Архива новости за 2007. годину

Архива новости за 2007. годину

Данас наша Света Црква слави празник

иконе Тројеручице

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа - муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тадајош увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком 8. века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата.

Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу н^ икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име "Тројеручица", будући даје свети Јован додао трећу, сребрну руку.

После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред његаје стално Добротворка његова, Пресвета "Тројеручица". Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (6. век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову "патерицу", тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала "Млекопитатељница". Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу "Тројеручицу", заједно са игуманским штапом и иконом Богородице "Млекопитатељнице ".

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монахупоклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону "Млекопитатељницу" и "Тројеручицу".

Опремљен овим троструким благословом, свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону "Млекопитатељнице". Игумански штап, тј. "патерицу" он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив "Патерица". Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице "Млекопитатељнице" је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија.

Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У Испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У Испосници до данас постоји икона "Млекопитатељнице", постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу.

Богородичину икону "Тројеручицу" свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак "Тројеручице" у Хиландар. После тога, свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. "Тројеручица" остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону "Тројеручице". На тај начин Богородица "Тројеручица" одлази у Србију.

До краја 14. века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком 15. века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу "Тројеручицу" су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом "Тројеручице" од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је "Тројеручица" торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века.

Много касније - не знамо тачно када - вероватно крајем 15. века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У токуједног вечерњајасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је, дакле, Пресвета Богородица "Тројеручица" прихватила "палицу" Манастира Хиландара и постала његова "Икона Заштитница". Сви монаси који се налазе под њеним "игуманством" прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона "Тројеручице" је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја.

Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице "Тројеручице".

* * *

07.07.07 - Рођење Св. Јована Крститеља – ИВАЊДАН

Укратко о празнику:

Шест месеци пре него се у Назарету јавио Пресветој Деви Марији, архангел Гаврило јавио се у Јерусалимском храму првосвештенику Захарију и објавио му је да ће његова бездетна стара жена Јелисавета зачети сина. Захарије је у то посумњао, па му се језик свеза све до осмог дана по рођењу његовог сина, када је написао да му је име Јован. По целом Израиљу разнео се глас о овом чуду и стиже до Ирода који, када посла да покољу децу у Витлејему, посла и да убију Јована. Јелисавета сакри сина, па се Ирод расди и посла да убију Захарију у храму. Јелисавета се са Јованом сакри у неку пештеру, где се убрзо и упокојила. А младенац Јован је остао у пустињи сам, на старање Богу и Његовим ангелима.

- ЈУН -

28.06.07 – ВИДОВДАН

Овај великомученик и угодник Божији, кнез Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза. Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже. За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире. С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:"Земаљско је за малена царство,а небеско увек и довека".

преузето са www.spc.yu

* * *

Празник св. Апостола Вартоломеја и Варнаве

Јеванђеље по Матеју (8, 5-13)

А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.

* * *

- МАЈ -

* * *

27.05.07 - Силазак Св. Духа на Апостоле - Педесетница

На данашњи празник св. Литургију служио је о. Милан. Литургији је присутствовао велики број верника, а посебна радост је да се сваке Литургије у нашем храму све више деце и одраслих причешћују. У наставку Литургије служено је вечерње богослужење на коме су прочитане предивне молитве. Многи људи па и они који нису знали да се данас у цркви од траве која је расута по поду праве венци, који се стављају на улазна врата или за славску икону, као благослов данашњег празника. Трава се данас користи за прављење венаца јер је један од видљивих доказа око нас у природи да све "Духом Светим оживљава".

фото галерија

Свети Јован Златоусти показује да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице, Син шаље „дарове помирења“ Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, желећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења из међу Бога и човека у Исусу Христу, као што је и зауста вљање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег. Апостол Јован тврди да пре Крста на свету још не беше Дух Свети зато што се још не беше учинило помирење са Богом кроз жртву Сина; а Син се још не беше прославио као правда ради Своје послушности: „...јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен“ (Јн. 7,39). Стога сам Спаситељ вели да је Његово Вазнесење потребно да би Духа послао као знак и дар нашег помирења са Богом кроз Његову жртву: „Него вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи κ вама; ако ли одем, по слаћу га к вама“ (Јн. 16,7). Према томе, Дух Свети је тај који раздељује дејство жртве Исуса Христа, Он сведочи да смо усиновљени, да смо постали у Христу синови Божији по благодати: „Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија“ (Рим. 8,16). Зато нико не може на звати Исуса Господом до у Духу Светоме (1. Кор. 12,3).

Значај Педесетнице састоји се у томе што од тада Дух Свети коначно улази у историју, у којој време и простор више не постоје без личног присуства, стварног доласка и активног Божијег делања.

Α кад је дошло време милосрђа Божијих, Он је послао Свога Логоса (Реч), да нас излечи од наше пропадљивости (Пс. 106,20). Α Логос носи Духа сједињеног по природи с Њим, Који просвећује и обзнањује божанство Логоса, или ако неко жели да друкчије каже, Његову силу, за коју се, преко пророка Давида у његовом исповедању Богу, рекло да је за све човечанство...чим је, дакле, истинити Логос Божији, носећи у Себи по природи, у својству Свете Речи Божије, Духа Светога, дато је свима, према томе, који су примили вером Свету Реч (Логоса) Божијег да одмах приме и Духа Светога, који се несумњиво одувек налази заједно са Логосом; дато им је не само кроз дување у лице, како Га је некада Адам примио од Бога-Оца а потом Христови ученици Христовим дувањем (Јн. 20,22), него одједном, не видљиво, као дување (Дела 2,2) Духа који дува невидљиву благодат Духа. Према томе, они који се Њиме причешћују виде свесно Духа који стално извире из њих, слично извору, и иросвећује их. (Патријарх Калист, Главе ο молитви, 16, Рум. филок., том VIII, стр. 242-243).

Преузето из књиге:
Протојереј Јован Брија,
РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ,
Хиландарски фонд
при Богословском факултету СПЦ
Београд, 1999.

* * *

26.05.07 - Задушнице

Данас је у нашем Храму служена св. Литургија. После службе свештеник Милан је отслужио парастос и прелио кољива која су верници донели у знак сећања на своје покојне сроднике. Потом је свештеник обилазио православне парцеле и остала гробља гдје год су сахрањени православни верници.

Укратко о данашњем празнику:

Црква је установила празник Задушнице тј. посебан дан кад се сећамо наших драгих који су се упокојили и обилазимо њихове гробове.

      На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.
      Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.
     Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. У цркву и на гробље се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
      Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
      Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
      Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

* * *

24.05.07 - Празник св. Кирила и Методија

Св. равноапостолним Кирилу и Методију којима је посвећена наша црква, свечано је прослављен. Св. Литургију служио је протонамесник о. Милан Гардовић. Присутни верници су на Литургији имали прилику да се поклоне честицама моштију св. Кирила и Методија. Кум овогодишње славе био је г. Драган Симић из Малмеа, а за наредну годину се пријавио г. Максо Перишић родом са Озрена.

После св. Литургије сви присутни су прешли у црквену салу где су се послужили са колачем и житом. Због ограниченог времена наших парохијана, прославу парохијске славе прославили смо у суботу 19. маја.

* * *

20.05.07 - Недеља Светих Отаца

У нашем храму св. Литургију служио је свештеник Милан Гародвић. Данас су у нашем храму верници могли да се поклоне моштима: св. Антонија Великог, св. Василија Великог и св. Николаја Мирликијског чудотворца.

* * *

19.05.07 - Прослава црквене славе

Прослава црквене славе св. равноапостолних Кирила и Методија којима је посвећен наш свети храм свечано је започела св. Литургијом коју је служио протојереј-ставрофор о. Драган Мијаиловић (Гетеборг) уз саслужење протојереја-ставрофора о. Драгана Предића (Хелсингборг), игумана Доротеја (Форснера) из Бредареда, архимандрита о. Тихона (Лундела) из Кристианстада и два ђакона: Стефана Росена (Кристианстада) и Немање Мијаиловића (Гетеборг), на литургији су певали о. Драган Вучић (Јенчепинг) и мјесни парох о. Милан Гардовић. После св. Литургије освећен је славски колач и жито са овогодишњим кумовима славе г. Драганом Симићем и његовом породицом који су припремили пригодан ручак. По освећењу колача кумство за идудћу годину преузео је г. Максо Перишић родом са Озрена. Славски ручак почео је спасовданским тропаром после чега је мјесни парох о. Милан пожелио добродошлицу гостима и пожелио да се што чешће и у већем броју окупљамо у Цркви на литургији и трпезама љубави. Црквену славу увеличали су својим доласком: амбарсадор проф. др. Нинослав Стојадиновић, шеф Конзулата Србије у Малмеу, гђа - Мирјана Живковић и заменик конзула гђа - Снежана. Осим парохијана из Малмеа, драгих гостију је било из Данске, Норвешке, Хелсингборга и Гетеборга.

