Житија Светих

           
        Посебно место међу изворима хришћанске вере припада Житијама Светих. Под овим називом се подразумевају дела духовне литературе у којима су сабрани и описани животи светих личности, њихово прослављање од Бога, као и догађаји чији спомен Црква празнује, предам је посве сигурно да Сабор Свети чине и они чији животи нису записани.
        Житија Светих, по речима о. Јустина Поповића, представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих, будући да Црква, и све у њој, одражава живот Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их верни у Цркви доживљавају као истинске сведоке праве вере.
 
назад
 
 
Призвање ка светости

 
           Господ Христос је преко Апостола позвао све верне да буду свети, рекавши: Будите свети, јер сам ја свет (1. Петр. 1, 16). Свако ко верује се поистовећује са Христом и постаје свет и свемоћан, тако да може, са Апостолом Павлом, рећи: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје (Филипљ. 4, 13). И заиста, Свети Апостоли су чинили величанствена дела силом коју им је подарио Господ:  васкрсавали су мртве, сисцељивали сенком или убрусом. Тако су они испунили речи Христове: Заиста вам кажем: који вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14, 12). Образац  поистовећења са Христом налазимо у речима Апостола Павла: Живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20).
           Животи Светих Апостола и првих хришћана су описани у Делима Апостолским. Јеванђелист Лука је изнео подвиге и страдања првих ученика Спаситељевих и осталих Његових следбеника. Дела Светих Апостола су продужетак живота и дела Господа Христа и она се Духом Светим преносе на вернике у Цркви. Житија Светих су пак, својеврсно продужење Дела апостолских, јер приказују личности чији је живот испуњен истинитом вером у Господа Христа, у Свету Тројицу, у Цркву и Свете Тајне.
 
назад
 
 
Видови светости

 
               Светитељи се међусобно разликују по личним даровима и доприносу живом Предању Цркве. Пророци су они свети Божији људи који су живели у времену пре Христовог Оваплоћења. Они су изабраном народу Божијем прорицали долазак Сина Божијег на земљу и друге догађаје из Његовог живота као и из  живота Цркве.
            Апостоли су ученици Христови и непосредн исведоци Његовог живота и божанских дела. Овде је важно поменути да је Апостолу Павлу, који није био следбеник Христов за Његовог живота, Господ дао дар апостолства, јавивши му се на путу за Дамаск (Дап. 9, 3). Пошто су Апостоли могли бити само они који су видели Господа, јављање Спаситеља дотадашњем ревносном гонитељу хришћана био је догађај који је означио почетак његовог апостолског сведочења.
             Међу Апостолима посебно место заузимају Јеванђелисти: Матеј, Марко, Лука и Јован, који су записали најважније догађаје из Христовог живота, јер, како вели Апостол и Јеванђелист Јован: А има много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге (Јн. 21, 25).
       
назад
 
 
Мучеништво и исповедништво

 
          У сведочењу вере у раној Цркви велику улогу су имали Мученици. По речима Тертулијана, њихова крв је била семе нових хришћана. Мученици су достигли највећи степен љубави према Христу жртвујући сопствени живот ради верности Њему. Они су и најсличнији Господу Христу који је и Сам био Мученик. Први који је пострадао за веру био је св. архиђакон Стефан. Он је и у часу смрти показао љубав према онима који су га каменовали, рекавши: Господе не урачунај им грех овај (Дап. 7, 60). Одлика свих мученика је што су страдали без мржње према својим убицама, подражавајући Господа на Крсту, који се молио Оцу за безумне Јевреје: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34).
              Из првих векова постоје записи са подробним обавештењима о страдањима мученика, познати под називом  Мученички подаци. Ови записи су у раној Цркви били читани на црквеним сабрањима одмах иза Светог Писма. Картагински сабор је 418. године донео одлуку и правило да се они обавезно читају на богослужењима у дане слављења светих мученика.
               Поред мучеништва, у Цркви постоје и други видови сведочења истините вере. Св. Кипријан Картагински је писао своме свештенству да посебно памте дане када су умрли исповедници вере Христове, како би цела Црква могла да слави њихов спомен, заједно са споменом мученика. Исповедници су, у кључним догађајима живота Цркве, исповедали њено истинско учење и бранили Цркву од саблазни разних јереси. Велики исповедник међу Светитељима је св. Максим Исповедник.
 
назад
 
 
Подвижништво

 
             Међу хришћанима су засијали и велики подвижници, који су остали запамћени по својим врлинама и подвигу: посту, добровољном умртвљењу страсти, молитвеном тиховању и сл. Постоје разни дарови подвижништва. Преподобни су они који су својим подвигом у монашком животу достигли степен уподобљења, тј. сличности Богу. Праведници су, без обзира на неприлике које су их сналазиле, сведочили истину и правду Божију. Јуродиви Христа ради су они који су достигли изузетан степен смирења, узевши на себе тежак крст да буду сматрани лудима пред светом, како би од њега сакрили величину свог подвига. Потврду овог вида подвижништва су речи Апостола Павла: Ми луди Христа ради (1. Кор. 4, 10).
 
назад
 
 
Светост и смирење

 
             Посебно место међу Светитељима заузимају мистици који су достигли искуство искуство непосредног сусрета са Богом боговиђења. Богозрење, по св. Симеону, великом представнику мистичког искуства у Цркви, није неки тријумф супер верника који поседује Бога у својој природи и духовно доминира на твари. Мистици или боговидци полазе од сасвим другачијег духовног искуства, будући да њихов однос са Богом и светом претпоставља кенозис (самоунижење) као начин постојања и пут подражавања Христу и Његовом односу према твари. Самоунижење и смирење јесу пут којим је Христос постао човек и начин на који може постати бог по благодати, као и начин на који може остварити јединство са свима Светима у Цркви као Телу Христовом.
 
назад
 
 
Светост и литургијски живот

 
                Уздизање сваког подвижника ка Богу је стварно, будући да се дешава благодаћу Светога Духа. То није индивидуални акт, јер Светитељ узноси заједно са собом сваку врсту створења, да би оно што је по икони било обистињеном, тј. испуњено. Виђење Бога и заједништво са Њим претпоставља не само учешће ума (духа), него и душе и тела. Тако Светитељи нису само созерцатељи, него и заједничари Божанства по благодати.
                У благодатно евхаристијском контексту св. Симеон је објаснио и значење израза неисказане ријечи (άρρητα ρήματα 2. Кор. 12, 4) којима је Апостол описао доживљај Царства Божијег: ове неисказане речи су за нас ово Тело Христово и ова Крв нашег Господа Христа, које сваког дана једемо и пијемо. И још додаје: изван њих не можете пронаћи ништа, чак и да прођете цели универзум.
 
назад
 
 
Житија сведочанства савршене вере

 
               Сва искуства Светих у Цркви настала су благодатним дејством Светог Духа, који је непрестано присутан у њиховим животима. Он ослобађа подвижнике од свих слабости и немоћи, како би они могли да изнесу подвиг и претрпе страдања. Свети Дух надахњује истините поклонике Божије љубави, откривајући им сву узвишеност живота Будућег века. Тако су мученици у својим страдањима непобедиви и могу поднети неподносива мучења тела, јер су Духом Светим ослобођени од патње, бола и свега онога што, као слаба бића у телу, не би могли поднети. Другим речима, они већ у страдању постају сведоци преображене и прослављење твари и новог нетрулежног живота. Зато Житија Светих нису, као што маловерни мисле, популарна штива накићена маштом, него истинска сведочанства савршене вере.
                Животи и подвизи Светитеља Божијих јесу образац живота свих хришћана. И Апостол Павле у посланици Јеврејима (13, 7) подсећа хришћане да се опомињу својих наставника, који су веру у Христа посведочили животом и мученичком смрћу.
                 Због своје нарочите важности у подстицању вере Житија Светих имају посебно место у богослужењу Цркве. И док су, као што смо поменули, у раној Цркви читана одмах после Светог Писма, данас је њихово место на Јутрењу, после шесте песме канона, иза кондака и икоса и икоса посвећених Светом.
                  Писци Житија Светих су бројни, а најпознатији су: св. Симеон Метафраст код Грка, св. Димитрије Ростовски код Руса, а код Срба први велики писац Житија је св. Сава који је написао Житије светог Симеона Немање. Поред св. Саве Житија су писали св. Стефан Првовенчани, хиландарски монаси Доментијан и Теодосије, архиепископ Данило и други. У наше време, Житије Светих за сваки месец у години саставио је отац Јустин Поповић, а Владика Николај Велимировић је сажет и надахнут опис живота Светих оставио у књизи Охридски пролог.
 
назад
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright 2007 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach