Црква и Свете Тајне

 
    Свете Тајне су пројаве јединствене Светајне Цркве, у којој Бог даје човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. У Светим Тајнама Царство Божије постаје доступно вернима. Њихов значај у одређењу идентитета Цркве истакао је св. Николај Кавасила, рекавши да је Црква представљена у тајнама.
     Неопходно је истаћи да не постоји одређени број Светих Тајни. Број седам* који се често везује за Свете Тајне има символичко значење и пре свега указује на њихово савршенство. Набрајање Светих Тајни и заустављање на одређеном броју води опасности да се заборави њихова заједничка основа, а то је Света Евхаристија.
    Свете Тајне служе једном циљу остварењу заједнице са Христом. Кроз Свете Тајне као кроз прозор улази Сунце Правде у овај тамни свет. Господ Христос је, по речима св. Николе Кавасиле присутан у свим Светим Тајнама, иако не на исти начин. Крштењем Он ослобађа човека од сваког зла и утискује у њега Своје обличје, а Помазањем га чини учесником у енергијама Светога Духа. У Њега (-Христа) се погружавамо, Њиме се помазујемо и Он је наша Тајна Вечера.
 
назад
 
 
Евхаристија круна Светих Тајни

 
     Веза Цркве и Светих Тајни се може разумети једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. Велики црквени писац, Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни на Тајнама, која у сржи свих Светих Тајни. Будући да је Литургија одувек у себи садржавала и све остале Свете Тајне, она није просто средство спасења, нити само једна у низу Светих Тајни. Она даје смисао другим Светим Тајнама, јер у себи садржи целокупну тајну спасења. Она им помаже у самом часу њиховог савршавања, јер без ње остале Свете Тајне не могу бити оставрене. Другим речима, без Евхаристије оне не могу бити делотворне. То је очигледно у устројству Свете Тајне Свештенства која је незамислива без Евхаристије, јер је немогуће свештенодејствовати мимо ње, будући да сва богослужења и чинодејства извиру из Евхаристије и воде ка њој.
     Св. Григорије Палама указује да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу: У овим двема (Тајнама) је суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека. То свакако значи да Крштење није потпуно и нема смисла без Литургије. Оно је једна страна Литургије и не треба да се одвија изван ењ, будући да је неопходно да новокрштени узмеудела у Причешћу, које је круна светотајинског живота у Цркви. Зато је важно истаћи да је и у наше време неопходно обновити праксу древне Цркве да се новокрштени, непосредно по Крштењу, причесте се у Евхаристији.
     У православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од стране Отаца Цркве, јер ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен, пише св. Симеон Солунски. Тиме он наглашава да Крштење, као живот у Христу, и Миропомазање, као живот у Светоме Духу, нису одвојени видови духовности и не могу постојати одвојено, будући да је реч о једној, двојединој, реалности, која новокрштеног уводи у Цркву као заједницу Свете Тројице и верних. Почетак новог живота у Богу, кроз Крштење и Миропомазање, налази пуно остварење и осмишљење у Светој Евхаристији као тајни обожења верних.
     Зависност између Евхаристије и других Светих Тајни је очигледна и када је реч о односу Литургије и Свете Тајне брака. Св. Симеон Солунски каже да брачни пар мора да буде спреман да прими свето Причешће, да би њихово венчање било достојно, а брак ваљан.
     Веза између Евхаристије и других Светих Тајни се посебно види у томе што све почињу истим речима као и Евхаристија: Благословено Царство Оца и Сина Светог Духа. Друга заједничка одлика је та што се све Свете Тајне обављају уз благослов епископа као началника евхаристијске заједнице. Зависност Светих Тајни од благослова епископа, потврђује њихову зависност од Евхаристије, која је, као што смо већ истакли, извор и средиште једниства свеукупног црквеног ћивота.
 
назад
 
 

* Учење о седам тајни се први пут јавља у Исповедању вере које је припремио римски папа Климент IV, који је тражио од цара Михаила Палеолога да га прихвати 1267. г. Видети: Џон Мајендорф, Византијско богословље, Крагујевац 1989, 234.
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright 2007 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach