Подвиг

 
       Истински доживљај вере Цркве извире из Евхаристије и подвига. У Светој Евхаристији је дато Откривење Истине и у њој се свет преображава и задобија своје право назначење. Остварење спасоносног плана Божијег о свету је, међутим, незамисливо без људског подвига. То је онај вид хришћанског живота у коме се истина о спасењу света потврђује и проверава и изван Свете Евхаристије. Црква нам кроз Евхаристију показује како се свет спасава и како ће постојати у вечности, у Царству Небеском, а кроз подвиг, кроз искуство Светих, нам показује како свет пролази кроз страдања до спасења. Другим речима, хришћански живот је незамислив без Евхаристије и неостварив без подвига, јер ако би живот у Цркви показивао само како нас истина вере уводи у савршенство у Царство Божије, а превиђао како се она живи унутар историје, онда се такво искуство не би могло сматрати православним.
 
назад
 
 
Подвиг и крст

 
        Подвиг подразумева узимање крста, сучељавање човека са својим слабостима и прихватање новог живота у Христу. Подвижник подиже крст Христов и спреман је на страдање и тако истина, од евхаристијске, постаје крстоносна. Рекавши својим ученицима да нису од овога света (Јн. 17, 14), Господ Исус Христос је указао да сведочење истине у свету неминовно значи сучељавање са њим. И као што је свет распео Христа, тако разапиње и све оне који Христу следују (Јн. 15, 18). Крст Христов је суштина подвига и искуства спасења, јер само Крст води ка Васкрсењу. Подвижник је свако онај који се у име Христово бори са злом у свету. Отуда се подвиг не поставља као захтев само пред монахе, него подједнако пред све хришћане. Сви Хришћани су, без изузетка, сагласно речима св. Јустина Филозофа, позвани да и кроз телесни подвиг припреме тело за живот вечни.
       Смисао подвига није у томе да се превазиђе или остави људска природа, било у целости, било један њен део, нпр. Тело. Аскетски напор се остварује, не кроз ослобађање од природе, него као ослобађање природе, као њен преображај и промена начина постојања. Сваки човек је позван да сарадњом Божије благодати и своје воље промени начин постојања, односно, да саображавајући своје постојање Божијој вољи испуни смисао (логос) свог бића.
 
назад
 
 
Подвиг и светотајински живот

 
        У настојању да преобрази свој живот хришћанин ступа на пут подвига који је нераскидиво повезан са светотајинским животом. Почетак тог живота држање заповести, има подлогу и полазиште у благодати Светога Духа, коју примају сви верни у Светој Тајни Крштења. Учешће у новом животу се наставља Причешћем којим верни задобијају удео у нествореним енергијама Божијим, односно у божанском животу Свете Тројице. Свете Тајне и подвиг постају средиште преобраћаја верних и њиховог увођења у живот нове твари, односно у онај начин живота којом постоји васкрсло Тело Христово. Једино живот у подвигу и у Светим Тајнама даје могућност да се оствари потпуна веза (ολική σχέσις по св. Симеону Новом Богослову) између Бога и човека, односно да свако створено биће испуни унапред дати, од Бога назначени, логос свог постојања. Живот у Цркви, а не неки апстрактни духовни живот, јесте мерило остварења Божије воље и испуњења новог начина постојања верних.
          Као што не постоји јаз између Христа и Духа, тако је немогуће да постоји било каква дистанца између Светих Тајни и харизматичног (подвижничког) живота. Хришћански живот није биполаран, него целосан и целовит, обликује се како у Евхаристији, као Сабрању свих верних, тако и у подвигу који треба да има саборни карактер. Божанска Евхаристија не сме имати обредни карактер, или карактер представе у којој се причешћује само служашчи. Исто тако, Литургија не занчи просто често причешћивање, већ и принос нашег бића Богу. Уласком у Литургију верни показују спремност да приносе свој живот Богу и отвореност да постану причасници Божанског живота. Зато верни не долазе никад на Евхаристију празних руку, и не излазе из Литургије празни. Улазећи у Цркву, они уносе са собом цео свој живот и цео свет који им је дат. То је смисао прозбених речи у Литургији: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Враћајући се у свет, пошто су се у Литургији молили за мир у свету..., за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских..., верници уносе у секуларизовани свет благодат Светог Духа, која је једина у стању да га изнутра обнови и преобрази.
         Учешће верних у Евхаристији је аутентично и испуњено сваким смислом само ако је целокупни подвижнички живот испуњен слављењем Бога и служењем ближњима. Истинском животу у Христу, било да се остварује у Евхаристији или у подвигу, треба да је стран сваки индивидуализам. Православни хришћанин није онај који прихвата или изражава одређену истину као појединац, него онај који верује, исповеда и животом потврђује оно што верује Црква којој припада. Другим речима, истина вере се доживљава у Цркви као заједници, а недоступна је усамљеним појединцима, макар они били велики подвижници.
         Из претходно реченог произлази да се подвиг, као саставни део живота Цркве, не сме посматрати психолошки, тј. кроз искуство једне особе, издвојене из црквене заједнице, нити моралистички, тј. кроз наметнуте обрасце понашања. Истина Цркве треба да буде подједнако истина свих њених чланова, а не неке издвојене групе људи. Сваком човеку није доступно да богословски изрази истину своје вере, онако како су то чинили Свети Оци , али то не значи да он није у стању да је оствари у свом животу. У Цркви, како у Евхаристији, тако и у свакодневном подвигу, верник је позван да потпуно доживи истину о Тројичом Богу, о Богочовеку Христу, о спасењу итд. Зато је погрешно сматрати неке чланове привилеговановим, како у погледу доживљаја Евхаристије, тако и у погледу подвига, јер то води елитизму који није својствен Цркви. Истина Цркве је доступна свим верницима, и оним најгрешнијим, а не само изабранима. То потврђују Христове речи: Нисам дошао да позовем праведнике на покајање него грешнике (Мк. 2, 17).
      Различитим животним условима одговарају различити видови подвига. На један начин живе они који се нису обавезали посебним заветима после Крштења, а на други они који су дали завете девствености и сиромаштва (монаси). Ипак, постоји обавеза која је заједничка свима што се зову по Христу (хришћанима), а то је усредсређивање ума на Христа, које се најпотпуније постиже у молитви.
 
назад
 
 
Молитвени подвиг

 
      У Светом Писму се на много места говори о молитви а најкарактеристичнија су два: А кад се молиш уђи у клијет своју (Мт. 6, 6), и ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју узмоле даће им Отац мој који је на небесима (Мт. 18, 19-20). Прве речи се односе на личну, а друге на заједничку молитву. Оба вида молитве, претпостављају један други. Заједничка молитва по речима о. Георгија Флоровског немогућа је без личне увежбаности у молитви, а лична молитва је могућа само у овиру црквене заједнице, тако да се и у самоћи, у клијети својој, хришћанин моли као члан Цркве. Он се не моли никад само за себе будући да упућује молитве Небеском Оцу који је Отац свих нас.
         Према св. Николају Кавасили, нема потребе за некакву посебну припрему за молитву, нити какво посебно место, нити је неопходно молити се гласно...јер, нема места на коме Христос није присутан. Христос је свуда близу нас. Он је ближи онима који Га траже од њиховог рођеног срца. Св. Јован Златоуст предност даје заједничкој молитви у Цркви, и каже: Можеш да се молиш и код куће, али није могуће да се тамо молиш као у Цркви... Нећеш бити услишен када усамљен призиваш Владику, као када се молиш са својом браћом. Јер ту (у Цркви) је нешто више: јединство и сагласје у мисли, свеза љубави и молитва свештеника.
          И поред јасно изражене форме молитви, које су сабране у књизи која се зове Молитвеник, нагласак је не на изговарању самих речи, него на њиховом осећању, доживљају и разумевању. У молитви је неопходна сабраност верника и то унутра сабраност ума и срца, и спољна, која се огледа у саборности са свима Светима у Христу Исусу.
          Духовна смиреност и сабраност јесу предуслов за молитву, а њој следи призивање Свете Тројице, осењивање крстом и наглашавање тајне Искупљења. При том не треба стално имати на уму да је савршени образац за молитву дао Господ Христос у молитви Оче наш, којом је учио своје ученике и преко њих све хришћане како да се моле. На првом месту је прослављање Бога и исказивање наше недостојности, а не тражење да се испуне наше жеље. Благодарење Богу води непристрасним молитвама и богослужењима, а најузвишенији вид благодарности јесте Света Евхаристија у којој се људи придружују Анђелима који не тражећи ништа, непрестано славослове Бога речима: Свет, Свет, Свет, Господ Саваот.
          Молитва у склопу Свете Евхаристије се разликује од молитава изван ње. Она треба да буде једним устима и једним срцем. Међутим, та једна уста која се моле за све који су у Цркви, нису људска, него су Христова. Верни народ то зна и своје сазнање исказује тиме што долази на Литургију, даје имена ради помена у Евхаристији, а Христос узима прозбе народа и приноси их заједно са њиховим даровима Оцу.
 
назад
 
 
Смисао и циљ молитве

 
        Смисао молитве јесте у томе да оспособи личност да уђе у разговор са Оцем Небеским, а њен крајњи циљ је непрестано обитавање у близини Божијој. Од највеће користи је искуство Светитеља Божијих, који су указивали да само постојани подвиг и смирење низводе благодат Светога Духа. Велики молитељ новијег времена, св. Серафим Саровски је говорио: Ми се морамо молити дотле док нас Бог, Духом Светим не осени... када Он дође ми престајемо да се молимо.
        Савршени плодови молитве се откривају онда када светлост Божија просветли и обједини човеков ум и срце, дајући истинско познање Бога које води јединству са Њим. Због свега овог молитва преставља истинску науку и уметност и најдубљу философију живота. Свете Тајне и молитва јесу заједнички пут за све, заједничко језгро духовног живота свих који хоће да живе Духом Светим.
 
назад
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright 2007 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach