Episkop Atanasije (Jevtić) - Beseda na Blagovesti

Episkop Atanasije (Jevtić) - Beseda na Blagovesti

Draga braćo i sestre, draga deco.

Evo dana kada Bog blagovesti spasenje rodu ljudskome, Adamovske, grešnome, rodu izgubljenome – spasenje svemu svetu, svoj tvorevini Božijoj, vidljivoj i nevidljivoj. U jeziku našem Blagovest je prevod grčke reči „Jevanđelje“. „Evo šta je Jevanđelje“, kaže Sveti Grigorije Palama, monah Svetogorski i Arhiepiskop Solunski, a ponavlja sa tim rečima sve prethodne Svete Oce, sve Apostole, celokupno Jevanđelje Hristovo: „Jevanđelje Božije jeste dolazak Sina Božijega i ovaploćenje i očovečenje Njegovo, i davanje, onima koji Mu veruju, večnog i beskonačnog života“.

Na današnji Praznik, braćo i sestre, i draga deco, zbiva se najvažniji događaj u istoriji sveta, možemoreći važniji od stvaranja sveta, od onog prvog stvaranja.

Danas je drugo i konačno, eshatološko, večno stvaranje Božije. Danas Bog postaje Čovek. Danas Tvorac postaje Svoje Stvorenje, da bi Svoje stvorenje – čoveka, učinio Bogom, Sinom Božijim, bratom Svojim, sinom Nebeskoga Oca, u Duhu Svetome, Životvornome Utešitelju. Zato je izabrana najčistija, najčednija, najbolja od svih nas – Presveta Djeva Marija. Bogu posvećena od utrobe majke Svoje,život provela u Hramu služeći Bogu, i udostojila se, kao krin usred trnja, kao najlepši cvet u kalu ove zemlje, koja je dolina plača, da čuje danas radosne vesti: „Raduj se, Blagodatna Gospod je s Tobom!“ Raduj se, Oblagodaćena! Raduj se, Obradovana! Raduj se, Presrećna i Blagoslovena, jer, evo, Gospod je s Tobom, i onda – s rodom ljudskim. I na početku je Gospod bio s nama, ali u rastojanju, jer Adam je šetao u Raju i Adam je sa Njim razgovarao, ali još nije bio Gospod sjedinjen s nama u jedno. Trebalo je da čovek raste i uzrasta, da se tako usavršavajući se sjedini s Bogom, a on je okrenuo putem đavoljeg saveta.

Đavo je ponudio čoveku tobože oboženje: „Bićeš Bog ako pojedeš taj plod od tog drveta“. Lažno obećanje, jer nema toga ploda kojim se može postati Bog. I što je još značajnije: nema toga načina da se nešto uzme, odvoji, otme od Boga, pa da onda tako postaneš Bog. To je prva magija, taj đavolov prvi pokušaj magijskog „spasenja“ čoveka, - to je đavo predložio. „Laža i otac laži“ (Jn. 8, 44) – lažno je oboženje predložio, kažu Svetitelji. Ali, je to čoveka zagolicalo.

A zašto ga je zagolicalo, zašto je, naivan i još neiskusan, poveo se za tim predlogom? Zato što je čovek i stvoren da postane jednak Bogu, ali jednak u ljubavi, u saradnji, u zagrljaju večne ljubavi i radosti, večne blagodati sa Bogom, a ne u otmici. Nije Bog zavidio čoveku što će postati ravan Njemu; za to ga je i stvorio. Nego je đavo zavidljivac došao kao šaptač, opadač, klevetnik (dijavolos na grčkom i znači: klevetnik) i počeo da mu predstavlja Boga kao zavidljivoga, sujetnoga. Kao što su mnogi ovoga sveta, i vladari i mnogi drugi, koji su se nametali za spasitelja, bili lažni spasitelji ovoga sveta i čoveka. Ali, to je čoveka zagolicalo, jer ga je taknulo u ono za šta je bio stvoren. Lažni put je, međutim, čovek izabrao, a greh i zlo jeste samo obmana i prevara – lažni put.

U svakom grehu, u svakoj laži ima neka mala crta ili delić istine ili dobra, ali je to zloupotrebljeno i upotrebljeno na zlo. Jer, nema apsolutnoga zla, nema apsolutnoga greha. Sve je dobro štoje Bog stvorio, ali čovek to dobro zloupotrebljava, a još pre njega đavo; kao neka bolest, kao rak koji upotrebljava organski rast ćelija pa ih okreće protiv samih ćelija, ili neke druge bolesti. Takvo je zlo i greh. Đavo je naveo čoveka i on izgubi to od Boga obećano, i u njega založeno večno spasenje, večno oboženje, večno usinovljenjeBogu, bogosinovstvo i bogoizjednačenje u ljubavi.

I dolazi, posle niz vekovai milenijuma, Sin Božiji na današnji dan! Danas Gavril blagovesnik blagovesti Presvetoj Bogorodici tu radost: da je Sin Božiji odlučio da postane Sin Čovečiji, Bog da postane čovek, da bi čoveka učinio Bogom i sinom Božijim. I trepti Gavril, Arhanđeo Prvovrhovni kraj Prestola Božijega, kako da prinese tu vest Svetoj Djevi Mariji. Trepti i Presveta Bogomajka, Devojka čedna, koja se zavetovala Bogu u trajnom devičanstvu, i Bog je ispoštovao Njen zavet, pa je ostala Večna Djeva. Ali, i Ona se čudi: „Kako će to biti da ja rodim Sina Božijega, Spasitelja?“ – „Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te“, veli Njoj Arhanđeo. I Ona onda, Čista, čestita duša, odmah izgovara: „Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po reči tvojoj!“

To je današnji Praznik, i to je događaj Blagovesti. I to je proslava ovoga Hrama, i Slava vas i svih nas, braćo i sestre i draga deco. Zato što Sin Božiji postade Čovek, postade Bogočovek. Kako veli naš divni pesnik Aleksa Šantić u onoj poznatoj pesmi: „Mi znamo sudbu... Mi put svoj znamo – put Bogočoveka“.

Naša je vera u Bogočoveka, naša je vera u Svetu Trojicu, i zato se krstimo sa tri prsta, i blagosiljamo sa tri sveće. To je znak Svete Trojice, vidljivi, svetlosni, živi znak, i njime blagosilja svaki Episkop svoj narod, a njime i svaki hrišćanin blagosilja sebe sa tri prsta. Ali jedan od Svete Trojice, Sin Božiji, postao je Čovek i ostao Bog, i On je večni Bogočovek, i to su ove dve sveće koje prikazuju da je On istovremeno i Bog i Čovek; i to su ova dva prsta koja sastavljena držimo zajedno. Ovom rukom, kojom se blagosiljamo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, mi pokazujemo veru našu, i evo sveće – to je čime vas Vladika blagosilja.^[a]

Hvala Bogu i dobrim ljudima što smo danas došli ovde da ovaj Praznik proslavimo, Praznik Blagovesti, Praznik spasenja svega roda Adamova, svakog naroda, svakog ljudskog bića, sve tvorevine Božije, svega sveta. Radost je naša pokraj svih zala, u nama i oko nas, pokraj svih grehova i zlodela, u nama i oko nas.

Svaki je od nas, kako je govorio veliki Dostojevski, „kriv za sve“, jer smo svi učestvovali, ulagali u greh starog Adama, našeg „sverodnog“ rodonačelnika; i da smo bili na njegovom mestu isto bi manje-više postupili, kao štose pokazuje da postupamo manje-više u životu. Ali je radost naša Blagovest današnjeg dana, i Praznika, i događaja: da je Bog došao da spase svet, i da ima spasenja ovome i ovakvome svetu, jer ima Spasitelja.

Zato uvek budimo radosni, budimo nadonosni, puni nade. Očistimo zlo iz sebe, grehe od sebe i oko sebe, koliko možemo. „Prvo srce svoje popravljajmo“, kako jegovorio jedan od novih Svetitelja našega vremena, Starac Siluan Atonski, za koga je Vladika Nikolaj Žički rekao još 1938. godine, kada ga je video u Svetoj Gori: „Ovaj Božiji čovek je Svetitelj“. Rekao je taj Starac Siluan da je svet kao jedna piramida, na vrhu koje je Bog, ali kad čovek hoće da popravi svet, onda svet liči na prevrnutu piramidu, pa ona tačka, onaj vrh, na koji je postavljena piramida, to je naše srce; i ako naše srce ispravimo, onda će ono početida zrači i da se cela piramida sveta preporađa i obnavlja. Tako treba prvo početi od sebe, od svoga srca, i onda će i svet oko nas biti bolji.

Neka bi današnji Praznik obnoviosrca naša, osvetio srca naša, kao što je ovaj sveti Hram osvećen pre 120 godina. Naši pobožni, blagočestivi preci, uz saradnju ondašnjih svojih suseda, čiji su potomci naši današnji susedi, su ovaj Hram podigli i posvetili ga Blagoveštenju – „glavnini našeg spasenja“, kako kaže današnji tropa. Ta glavnina je osnovni kapital, da upotrebimo tu stranu reč, od koga je počelo naše spasenje. Sin Božiji postade danas Sin Djevin. I zato Gavril blagovesti, a i mi sa njim: „Raduj se, Blagodatna! Raduj se, Oblagodaćena! Raduj se, Obradovana! Gospod je s Tobom!“ I preko Tebe sa nama, u svetu i istoriji, i tako u Njemu svet ima spasenje, jer ima Spasitelja. To je vera naša, to je put naš, to je budućnost naša. Zato smo, ponavljam, i pored svih nevolja i zala, naročito ovih poslednjih godina, radosni i nadonosni, puni nade, jer je Gospod sa nama, i Majka Božija je sa nama.

Neka bi ovaj Praznik Blagovesti bio blagovest = blaga i radosna vest spasenja celome svetu, blagovest siročićima i sirotima, i siročadima, i ranjenima, i ucveljenima, i onepravdovanima, i prognanima, i izbeglima, i svima koji su žedni i gladni pravde Božije i Carstva Božijega, kako veli Gospod. A svako ljudsko biće, braćo i sestre, žedno je pravde Božije i Carstva Božijega, ali može da usmeri svoju žeđ na drugu stranu. Slobodan je čovek da tu žeđ pokuša da utoli na nekim drugim izvorima, da je zagasi sa nekim drugim sredstvima: neko znanjem, neko bogatstvom, neko otmicom, neko zločinjenjem. A da se nikad ne ugasi ta žeđ, dokaz je onaj desni razbojnik kraj Golgotskog krsta Hristova, koji je bio razbojnik, ali, kadje video Gospoda kako strada, prepoznao je u Njemu Pravednika i Spasitelja i nije dao onome razbojniku sa leve strane, koji je ostao nepokajan, da ruži Gospoda, nego se Gospodu obratio molitvom: „Pomeni me, Gospode u Carstvu Tvome“! I onoga časa je bio u Raju: „Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju“.

Bog je zato došao u svet da nas spase; i nema toga greha, ili toga pakla,od koga nas Bog ne može spasiti. Samo da pomognemo sebi, i nemojmo očekivati od drugih; kao što i dete ako ne jede, ako se ne kreće, ako ne uči, ako ne pliva, ako se ne moli, neće moći niko drugi da to umesto njega radi.

I da vam kažem da ja uobičavam, od kako sam došao u ove stradaln, raspete krajeve, da govorim: „Neće Bog da pomogne dembelima, lenštinama, i hvala Mu“. Jer bi onda bilo nekorisno takve nas pomagati. Treba pomagati onima koji hoće sebi da pomognu, i Bog to hoće. JernećeBog, kao tiranin ovog sveta, da se nameće. Bog nije propagandista, On ne vrši propagandu, niti se nameće. On je kao tihi lahor, kao ovaj prolećni vetar razvigorac, i kao sunčevi zraci, i kao vlaga blage kiše što otvara latice sveta, i kao vlaga blage kiše što otvara latice cveta, tako Bog hoće da otvori naše srce ljubavlju Svojom. Hvala Mu štonije nasilnik, Koji ne veruje u silu, i ne deluje kao silan, iako je Svesilan i Svemoćan.

Zato čovek treba da otvori svoje srce, kao što je Spasitelj rekao: „Evo Me pred vratima svakoga srca, i kucam; blažen je onaj koji otvori: Ući ću, i večeraću sa njim“. Zato pomozimo sebi i nemojmo očekivati samo od drugoga i drugih. Potrebno je da svi svima pomažemo, naročito vi sveštenici, a još više mi Vladike – odgovornost je naša daleko veća. Takva je i odgovornost onih koji rukovode narodom. Ali, time nije ukinuta odgovornost svakoga od nas: da svoje srce otvaramo za dobro, za Božije zrake ljubavi, za vlagu toplote Božije, za Božije kucanje, za Božiju večnu ljubav. Zato nas je stvorio i zato nas neizmerno, neodstupno, „nepokajivo“ voli (Rim. 11, 29). Zato je Sin Božiji postao Čovek.

Ima li veće radosti od toga: da smo deca Božije u Hristu, da smo deca Majke Božije, sabraća Hristova, deca Nebeskog Oca! To je blagovest današnjega Praznika, i tu radost niko nam ne može oduzeti, i tu slobodu dece Božije niko nam ne može pogaziti, tu nadu budućnosti, tu svetlost, tu radost, taj večni život, niko nam ne može oduzeti.

Neka je srećan Praznik Blagovesti, i Praznik osvećenja ovoga svetoga Hrama.

Na kraju, kad budemo rezali slavski kolač, pozdraviće vas izaslanik Njegove Svetosti Patrijarha Pavla, Preosvećeni Vladika Novosadsko-Bački Gospodin Irinej. Ja vas sada pozdravljam Praznikom Blagovesti, svesvetskim i svespasonosnim Praznikom, Praznikom sve tvorevine Božije, svga roda ljudskoga i još, dodatno, Praznikom osvećenje zvona Blagoveštenjskoga Hrama u lijepome Dubrovniku. Bog vas blagoslovio i Majka Božija štitila i rukovodila. Amin, Bože daj!

^[a] Ovde je Vladika pokazivao trikirije i dikirije i ruku sa prstima sastavljenim: 3 ispružena i spojena u znak Svete Trojice, i 2 savijena u znak Hrista Bogo-Čoveka.