фото галерија

* * *

06.05.07 - Недеља Самарјанке - Ђурђевдан

1965. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Гле какве необичне сведоке о Свом Васкрсе њу изводи (Господ) пред нас, пред лице рода људ скога. Кога? Блуднице!... - Ево жене Самарјанке, - шест мужева променила, и њу Господ начинио Апостолом и сведоком Своје Божанске силе, Свога Васкрсења.

Чули сте данас Свето Еванђеље. Спаситељ уморан од пута долази на студенац, жена Самарјанка долази по воду. [2] Међу њима се развија разговор божанствен и чудан. Спаситељ жени Самарјанки открива тајну Свога доласка у свет, тајну Живе Воде? [3] Око нас људи све мртво. Зачудила се жена Самарјанка: „Ка ква је то вода? Дај ми те воде, Господе, да више не жедним, да више не долазим на овај студенац.“ [4] ,Ја ти говорим о води Вечнога Живота, води живој... која тече у Живот Вечни“. И Он је с правом рекао: „Ко је жедан нека дође к мени и пије, и из његовог ће тела потећи реке воде живе“ и однети га у Живот Вечни.“ [5]

Под водом живом Господ је разумео Духа Светога [6] . И кад је њиме напојио свет, кад је Дух Свети сишао на Свете Апо столе, тада су људи почели заиста да пију воду живу, воду која лечи од смрти, воду која одгони сваку смрт, воду која даје Бес мртност и Живот Вечни.

Осетила је жена Самарјанка да пред собом има Пророка, и узбуђена и збуњена она одговори на Његове речи: „Знам, то што ти говориш нама ће објавити Месија, Спаситељ, који треба да дође у овај свет “ [7] . И Спаситељ онда одговара: Ја сам Који говорим с тобом" [8] . Пазите браћо, жени блудници казује Господ тајну Своје Личности. Никоме до сада није тако објавио и ка зао Себе: „Ја сам Који говорим с тобом“. Какво тврђење и нео бично и страшно! Самарјанка је осетила да се нешто велико збива са њом и у њој. Потрчала је у град да јави људима ту вест: „Ево човека који ми каза све што сам учинила.“ [9] Да није то Христос, да није то Спаситељ, да није дошао у овај свет Он? И кад они наилазе и кад дођоше, осетише и сами Кога имају пред собом. И молише да остане два дана са њима. И остаде два дана у разговору и беседи са њима. И кад сврши беседе са њима, они рекоше Самарјанки: „Не само због твоје беседе ми верујемо сада у Њега да је Он заиста Спаситељ света, него сами чусмо и поз насмо да Он јесте Спаситељ свеша“ [10]

Тиме је почело Еванђеље жене Самарјанке. Шта се дешава са њом? Жена блудница... Она, она је запамтила ове чудне речи Спаситељеве, почела да Га прати, поверовала у Њега, оставила све и постала Апостолом, почела путовати по свету и проповедати Христа као Јединог Бога и Спаситеља света. Не само она, и пет сестара својих она је обратила Христу. Све су постале исповедници, све постале Апостоли. И њена два сина, Виктор и Јосија, ето нових Апостола, нових Мученика за Хри ста. А она, бивша блудница на челу свију њих!

Шта Господ ради, шта то ради са људима дошавши у овај свет? Он царинике, Он највеће грешнике претвара у Апостоле. Каква је то сила, шта је то? Ко је то? Ко је Исус из Назарета? Гле, рибари галилејски постали мудрији од свих философа и му драца свих светова. Ко им даје ту силу? Шта се то збива са ро дом људским? Ко је то ушао међу нас? Ко то тако изгони на бујице све демоне и ђаволе из људскога света, из људске душе, из људскога срца? Шта се то збива и с тобом, и са мном, и са сваким људским бићем?

Гле, Христос је ту међу нама. Бог постао човек и, ето, даје нам Божанске силе. Васкрсли из мртвих, победио смрт, послао Духа Светога, ту небеску Божанску силу која препорађа људе, преображава их из највећих грешника у највеће праведнике, од блудника прави Апостоле, од простих рибара прави највеће Философе. Од свакога грешника који се каје прави праведника, од деце ствара Мученике, од нејаких жена ствара Исповеднике. Заиста се нешто ново збива са нашим земаљ ским светом. Заиста, нико није тако страшну револуцију ство рио у роду људском као Господ Христос. Људи говоре о рев олуцијама, хвале се покољима, хвале се Џингис-кани, Тамерлани, Хитлери, убице рода људског!

Гле, чудесни Благи Господ Христос донео све Божанске силе, донео на дар човеку Живот Вечни, донео Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Добро Вечно, све Божанско спус тио на земљу, снео међу нас људе и све нам то даје забадава. Васкрсли Христос умртви смрт и дарова Живош Вечни роду људскоме ! То је рефрен, то је припев свих богослужења, свих молитава ових великих Светих Дана, јер Ускрс траје четрдесет дана. И данас та сила није бајка, није измишљотина, није пе сма, није сан. Ево сведока. Ево жене Самарјанке, бивше блуд нице коју је сила Христова преобразила у Апостола, у Светите љку, у Мученицу. Ко је то највећег гонитеља Христове Цркве, славног и ученог Савла младића у Павла преобразио? Ко? Та Божанска сила Господа Христа, Васкрслог Господа, Који влада и небом и земљом, влада људском душом и очишћује људску душу од свакога греха, од свакога зла и од сваке смрти и од свакога ђавола. Ко то може у свету људском учинити, ко подарити човеку, ко роду људском? О, нека умукну такозвани научници, философи, војсковође, цареви, краљеви, и моћници, и силници, насилници, тирани овога света! Шта нам дају - шта? шта?! На златном тањиру отров смрти, место Раја - пакао.

Гле, Благи Господ кротко хода између грешних људи, хода по овој земаљској болници, сав је свет овај за Њега болница. Сви су људи пред њим болесници, јер сваки који грех чини болује од греха, болесник је греха. Авај, не само да је болесник греха, него болесник смртни, болује на смрт! Сваки човек умире. А Он, Господ, даје Бесмртност и Живот Вечни. Ето, браћо, то је та сила која држи Хришћанство и данас, и држи до Страшнога Суда. То је та сила која побеђује све насилнике и гони теље Христа у овоме свету. То је та сила која је слабо женско биће, каква је била Самарјанка, грешница и блудница, понела у овај свет вером у Господа Христа и она, осећајући себе бесм ртном и вечном по дару Христовом, неустрашива је била пред царевима овога света, пред гонитељима овога света. На смрт гледала је као на сан, као на паучину, јер њен је Живот Вечни. Осетила је она истину Христових речи: „Који верују у мене имају Живот Вечни “ [11] . Осетила је истину Христових речи: „ Ко ји верују у мене неће умрети никада“. [12]

Имаш веру, гле, ти си јачи од смрти, јер си јачи од греха. А кад си јачи од смрти и од греха, јачи си од свакога ђавола, који је једини творац греха и смрти. Такав је Господ Христос - васкрсава из греха, а грех је духовна смрт. Ти осећаш себе бе смртним, ти осећаш да си вечно биће и на људе гледаш као на бесмртну браћу у овоме свету. Ти на њих гледаш као на своју браћу са којом ти живиш у овоме свету. Како им онда можеш чинити зло? Твоја вечна браћа, сваки човек твој вечни сабрат. Сви ми идемо у онај свет да би тамо наследили Живот Вечни. И овоме свету живимо као бесмртници, живимо Господом Христом, Који је победио смрт и излио у срца наша васкрслу Божанску силу која васкрсава из сваке духовне смрти, свакога греха. Тако је Он поколења и поколења рода људског привла чио Себи том Божанском силом, Васкрсењем Својим, тиме што је Он вечно жив. Кроз сваког Светитеља Себе јавља у свету, кроз сваког хришћанина. Сваки Светитељ је сведок Христов.

Ето, данас Света Црква слави после Ускрса месец дана, слави Свету Фотину - то је жена Самарјанка. Фотина се звала. Слави бившу покајану и преображену блудницу, блудницу преображену у Апостола и у Мученицу. Њено Житије чудесно и дивно, поновљено Христово Еванђеље за нас, свакога од нас.

У време цара Нерона, године шездесет шесте, настаде велико гоњење на хришћане. Пошто под царем Нероном мучени чки пострадаше Првоврховни Апостоли Петар и Павле, гони тељи са великом ревношћу стадоше трагати за ученицима ових Светих Апостола и убијати их. Тада ова Света Фотина, жена Самарјанка, са сином својим Јосијом, налазаше се у граду Кар тагени у Африци, и веома смело проповедаше Еванђеље Госпо да Христа. А старији син Виктор беше тада у рату против Ара па, који беху заратили на Римљане. И показа велику храброст и однесе победу над Арапима, због чега га цар Нерон произведе за врховног војсковођу. Но не знајући да је Виктор хришћанин, цар га посла у Аталију у Малој Азији, са наређењем да гони хришћане. Кад за то чу кнез Севастијан, рече Виктору: „Војводо, ја засигурно знам да си ти хришћанин и да су твоја мајка и твој брат Јосија такође хришћани, пошто су били пратиоци погубљеног Апостола Петра и Павла“. Виктор одговори: ,Ја ћу чинити вољу Небеског и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане нећу ни да чујем“. Кнез на то рече: ,Ја ти, брате, као прави пријатељ саветујем оно што је корисно по тебе. Хтеднеш ли да судиш хришћанима и да их мучиш, знај да ћеш угодити цару и добићеш имовину хришћана. Пиши својој мајци и своме брату да тако слободно не уче Јелине незнабошце да се одричу своје отачке вере, да не би теби претила опасност због њих. А потајно будите хришћани до миле воље“. Тада Виктор овако одговори: „Не, не дао Бог да учиним то што ми ти саветујеш: да гоним хришћане еда би се дочепао њихове имовине, или да саветујем мајци и брату да не проповедају Христово Еванђеље и да не проповедају да је Он Бог. Не, никада! Штавише, ја сам бићу проповедник Бо жанства Христовог, као што су и они“. На то кнез рече: „Ја ти саветујем оно што је корисно за тебе, а ти размисли шта ћеш чинити“. Рекавши то кнез истога тренутка ослепе и од стра ховитих болова у очима паде на земљу не дајући гласа од себе. Тада га присутни узеше и однеше у постељу. И он остаде у постељи три дана, не проговоривши ни речи. Тек четвртога дана он стаде громко викати да је хришћански Бог Једини Бог. Виктор дође код њега и упита га: „Откуда таква брза промена код тебе“? Он одговори: „Христос ме зове, преслатки Викторе“. Тада га Виктор упути у истине (хришћанске) вере. И кнез би крштен, а када је излазио из Свете Купељи, из крстионице, онда му се очи отворише и он прослави Бога. А гомила Јелина, који видеше то чудо, уплашише се да се и њима нешто слично не деси, и отидоше к Виктору те се и они крстише.

После тога дође до Неронових ушију глас да врховни вој сковођа Аталије Виктор и кнез Аталије Севастијан проповедају науку Апостола Петра и Павла и многе Јелине приводе вери у Христа, и да мајка војсковођина, Фотина, са сином својим Јосијом, ради то исто у Картагени. То силно наљути Нерона и он одмах посла војнике да по Аталији похватају све хришћане, и људе и жене и да их доведу пред њега. А овима се јави Гос под Христос говорећи: „Ходите к мени сви који сте уморни и оптерећени, ја ћу вас одморити. [13] Не бојте се, ја сам с вама и Нерон ће бити побеђен заједно са својим сарадницима.“ А јави се Господ и Виктору и рече му: „Од данас ће ти име бити Фотин. (Фотин значи онај који зрачи небеском светлошћу, зрачи Христовом Светлошћу. Отприлике на српском Фотин значи Светозар. Јер си многе просветлио и привео мени вером, Се- вастијана покренуо на мучеништво и блажен је остао до краја“. Рекавши то Господ изиђе на Небо.

А би и Светој Фотини откривено од Бога оно што је има ло да се догоди. Она је са много хришћана отпутовала из Кар тагине, допутовала у Рим, и стаде проповедати Христа. И узбу ни се сав град говорећи: „Ко је ово што допутова овде са толико људи? Ко је ово што тако смело проповеда Христа“. Уто војни ци доведоше у Рим Светитељкиног сина Фотина, односно Виктора, и кнеза Севастијана. А Света Фотина, пре тога изађе пред цара Нерона са сином Јосијом и хришћанима. Гледајући их цар Нерон упита: „Због чега сте дошли к нама?“ - Светитељка одговори: „Да те научимо вери у Христа“. Тада присутни великаши саопштише цару да су доведени кнез Севастијан и Војво да Виктор, који су се одрекли богова. Цар нареди да их уведу. И кад они изађоше пред цара, он их упита: „Шта то чујем о вама?“ Свети одговорише: „То што си чуо о нама, царе, истина је“. А цар, гледајући крвнички, рече им: „Одреците се Христа или ћете љутом смрћу бити уморени“. А Светитељи подигавши очи к небу одговорише: „Не допусти, Христе Царе, да се одвојимо од вере и љубави Твоје“. Затим цар упита Свете: „Како се зовете?“ Света Фотина одговори: ,Ја, прва сестра, зовем се Фо тина. Тако ме је назвао Исус Христос, Бог мој. Друга моја сес тра зове се Анатолија, трећа Фота, четврта Фотида, пета Параскева, а шеста Киријакија. А синови моји први се зове Виктор, коме је Господ мој Исус Христос променио име и назвао га Фотин, а други који је са мном зове се Јосија.“- Тада цар Нерон упита: „И ви сте сви сагласни да останете да умрете за Назарећанина?“ Светитељка одговори: „Сви ћемо ми из љуба ви према Њему умрети, радујући се и веселећи се“. Тад наре ди цар да им чекићима размрскају зглобове на прстима руку. И одмах се донесе наковањ, Светитељи метнуше на њега руке и слуге стадоше да ударају чекићима по њима, и удараху их непрестано од девет до дванаест сати. И три пута се слуге изменише лупајући чекићима по рукама Светих, али Светите љи не осећаху уопште никакве болове, нити им се руке размрскаше. Цар се збуни и нареди да се Светима одсеку руке. Слуге им одмах свезаше руке, положише их на наковањ и седам пута удараше сабљама по рукама, али их не могаше одсећи, већ сами клонуше и попадаше као мртви. А Света Фотина, видећи да их благодат Божја сачува неповређене, радујући се говораше: „ Го спод је помоћник мој и не бојим се, шта ће ми учинити човек“. [14] Цар беше у недоумици и стаде размишљати на који начин и каквим средствима да победи ове Светитеље. И нареди да мушкарце вргну у најмрачнију тамницу, а Свету Фотину и њене сестре да одведу у златно одељење његове палате и да тамо наместе седам златних постеља и седам златних столица и астал, и да се поређају пред њима многе драгоцености, и зла тоткане хаљине и златни накити и појаси. Затим нареди цар да жена његова Домина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима. А Света Фотина угледавши Домину рече јој: „Радуј се, невесто Христова“. А Домина јој рече: „Радуј се и ти, госпођо моја Фотина, буктињо Христова“. Чувши из уста Домине име Христово, Света Фотина се обрадова у Господу и загрливши Домину пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња и све их крсти, и Домини про мени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Сте фанида. Онда Света Антуса одмах нареди да се раздаду си ротињи све драгоцености и златоткане хаљине и златни наки ти и појаси што беху златом везени. Када за то сазнаде цар Не рон силно се разјари и нареди да се седам дана загрева огромна пећ и у њу убаци Света Фотина и сви они што су с њом, и људи и жене. То би учињено, и Светитељи осташе у ужареној пећи три дана. Тада мучитељ мислећи да су изгорели, нареди да се отвори пећ и остаци костију изгорелих Светитеља баце у реку. А када отворише пећ они обретоше, о чуда! све Свете здраве и неповређене и видеше да их се ватра коснула није. Ка да ово необично чудо видеше и чуше житељи Рима, удивише се и многи славише Бога. А цар Нерон, будући потпуно неразуман, нареди да се Светим Мученицима да смртоносни отров. И би позван мађионичар Лампадије да спреми отров. Света Фотина прва узе отров и рече мађионичару: „Не би уопште требало да из твојих руку узмемо отров и пијемо пошто си не чист, али да би ти, о царе, и мађионичар који је спремио овај отров, познали силу Христа Бога мог, ја ћу прва попити отров у име Исуса мог, а после мене попиће отров и остали сви што су са мном“. И сви испише отров, али он ниједном не нашкоди. Видевши то, мађионичар се запрепасти. Затим, посматрајући Свету Фотину, рече јој: „Имам други отров много јачи од овог који пописте, и ако ви и њега попијете и он вам не нашкоди, онда ћу и ја поверовати у Христа вашег“. Када сви испише тај отров и никоме се од њега не деси никакво зло, тада мађиони чар дохвати своје мађионичарске књиге и баци их у огањ, и ве рова у Христа и крсти се, и доби име Теоклит. Цар нареди да Теоклита одмах издвоје од осталих Мученика, да га изведу ван града и мачем му одсеку главу. И тако пре других Мученика по страда незаборавни Теоклит и доби од Господа бесмртни венац.

