Патријаршије

Васељенска патријаршија
 

Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, захваљујући цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије , Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то вријеме Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога Патријарх премешта своје седиште у Ницеју, гдје је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Османлије 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предано Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора.

 
Александријска патријаршија

 

То је најстарији патријаршијски престол; спомиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником еванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима. Услиед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква поделила се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. века прешла је на византски обред пошто су и верници и свећеници грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свећенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

 Антиохијска патријаршија



Спомиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У 5. веку, због монофизитске херезе, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. века, када је од Цариграда преузела византски обред. Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клера и верника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.



Јерусалимска патријаршија

 


На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалем буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Услед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. веку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. веку, Јерусалем је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у 19. веку поново је стекао древну аутономију. Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

 

Руска патријаршија

 


Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, осим оних у Грузији. Чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенославенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хриршћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео ослободити земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим Синодом. Патријаршија је поново успостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658). Московска Патријаршија је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној Цркви.

 

Српска патријаршија


Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1.      она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;
2. Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;

2.       
3. Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1878. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1969. од Српске Патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава. Српска Патријаршија је дала аутономију Архиепископији Охридској 2002 године.

 

Румунска патријаршија

 


Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Ницејском Сабору. Аријански свећеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У 15. веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарског царства. После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

 

Бугарска патријаршија

 

Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византски мисионари које је послао патријарх Фоције 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византски цар Базилије III (Бугароубица) 1019. Године 1186. захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенославенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је успостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а седиште јој је у Софији.


 

Грузијска патријаршија

 

Хришћанство је продрло у Грузију још у 5. веку захваљујући Светој Нини. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тесној вези с Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поновно постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Седиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија

         
          
 
Вера израз слободе

 
           Вера схваћена као сазнање о ономе што ће се десити, иако то још увек не видимо, подразумева слободу. У свакодневном животу ствари које видимо принуђују нас да их признамо за постојеће, што искључује слободу. Гледање стварности која је невидива могуће је благодарећи слободи која је дар Светога Духа, јер гдје је Дух Господњи ондје је слобода (2. Кор. 3, 17).
           Слободно постојање подразумева надилажење свих слабости и ограничености природе: греха, зла и саме смрти. Основ постојања ослобођеног од смрти јесте вера у Васкрсење Христово. То је уједно и основ личности сваког хришћанина, јер бити личност управо значи слободно и вечно постојати. Онај, пак, који смрт прихвата као своју последњу реалност не може се остварити као личност.
 
назад
 
 
Окретање ка Истоку

 
               Исповедање вере је пре свега везано за Крштење, као тајну поновног рођења, и Евхаристију, као тајну новог живота у Христу. Како у раној Цркви, тако и данас, исповедање вере подразумева праксу окретања од Запада ка Истоку, што значи да онај који говори вјерују, треба да је спреман да промени свој живот, тј. Да живи другачије него што је живео пре Крштења. Св. Кирило Јерусалимски о томе говори следеће: Када си се одрекао сатане, погазивши сваки завет њему, и разрешивши све старе савезе који су те везивали за ад, тада се пред тобом отворио Рај који је Бог засадио на Истоку (Пост. 2, 8), одакле је због преступа изгнан праотац наш. Символ овог догађаја јесте твоје окретање од Запада ка Истоку, који је место светлости. Тада су ти рекли да кажеш: Верујем у Оца и Сина и Светога Духа и уједно крштење покајања.
             Први хришћани су се увек окретали према Истоку када су се молили Богу. Са Истока су очекивали и Други Долазак Господа Христа, будући да је Сам Господ рекао да ће Његов долазак бити као што муња долази са Истока (Мт. 24, 27). Окретање ка Истоку дакле, значи да онај који верује треба да се од пролазних ствари овога света окрене вечноме Царству Небеском и Васкрсењу из мртвих.
       
назад
 
 
Рађање за вечност

 
          Исказивање вере у Крштењу подразумева стављање у други план свих биолошких и социјалних веза. Господ Христос вели: Који љуби оца или мајку већма него мене није мене достојан; или који љуби сина или кћер већма него мене није мене достојан... (Мт. 10, 37-38). Бог је постао Отац свих верујућих, а Црква Мајка која их порађа за живот вечни. Сви чланови Цркве пак, постају ближњи, браћа и сестре у Христу.
           Из свега реченог може се закључити да је вера увек окренута будућим догађајима. У западној теологији, међутим, она је превасходно окренута прошлости, тако да се и Литургија схвата као понављање догађаја из живота Христовог Тајне Вечере и Голготске жртве. У православном искуству, призивом и благодатним дејством Светога Духа прошлост и будућност се повезују. Ово нарочито долази до изражаја у молитви Анамнезе у Светој Евхаристији, у којој су у првом плану речи сећања на Други Долазак Христов. Смисао поменуте молитве јесте непосредна веза Васкрсења Христовог и будућег свеопштег Васкрсења, што је најупечатљивији доказ да Литургија не говори о Царству које се остварило у историји, него о Вечном Царству које ће се десити.
 
назад
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright 2007 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach