Црква и Света Евхаристија

 
      Христос је и после свог Вазнесења присутан у Цркви Духом Светим у Евхаристији која је од најранијих времена управо схватана као догађај Христовог присуства на земљи до Другог Доласка. Служењем Евхаристије у Цркви се непрестано и увек изнова потврђују речи које је Господ изговорио вазносећи се на небо: И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20).
     Евхаристија представља суштину вечног ЗАвета Бога са људима установљеног на Тајној Вечери. Тада је Господ Христос узео хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши им: Узмите, једите; ово је тијело моје, и исто тако, узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета која се излива за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26-29).
 
назад
 
 
Истоветност Цркве и Евхаристије

 
    О Евхаристији као централном догађају у животу Цркве и поистовећењу Евхаристије са Црквом говори се на много места у Светом Писму и у светоотачким делима. Новозаветни списи, а нарочито Јеванђеље по Јовану и посланице Апостола Павла, су надахнути евхаристијским доживљајем заједнице Бога са човеком и односа човека према свету. Једно од места у којем Апостол Павле изричито говори о истоветности Цркве и Евхаристије јесте оно из Прве посланице Коринћанима где критикује тамошњехришћане што на сабрањима не једу вечеру Господњу, него свако једе своју вечеру: Када се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња, јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује, а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? (1. Кор. 11, 20-22). Сабирање верних по Апостолу Павлу је, дакле, једино оправдано ако има евхаристијски карактер, а презирање евхаристијског сабрања представља презирање саме Цркве Божије.
      Колики је значај Евхаристије за живот Цркве види се и по томе што су, упркос прогонима, први хришћани настојали да се по сваку цену окупљају на евхаристијским сабрањима. И св. Игњатије Богоносац је на путу ка Риму, где је мученички пострадао за веру, саветовао хришћане у Филаделфији да се сакупљају на једну Евхаристију: Настојте да учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашега Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове. Учење св. Игњатија да је основ Цркве у Светој Евахристији, следили су и сви остали Свети Оци, који су у својим списима такође истицали да је она централна црквена Тајна, место истинског преображаја човека и света, у којој се једино може остварити потпуна заједница са Богом.
 
назад
 
 
Евхаристија принос света Богу

 
    У Евхаристији свет испуњава своје право назначење, преображавајући се у њој и постајући Тело Христово, односно Црква. Свет је и створен да би био принесен Богу и то приношење се у историји на најсавршенији начин обавља у Литургији, када свештеник изговара речи: Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све. У Евахристији хлеб и вино, дејством Светога Духа постају Тело и Крв Христова и људски род, у Христу као Новом Адаму, успева да испуни оно што није испунио у првом Адаму, који је требало да оствари непрекидну заједницу између створеног света и нествореног Бога.
      Принос света Богу је могуће оставрити једино у Христу као Сину Божијем који је постао Човек, да би постигао најприсније јединство са људском природом. Људи се, пак, у Евхаристији обожују и охристовљују, и постају синови Божији по благодати, налазећи у Христу непресушни извор живота, будучи да је Он Живот (Јн. 14, 6) и Хелб живота који силази са неба, да који од њега једу не умру (Јн. 6, 50). Заиста у Евхаристији Христос храни хор верних који је око Њега, јер једино у тој тајни бивамо тело Његовог тела и кост Његове кости*.
      Оставрени однос са Богом у Евхаристији подразумева непрестано захваљивање Богу за све што је учинио за нас. То и значи грчки глагол ευχαριστώ евхаристо благодарим, захваљујем, из којег је изведена именица Евахристија. Захваљујемо Богу што је створио овај свет, што га је привео из небића у биће и што му је дао могућност да у заједници с Њим задобије вечно постојање.
 
назад
 
 
Литургија заједничко
дело епископа и народа Божијег

 
      Захваљивање Богу и приношење света Њему се одвија од свих који су сабрани у име Христово. Због тога се Евхаристија назива још и Литургија која је, као што сама реч на грчком говори, λειτόςέργον јавно, заједничко дело. Принос света Богу и остварење заједнице са Њим условљени су заједништвом са ближњима: Ако принесеш дар свој жртвенику и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником и иди те се најприје измири са братом својим па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Литургија је, дакле, заједничко дело оних који су сједињени једном вером у Бога. Због тога она не може бити ствар појединца и не може је, као код римокатолика, служити један човек, већ је неопходно сабрање верника којима предстоји епископ.
     Будући да је Литургија сабрање свих на истом месту (Дап. 2, 1) односно, сабрање верника једне помесне Цркве, не може се служити више Литургија у једном дану. Сви верни треба да се саберу око једног епископа, у исто време, јер је један Христос, једна Црква и једна Евахристија.
     Сабрање верника у Христу је могуће због присуства и дејства Светога Духа КОји од мноштва појединаца чини Сабор верних или Цркву, другим речима, повезује верне чланове Цркве у једно Тело Господа Христа. Свети Дух има кључну улогу у сабрању верних на Литургији, при образовању Цркве, као и у приношењу света Богу. 
 
назад
 
 
Предукус вечности у Евхаристији

 
     Свети Дух омогућује да Црква у историји буде икона, слика Царства Божијег и управо захваљујући Његовом присуству и дејству могуће је већ овде и сада доживети будуће вечно постојање света. Другим речима, свет у Евхаристији добија предукус вечности и Црква га види онаквим какав ће бити у Царству Божијем. Том доживљају доприноси целокупна атмосфера на Литургији која указује на светлост и радост Будућег века: икон које су у злату, светле одежде свештеника, упаљене свеће, свечано појање.
       Спасење у Цркви је засновано на сечању на будућност, на догађају Другог и славног Доласка Христовог. Речи молитве Анамнезе (грч. Άνάμνησις) и Епиклезе заузимају централно место у Евахаристији. У молитви Анамнезе свештенослужитељ се сећа целокупног спасоносног дела Христовог учињеног ради нас (крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса, седења са десне стране Оца), али се сећа и догађаја Другог и славног Доласка који ће се десити.
       Међутим, како је могуће сећати се нечега што ће тек доћи? Сећање на Други Долазак Христов је могуће захваљујући благодатном дејству Духа Светога који Будуће Царство уноси у историју. Стога се пре речи: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, призива Свети Дух у молитви Царе небесни да би Литургија отпочела. У току Литургије служашчи се у више наврата моли за ниспослање Духа Светога, а главна молитва Евахристије Епиклеза, упућује се Богу да ниспошље Духа Светога на нас и на предложене Дарове, то јест да преобрази, промени елементе овога света, хлеб и вино, као и оне који их приносе, у Самога Господа Христа.
 
назад
 
 
Познање Бога у Евхаристији

 
     Благодатним дејством Светога Духа Господ Исус Христос је присутан у Евхаристији као Онај Који свештенодејствује, Који приноси и Који се приноси; Који прима и Који се раздаје, и као Онај Који остаје међу вернима, пребивајући у њима. Свети Дух отвара духовне очи вернима да познају Христа и поклоне му се као једном од Свете Тројице. Сведочанство о познању Бога у Евахристији налазимо у Светом Јеванђељу по Луки. Христос се наиме, по Васкрсењу јавио двојици ученика, Луки и Клеопи, на путу за Емаус, али Га они нису познали до тренутка када узе хљеб, благослови га и преломи га, даде им. А њима се отворише очи и познаше Га (Лк. 24, 31). Из овог јеванђелског сведочанства се може закључити да нико не може познати Господа Христа својим умним и физичким способностима, него само Духом Светим, јер нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3).
       Јављајући се својим Апостолима после Васкрсења, Господ Христос је указао на крајњи циљ и коначно назначење живота свих који верују у Њега, а то је будуће, свеопште Васкрсење. Литургија, као догађај утемељен на Васкрслом Христу, објављује Његово, а тиме и наше васкрсење.

назад


 

* Николај Кавасила, нав. дело, 4, PG 150, 593 D. Видети: Ефес. 5, 30. Говорећи о начину остварења јединства верних са Христом св. Николај Кавасила вели следеће: Наша храна, било да је реч о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива, се претвара у људску крв, у онога који једе ту храну. Међутим, у Литургији се деђава нешто сасвим супротно. Хлеб живота (Христос) покреће онога који се њиме храни, преображава га и прима у Себе.

 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright 2007 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach