Спомен Светог и праведног
ЈОВАНА, Деспота Српског, и матере његове Свете АНГЕЛИНЕ

   
ВЕТА Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети и њено опширно Житије,[1] а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота.
   Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини.
    После смрти Јовановог оца Св. Стефана ,неколико година касније, то јест године 1486., мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог, Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.[2]              
    Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих годииа ратовали са Турцима.[3] Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице.[4] Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге.
   Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима и богоугодним подзизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову[5] и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Купинову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је православни народ почео поштовати као светитеља Божјег.[6] Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505.) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се „живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.
   Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете моигги светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.
 

 
Светом Јовану деспоту

 
Тропар глас 4.

Диван је Бог, творитељ преславних чудеса, и прославитељ по скончању славитеља му, нераспадљива им телеса јављајући, и у чудотворствима народ обогаћујући, у славу светога имена својег, што дарова нам тело угодника, свога Јована, молитеља за душе наше.
 
Кондак глас 8.

Приђите да достојно штујемо Јована, нове благодати служитеља новопрослављеног, славу вере наше и нашег молитвеника, јер позива да певамо благодарним гласима, и да прославимо прославитеља светих својих, и моли се за творитеље спомена његовог и за оне који узвикују к њему: Радуј се, Јоване, ново процветење.
 
 
Светој мати Ангелини

 
Кондак глас 8.

Вишњега живота желећи удостојити се, нижњу храну свесрдно оставила јеси, и богатство своје расточила јеси ништима, и небеско богатство примила, и по смрти нас освештаваш, и чудеса своја, свехвална Ангелино, истачеш, стога твоје уснуће свето штујемо.
 
 

 
 
[1] Житија Св. Стефана Слепог и Св.  Максима видети под 9. октобром и 18. јануаром, када се они славе.
 
[2] Овај град српски порушила је касније Марија Терезија и наредила да се од његовог материјала саграде неке римокатоличке цркве у Срему. У близини овог некадашњег града и данас постоји брдо звано Деспотовац, по деспоту Јовану.
 
[3] То је оило 1501-2. године. Том приликом је деспот Јован са својом српском војском прешао Саву и опсео град Смедерево. Затим је продирао даље уз Мораву, Колубару и Дрину, па је прешао и у Босну. Потукавши славно Турке код Зворника, вратио се у Срем са великим трофејима.
 
[4] Деспот Јован био је ожењен Јеленом, ћерком српског војводе Стевана Јакшића, и имао је са њом две кћери, Марију и Јелену, од којих је ова друга била удата за молдавског војводу Петра Рареша.
 
[5] Године  1902. подигнута је у Беркасову мала црквица посвећена Св. Јовану Деспоту.
 
[6] Десетину година касније, далеко од Сремских крајева, писао је познати српски поп Пеја (писац Житија Св. Ђорђа Кратовца): «А после ових, његов (тј. Стефанов) син Јован, који је држао Сремску земљу и у њој се преставио и сахрањен био, оставивши наследство, супругу и једну кћер, после три године објави се (нетљеним телом из гроба), подобно оцу своме».
 
 
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright © 2006 by
S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4

215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail

 


Web desing by
Kovach

 

Тропар, гл.  4.


Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, светог Јована, који се моли за душе наше.

 

Кондак,  гл.  8.


Ходите да достојно прославимо светог Јована, новопрослављеног служитеља нове благодати, славу вере наше, и нашег молитвеника, који нас позива да певамо благодарним гласом и прославимо Прославитеља светих Својих, јер он се моли за оне који прослављају успомену његову, и кличу му: Радуј се, свети Јоване, ново процветање!