нас који живимо после тог догађаја, централног у васељенским збивањима. Христова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку, а празновање Васкрса, ма колико било радосно, ипак је само слика вечног празновања које чека све оне који изврше прави избор.

 

Извор „Православље“

Тропар, глас 7.
 
Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред Ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости.
 
 
Кондак, глас 8.

    
Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој!

 

Пренос моштију светог Александра Невског

12.септембра/30.август 


Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свуноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату. Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

***

 


СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН

 


На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

 ВУКАШИН МАНДРАПА

(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

 http://4.bp.blogspot.com/-MYGG-z6NKJY/TePCoTj5LyI/AAAAAAAAA0Q/x_MG-VJ_eL0/s320/SvetiVukasin.jpg

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

 Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

 http://4.bp.blogspot.com/-fcS74D8-vd4/TePCzc3taEI/AAAAAAAAA0Y/QnBIHOojCz4/s320/enmucenistvovukasinavpc9.jpgИз родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос.

 Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао:„Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

 Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у Ман. Св. Арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић (студент Академије СПЦ за конзервацију и обнову). На Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Св. Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио СВЕТОГ ВУКАШИНА заједно са бројним другим новим Свештено-мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.

 У Манастиру Тврдошу насликана је икона Св. Вукашина и спеван му је Тропар.

 Тропар Cветом Новомученику Вукашину Јасеновачком, глас 8

Вукашине Херцеговче,

Нови Српски Страстотерпче,

Христа ради Ти пострада

у логору Јасеновац.

Када Те мучитељ ножем клаше,

Ти њему кротко говораше

„Само ти дијете ради свој пocao",

јер нама је Христос живот вјечни дао.

Њега моли, Мучениче, као Спаса свију,

да спасе и род наш Православни.

 


Недеља раслабљеног


У четвртој недељи по Васкрсењу Христовом, Јеванђеље по Јовану сведочи о сусрету Господа Исуса Христа са болесним и раслабљеним човеком у јеврејској бањи Витезди. Ова приповест носи у себи скривену и врло дубоку символику која има свој педагошки и евхаристијски карактер.

“Одговори му болесник: Господе, човека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене.” (Јн. 5,7) Савремена цивилизација и човек, сличи стању раслабљенога. Савремени човек, убог и хром, чезне и вапије за бањом сопственог очишћења и спасења. Тумарајући у тами безнађа, жедан “Воде Живе,” а убог од самољубља и егоизма, похлепе и гордости, иска исцељење, непрестано тражећи помоћ од човека. Лажни пророци, исцелитељи, магови и идоли, властодржци, силници и идеолози, нуде помоћ овом несрећном и усамљеном човеку. Ништавило, бесмисао и лаж њихових “инстант еликсира,” рађају још већу бол, патњу и очај. Раслабљени човек у раслабљеном свету, остаје жедан и усамљен, ту на обали и прагу “Воде Живе,” спаса и очишћења, немоћан да се у њу порине.

Бања Витезда јесте Црква и њено срце – Литургија, нови живот у Христу кроз бању Крштења. Ново рођење водом и Духом. Црква је икона и израз Божје – Тројичне љубави према свету и човеку. Она је живот и исцељење “због свега и за све.” Сваки човек стоји на обали ове бање и призван је у благодатну заједницу Светога Духа, у извор воде, новог и вечног живота. Рече Господ раслабљеном: “Узми одар свој и ходи!… Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5,8-14). Христос га исцељује, а са њим и нас. Одар је видљиви знак свету наше убогости и грешности, оличен у покајању и милосрђу према ближњем, а исцељење, знак и печат неизрециве Божје љубави и милости.

 


***

ПОГРОМ

17-18. МАРТ 2004.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ И ПОСЛЕ 9 ГОДИНА?

ЦРКВЕНА ОПШТИНА СВ. КИРИЛА И МЕТОДИЈА У МАЛМЕУ ОРГАНИЗУЈЕ МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ НА СВЕ НЕВИНЕ ЖРТВЕ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У НЕДЕЉУ 17-ог МАРТА 2013.г. ПОСЛЕ СВ. ЛИТУРГИЈЕ У ПРОСТОРИЈАМА ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ.   

Кликни овде да би видео слике

Кликни овде да би видео видео запис

 

***

 Васкрс је покретни празник због чега и почетак поста зависи од Његовог празновања односно од недеље пуног месеца после пролећне равнодневнице када се и празнује овај највећи хришћански празник. Васкрс најраније може пасти 4.априла, а најкасније 8.маја рачунато по новом грегоријанском календару.

 


 

***

 

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узмз учешћа у овој светковини, у којој узимају учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Бјеше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и прилићи кћери царевој, невести Божијој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запањеним свећама. Пред храмом беше 15 степеника. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарије, отац Св. Јована Претече, и узевши је за руке уведе је не само у храм него у Светињу над Светињама, у којој нико никада не улажаше осим архијереја и то једанпут годишње.               Св.Теофилакт Охридски вели, да је Захарије "ван цебе био и Богом обузет" када је Дјеву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити.Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година.Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као сироче, и не жељеше никако до смрти удаљивати се из храма нити ступити у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата Св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи.Јер у то време не знаде се у Израелу за девојке уавештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у Цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

 

 

Тропар, гл.  4.


Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато Јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег Промисла!

 

 

 

Кондак,  гл.  4.


Најчистији храм Спаситељев, најскупљи Дворац и Дјева, Свештена Ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у Божанском Духу. Њу песмама славе Божији Анђели, јер је Он Стан Небески.

 

 

 

***

РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Мараје са чове-штвом и свагда се - ако тако може да се каже - дивила Дјеви Марији као најбољем, најчи-стијем и најузвишенијем плоду људске нсторије, људскота искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није би-ло нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и - понављам још једаом - радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоја и до данас остаје Њено Материнство м Њена крвна свеза са Исусом Христом.

Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божијег на земљу - у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да ба сједннио човека са Богом – учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосннје у хришћа-нској вери је управо та Христова "саприродност" нама људима: то што је Он - истински човек а не нек а утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!

Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасао и љубвено поштовање које Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је утек Себе називао - "Син Човечији": Син Божији и Син Човечији!

Бог Који се умањио до човека да би човека учинио божанским али како говоре учитељи Цркве - да би обожио човека и учинио га причасником Божанства! И управо ту, у том потребном откровењу о истинској природи и истинском призвању човека и јесте извор нашег благадарног и љубвеног односа према Дјеви Марији као нашој вези са Христом и, у Њему, са Богом.

И нигде се то не открива јасније него у празаику Рођења Богородице. О том догађа-ју у Светом Писму ништа није казано. Уосталом шта се посебно може рећи о рођењу дете-та, рођењу које личи на свако друго рођење.

Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему бало изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакида-шњицом", да свакидашњост Њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људ-скога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.

Но, погледајмо икону овога празника, загледајмо се у њу нашим духовним видом. На постељи лежи жена која тек што се породила. Црквено предање говори да се та жена звала Ана. Крај ње стоји отац новорођеног детета чије је име - такође по том Предању – било Јоаким. Поред постеље се налазе жене које врше прво купање новорођенчета. Сасвим свакидашња и ни по чему посебна сцена. Но, да ли је баш тако? Зар Црква том иконом не жели да нам, пре свега, каже да је рођење новог људског бића на овај свет и у овај живот - истинско чудо над чудима, чудо које потпуно надвладава ту свакидашњост, јер представља почетак коме више нема и неће бити краја. Почетак јединственог и непоновивог људског живота, појаву нове личности у којој као да се изнова ствара читав свет. И, гле, тај поново створени свет се том новом човеку дарује као његов живот, његов пут и његово стварала-штво.

Прво што празнујемо у празнику Рођења Пресвете Богородице јесте - долазак Чове-ка на свет, долазак за који је у Јеванђељу казано да се, када се он деси, "више не сећамо жалости због радости што се родио човек на свет".

Друго: у том празнику сазнајемо чије рођење и чији долазак славимо. Сазнајемо је-динственост, лепоту и благодатност новорођене Пресвете Дјеве Марије, њене судбине и значаја њене судбине за нас и читав свет.

И треће: празнујемо и све оне претке који су својим животима "припремили" рође-ње Дјеве Марије, обдаривши Је благодатношћу и лепотом. У наше дане се много говори о наследности која се дефинише у ропском и детерминистичком смислу. Црква, такође, ве-рује у наследност, али духовну. Колико је само људске вере, колико људскога добра, коли-ко поколења људи, који су живели оним узвишеним и небеским, било потребно да би на дрвету човештва расцветао тај чудесни и миомирисни цвет - пречиста Дјева и свесвета Мајка Божија! Зато је празник Рођења Богородице такође и празник самог човештва, вере у човека и радовања човеку.

Али, нама је - авај! - много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему то-ме, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије - у Којој су се сустекли све добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу - позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Хри-ста Који му долази у сусрет. Она је наш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства. 

 

 

Тропар, гл.  1.


 

Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пресвета Богородице. Прешла си у живот, Мати Правог Живота, и Својим молитвама избављаш од смрти душе наше.

 

Кондак, гл.  2.


 

Не савладаше гроб и смрт Пресвету Богородицу, Неуморну у молитвама и у посредништву Неизменљиву Наду, јер је Матер Живота преселио у живот Онај Који се уселио у утробу увек девојачку.

 

 

 

 

 

***

Свештеномученик Рафаило Шишатовачки

 

Молитвени спомен на свештеномученика Рафаила наша света Црква чини 24. августа / 03. септембра. Отац Рафаило (крштено име Ђорђе)је рођен 23. априла 1875. године, у честитој земљорадничкој породици Велимира и Персиде, у селу Дероње у Бачкој. Као дечачића родитељи су га дали за манастирског ђака у манастир Ковиљ, одакле са Мироном Ђорђевићем одлази у манастир Манасију где је примио монашки чин. 23. новембра 1896. године Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила у јерођакона. Био је и у Бођанима - тамо је осликао капелу на Водици, а у бођанском манастиру је остао и велики број његових слика. Сликарство је студирао крајем 19. века у Русији (живео је у подворју Српске Патријаршије у Москви). Студије је наставио у Венецији где је био на специјализацији, абио је и студент Прве српске цртачке школе у Београду. За собом је оставио многобројна дела. Међу његовим најзначајнијим радовима је иконостас цркве у Великој Крсни, израђен по жељи краљице Драге Обреновић. Велике и лепе иконостасе је оставио и у Ковиљу и Пачиру. На предратним југословенским изложбама излагао је као пејзажиста, а оставио је значајан траг и као портретиста. Последње његово дело јесте иконостас цркве Ружице на Калемегдану из 1925.године.

У време усташке најезде, 1941. године, јеромонах Рафаило, настојатељ манастира Шишатовца протеран је са многобројним свештеницима и монасима возом преко Фрушке Горе у Славонску Пожегу. Био је на челу колоне мученика који су, по наређењу усташких бојовника и гонитеља, сами себи, успут, служили опело. У концентрационом логору у Славонској Пожеги су невоље настављене. Након монстроузног мучења умро је 03. септембра 1941. Уморен је, а ни дан данашњи му се не зна гроб. Но, Господ га је препознао и прославио, а наша света Црква на редовном заседању Светог архијерејског сабора 1999.године уврстила у ред свештеномученика.

 

 

 

***

PODSETNIK ZA ISPOVEST

·         Kajem se i ispovedam Tebi, Gospodu Bogu mome i Tvorcu, u Svetoj Trojici jedinome, slavljenom i poštovanom Ocu i Sinu i Svetome Duhu sve moje grehe koje učinih u sve dane i noći delima, rečima i mislima.

·         Kajem se što sam govorio prazne, besmislene, ružne i nepromišljene reči, šale i dosetke, psovke, što sam pevao bezobrazne pesme, što sam se ludo smejao, kikotao i urlikao.

·         Kajem se što sam lagao, krivo se kleo, psovao Boga, Bogorodicu, Svece, Crkvu, Slavu, Oca, Majku, dete, ljude, sunce, lebac....

·         Svedočio sam lažno i skrivao grehe na ranijim ispovestima, obećavao sam Bogu i ljudima, a nisam ispunjavao.

·         Kajem se što sam osuđivao i klevetao, sramotio i ismevao druge, što se gordio i ogovarao i slušao kad drugi ogovaraju ljude i ropću na Boga, iznosio sam te grehe, a svoje skrivao.

·         Kajem se što sam mrsio sredom i petkom i u sva četiri posta i u druge dane što sam se prejedao i opijao i uzimao hranu u nevreme, što sam pušio i drogirao se.

·         Kajem se zbog lenčarenja duševnog i telesnog, lenjosti za molitvu i nedolazak u Crkvu na službu, zbog čitanja nekorisnih knjiga i nečitanja Svetog Pisma i Duhovnih pouka, zbog neslavljenja Krsne slave i nemarnog slavljenja, zbog lenjosti i životarenja "s tuđih leđa".

·         Kajem se što sam krao, varao, utajivao tuđe stvari, što sam otimao i grabio za sebe.

·         Kajem se što sam srebroljubiv i tvrdica, što sam sebičan i samoživ i što ugađam sebi,  a za druge ne marim.

·         Kajem se što sam kamatirao i skupo naplaćivao svoje usluge, što sam krv prodavao i pomoć bednim naplaćivao, što sam tražio duboko poštovanje od ljudi za učinjena dela.

·         Kajem se što sam bio nepravedan, što sam krivo sudio i rasuđivao na svoju korist, što sam ugnjetavao siromahe.

·         Kajem se što sam zavideo drugima u njihovim materijalnim i duhovnim uspesima, što sam mrzeo i prezirao ljude, što sam se radovao ljudskoj nevolji i nisam pomagao, što nisam govorio sa roditeljima, komšijama i drugim ljudima.

·         Kajem se što sam se gordio i uznosio nad roditeljima i što ih nisam slušao, što sam grdio Crkvu i vlast, što sam prezirao ljude, što sam ih psovao i ismevao.

·         Kajem se što sam se gnevio i ljutio bližnje, što sam se svađao i prepirao i nisam nikoga slušao, što sam grdio ukućane, što sam ismevao i davao ljudima ružna imena, što sam psovao i govorio grozne reči i pretio batinama.

·         Kajem se što sam zlopamtilo i planirao osvetu za vraćanje zla za zlo, za pakost i zlobu.

·         Kajem se što sam terao ženu da abortira, tj. da ubija decu- kajem se ćto sam ubijala decu, što sam tukao roditelje, babu, i dedu i druge ljude, ženu i decu, što sam ih mučio svojim ponašanjem i neposlušanjem.

·         Kajem se što sam tražio pomoć od vračara, gatara, bioenergetičara i nadrilekara za sebe i decu i napredak u domaćinstvu; što sam tražio od vračara da komšijama ili drugim ljudima nanesu bolest, štetu, neslogu i slično.

·         Kajem se što sam živeo bludno i raspusno; za bludne misli, reči i dela, za bludna gledanja i slušanja od čega duša mnogo strada i mir izgubi.

·         Kajem se što sam vršio preljube, što sam pravio svadbu uz post i živeo nevenčano, što sam se tada nemoralno ponašao.

·         Kajem se što sam gledao porno filmove, što sam gadosti sprovodio u braku, što sam učinio sodomski greh i druge gadosti, što sam živeo razvratno i druge navodio da tako rade, što sam zamišljao razne razvratne odnose, pa ih učinio za novac i druge gadosti koje se teško mogu izreći.

·         Kajem se što sam jedno vreme pao u neverovanje Boga, što sam posle počeo krivo verovati, što sam bio sektaš, što sam pripadao bezbožnom društvu.

·         Kajem se što sam bio nemilosrdan tvrdoga srca, što sam buntovao protiv Boga i ljudi, što sam očajavao i razmišljao da se ubijem, što sam pokušao da se ubijem, što sam uvek sebe opravdavao, a drugog okrivljavao i što sam se drsko odnosio prema ljudima.

·         Za sve učinjeno se kajem i molim Boga da mi oprosti.                                        

·         Opraštam svima koji su me uvredili ili neko zlo učinili.

 

***

Укратко о трансплантацији

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

***

Припремне недеље пре Васкрса

Због великог значаја догађаја Васкрсења Христовог, црква своје вернике припрема да би што достојније дочекали овај празник. Та припрема траје десет недеља. Недеље иду следећим редом:
Недеља митара и фарисеја - На десет недеља, односно, седамдесет дана пред Васкрс пада ова недеља. То је прва и почетна недеља припреме за дан Васкрсења Христовог. Седмица ове недеље је разрешена поста (трапава), дакле, не пости се среда и петак. Недеља је названа по познатој Христовој причи о гордом фарисеју и смиреном царинику.
Недеља блудног сина - Девета недеља пред Васкрс. Подсећање на знамениту Христову причу о блудном сину.
Недеља месопусна - Осма недеља пред Васкрс. Ова недеља је посвећена сећању на Страшни суд. У ову недешу падају месне покладе. Месопусна се зове, јер је последња пред Васкрс када се једе месо.
Недеља сиропусна - Седма недеља уочи Васкрса. У ову недељу падају беле покладе, у току ове недеље се не једе месо, већ само сир, кајмак и уље. Зато се зове сирна или бела недеља. После ове недеље почиње Часни пост.
Недеља прва поста - Чиста (Недеља Православља) - Шеста недеља пред Васкрс којом почиње васкршњи или Часни пост. Ове недеље се пости "на води". Не једе се, дакле, ни месо, ни риба, нити маст, нити уље, јер се верници спремају за свето причешће. Зове се Недеља Православља, јер се празнује победа Православља над јересима 842. године.
Недеља друга поста - Пачиста - Пета недеља пред Васкрс, названа пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ова недеља је посвећена још и св. Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу. (+1368.), вођи исихаста.
Недеља трећа поста - Крстопоклона - Четврта недеља пред Васкрс. Ова недеља је посвећена Часном крсту Господњем. Током недеље је строги пост - не једе се риба.
Недеља четврта поста - Средопосна - Трећа недеља пред Васкрс. Посвећена св. Јовану Лествичнику (525-600), писцу знаменитог дела "Лествици". Средопосна се зове јер пада у средину поста.
Недеља пета поста - Глувна - Друга недеља пред Васкрс, посвећена св. Марији Египћанки, најпре великој грешници која је покајањем постала велика светитељка.
Недеља шеста поста - Цветна - Недеља пред Васкрс, посвећена је свечаном Христовом уласку у Јерусалим. У петак ове недеље (петак уочи Цвети) завршава се часни пост - света чедрдесетница. Остали дани до Васкрса су такође посни - Лазарева субота, Цвети и дани Велике недеље.
Страсна седмица - Велика недеља - Седмица уочи Васкрса. Дани ове седмице посвећени су страдању Христовом.
Велики понедељак - сећање на Христов пут у Јерусалим када је проклео бесплодну смокву; и на Јосифа кога су браћа продала у Египат.
Велики уторак - Христос проповеда у Јерусалимском храму. Старешине јеврејске траже начина да га ухвате и убију. Овога дана црква подсећа вернике на причу "о десет војника" из Јеванђеља.
Велика среда - сећање на жену која је миром помазала Христа и тако га припремила за погреб и на Јуду издајника, који је одлучио да изда свога учитеља за 30 сребрника.
Велики четвртак - успомена на Христову тајну вечеру са ученицима, када је установљена Света Тајна Причешћа. Овога дана је Христос ухваћен и предат на страдање и смрт.
Велики петак - дан Христовог страдања и смрти.
Велика субота - дан Христовог погреба и силаска у ад. У све дане ове седмице пости се строги пост. на велики петак не једе се ништа, осим мало суве посне хране и воде.

 

***

Патријарх Српски Павле: Будимо мудри и безазлени

 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови".

"И мене су гонили, и вас ће гонити", говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Патријарх Српски Г. Павле
 

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

  преузето са сајта СПЦ

***

Слово о духовној борби

- Свети Нектарије Егински -
 

Циљ нашега живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо деца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојстава занемарили циљ нашег живота.

Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што оне нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља. Украсите ваше светиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.

Децо моја љубљена, сав ваш труд и брига да су у томе. То да буде циљ и тежња незаустављива. За то сва ваша молитва Богу.

 Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негде ван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престол Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смиренога духа и ко дрхће од мојих речи" (Исаија 66,22).

Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио није упознао себе самога. Пазите чак и на мале погрешке. Ако вам се из непажње деси неки грех, не губите наду, него устаните брзо, припадните Богу који има моћ да вас подигне. Претерана жалост крије у себи гордост. Претерана жалост и безнађе штетне су и опасне, и често пута преувеличавају се од стране ђавола да би прекинуо напредовање онога који се бори. У себи имамо слабости и страсти и мане дубоко укорењене. Све то не може се преломити преко колена, нити помоћи слабости и тешеке жалости, него трпљењем и истрајношћу, храброшћу, трудом и опрезношћу.

 Пут који води у савршенство јесте дуг. Молите се Богу да вас оснажи. Да се трпљењем сусретнете са вашим падовима, и пошто брзо устанете, да хитате а не да стојите, као деца, на месту где сте пали, плачући и ридајући неутешиво.

 Бдите и молите се  да не паднете у напаст. Не очајавајте ако падате често у старе грехове. Многи од њих су јаки по природи и по навици. Међутим, временом и приљежношћу побеђују се. Ништа да вас не баца у безнађе.

***

18.10.07 - Четвртак - На дан св. мученице Харитине и св. свештеномученика Дионисија, у просторијама наше Црквене општине, приређена је вечера у част конзула гђа. Мирјане која ће ускоро напустити конзулат у Малмеу, али ће заувек остати у нашем сећању.

фото галерија

 

 

 

 

 


Божићна посланица:             

 
 
Божићна посланица 2011. год.
-----------------------------------------
 
ХРИСТОС ВАСКРСЕ !!!

 

Васкршња посланица 2012. године