А осталим Светим Мученицима и Светој Великомучени ци Фотини нареди цар да се пресеку жиле. Када то би учиње но, Светитељи се ругаху цару и његовим боговима. Тада он неваљалац нареди да Света Фотина и остали с њом пију расто пљено олово, врело олово и сумпор, и да им се то и у уши на лије. Али, и то није могло нашкодити Светитељима. И они рекоше: „Благодаримо ти, Господе Боже наш, што си нам помо ћу олова срца росом оросио, јер су нам била гладна и жедна“. Тада цар Нерон, зачуђен и пренеражен, нареди да Светитеље обесе, па да их муче и стружу цело тело и буктињама пале. Али, Светитељи се мољаху и Божјом благодаћу показаше да су јачи од ових мучења. Бесан Нерон нареди да се помеша... ( Реч нејасна на траци. - Прим. уредн. ).. и најјачи оцат, и то Мученицима да да пију. Попивши то, Свети говораху: „Оцат овај твој, о царе, слађи нам је од меда“. Бесан због тога тиранин нареди да се Светитељима ископају очи и да их онда баце у мрачну тамницу пуну змија и шкорпија. И гле чуда! Све змије и шкорпије поцркаше, а тај моћни смрад се претвори у мирис и тамничка тама у најблиставију светлост.

Тада се Христос јави Светима и рече им: „Мир вам!“. Ухвативши Свету Фотину за руку, рече јој: „Ја сам стално са вама, не бојте се, него се непрестано радујте“. И док Господ говораше са очију њихових спаде као крљушт и сви прогледаше и угле давши Господа поклонише Му се. А Господ, благосиљајући их, рече им: „Будите храбри и јаки“, и изиђе на Небо. Безбожни Нерон остави Свете Мученике у тамници три године да би та ко у тешким мукама скончали живот горком смрћу.

После три године, посла цар да му из тамнице доведу једног његовог дворјанина, кога он тамо беше затворио. Када по слани војници дођоше у тамницу, видеше Свете Мученике здраве и крепке и радосне, и да ослепели Галилејци опет виде и да су здрави, и да им тамница блиста од светлости, и да ди вно мирише, и да се претворила у дом Божји, у који се стичу Јелини, слушају проповед Мученика о Христу, и верују у Ње га. Чувши то цар се запрепасти и посла слуге да му доведу Мученике. Кад их доведоше, он им рече: „Не издадосмо ли вам царску заповест да не проповедате Христа у овоме граду? Како онда налазећи се у тамници, ви проповедате Христа. Знајте да ћу вас због тога подвргнути многим и великим мукама“. А Свети му одговорише: „Чини што хоћеш, јер ми нећемо преста ти да проповедамо Христа, Који је Истинити Бог и Творац свега“. Разјарени цар Нерон нареди да их распну стрмоглавце и да им три дана бију тела жилама, све док им се кости не по распадају. Пошто то би учињено, цар нареди да остану на кр стовима још четири дана. А када петога дана дођоше мучитељи да виде да ли су Мученици живи, видеше их на крстовима и тог тренутка сви ослепеше. Уто Анђео Господњи сиђе с неба и скиде Светитеље с крстова, и поздравивши их остави их здра ве. Света Фотина за слепе мучитеље помоли се Богу и они од тад прогледаше. Због тога повероваше у Христа. Кад за то чу цар Нерон, ухвати га бес и он нареди да Светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, Светитељка је псалмопојала говорећи: „Господе, искушао си ме и познао си ме" [15] . Пошто је одраше жи ву, бацише је у бунар. А Светом Севастијану и Јосији и Фоти ну одсекоше цео труп, па их онда затворише у једно старо ку патило. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да им одрежу жиле. Када џелати хтедоше да вежу Свету Фотиду, че тврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скидоше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости, али га то још више наљути, те он звероподобни измисли за Свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Нареди да у његовој башти савију врхове два висока дрвета и да на њих вежу Свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, Света Фотида би рашчеречена на две половине и душу своју преда у руке Божје. Потом нареди цар да свим Светим Мученицима одсеку главе. Свету Фотину да изваде из сувог бунара и да је вргну у тамницу. Њу веома ожа лости што остаде сама и не увенча се заједно са осталим Све тима. А због тога она мољаше Бога за то. Због тога Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком чеснога крста, испунивши је радошћу, учини је потпуно здравом. Пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове.

Ето, а у календару само стоји: „Света мученица Фотина“. А иза тих неколико речи, иза имена, ево какво страдање за Господа Христа, каква слава, каква сила, каква моћ! Побеђена је смрт - то осећаш из Свете Фотине и сваког Мученика Христовог.

Ми владамо Животом Вечним, владамо Бесмртношћу. Чо вече хришћанине - бесмртан си! Ти си већ у ономе свету иако телом живиш у овоме свету. Смрт је за тебе умртвљена. Ми праз нујемо умртвљење смрти верујући у Васкрсење Господа Христа и славећи Њега Васкрслог. Он, Васкрсли Господ, кроз сваког Светитеља казује нам Своје чудесно Еванђеље Бесмртности. Кроз сваког правог хришћанина тврди нам да је човек вечан, да је човек створен за вечност, за бесмртност. Да је човек створен да из овог света пређе у онај свет душом у тренутку телесне смрти, а у дан Страшнога Суда и телесно ће васкрснути и спојити се са душом и наследити вечно Царство Небеско.

Ми хришћани данас, када се Хришћанство гони, као некад у време Нерона, имамо безброј примера за собом, безброј побе дника смрти, безброј правих јунака, истинских јунака бесмрт ника. Јер само је бесмртник истински јунак. Сваки такозвани јунак кога смрт уништи, браћо моја, није јунак. Ми хришћани знамо за једну истинску победу на овој планети што се Земља зове, на овој Пепељуги у којој се људи даве у муљу сласти и у пепелу страсти, ми знамо само за једну победу, истинску побе ду, победу над смрћу коју је однео Господ Христос всаскрсну вши из мртвих и даровавши нам Живот Вечни. Он, Једини Победник, и ми за Њим исто тако непобедиви победници, побед ници греха, смрти и ђавола.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

[1] Еванђеље по Јовану 4,5-42

[2] Јн. 4,5-7

[3] Јн. 4,10

[4] Јн. 4,15

[5] Јн. 4,7; 7,37-38

[6] Јн. 7,39

[7] Јн. 4,25

[8] Јн. 4,26

[9] Јн. 4,29

[10] Јн. 4,39-42

[11] Лк. 24,49

[12] Јн. 11,26

[13] Мт. 11,28

[14] Пс. 56,11

[15] Пс 26,2

Текст преузет из књиге:
Преподобни Јустин Ћелијски,
ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ,
Београд, 1998.

преузето са сајта епархије бачке

* * *

01.05.07. - Пријатељство две парохије

Пријатељски сусрети парохија, где се опробава спортски дух и шири пријатељство између наших људи у Шведској, најактивније су двије парохије на југу Шведске Хелсингборшка и Малмешка. Ово је већ постала традиција залагањем свештеника ове две парохије, где се најмање два пута годишње, организује турнир у фудбалу између: деце, мушкараца на челу са надлежним свештеником, и између жена у коме узму учешћа и попадије. После турнира организује се пригодан ручак, где се и запева по која песма.

Овај пут, домаћин је била малмешка парохија са својим верницима, која је и победила турнир. Ово није први пут да Малмешка парохија понесе победу, наиме чак и у гостима, дали због играча или навијача, још увек се не зна.. Некa би васкрсли Господ благословио ове наше сусрете да се још више умноже и обоже.

фото галерија

- АПРИЛ -

29.04.07. - Недеља о раслабљеном

Четврта недеља по Васкрсу (недеља Раслабљеног), посвећена је догађају из Новог Завјета, исцјељењу раслабљеног човјека. Како читамо у Јеванђељу од Јована, болесник који је тридесет и осам година боловао, сједио је покрај Овчијих врата гдје се налазила бања по имену Витезда, чекајући да анђео сиђе и узбурка воду. Само једанпут годишње, анђео Господњи је силазио и узбуркавао воду, а први који би приступио, бивао би исцијељен. Управо та непосредна веза са Богом преко анђела исцјеливала је сваку болест. Пролазећи мимо, Господ је угледао болесника и исцијелио га рекавши му: Устани, узми одар свој и ходи!

Појава Богочовјека у свијету, у тој огромној Витезди гдје је "велико мноштво болесника", свима и свакоме даје могућност исцјељења, оздрављења од гријеха и смрти. И то преко светог крштења водом и Духом. Велика је милост Божија јер више није анђео посредник између нас, него је сам Бог сишао међу људе и непрекидно борави међу људима као Црква, исцјељујући од сваке болести и немоћи, а претходно од сваког гријеха, који и јесте једини извор људских болести и људске смрти. У Цркви се кроз свету тајну исповјести ми чистимо од гријеха, и када осјећамо потребу искрено треба приступати тој светој тајни, јер је то бања покајања. Сваки пут када се окупимо на Литургији и причестимо, пројављујемо Цркву, заједницу у Тијелу и Крви Господа нашег Исуса Христа. Јер циљ сваког хришћанина јесте да буде у заједници са Христом, и на свакој литургији Господ се нуди свима без разлике.

Нека би васкрсли Господ свима дао исцјељење и сваки напредак у животу.

* * *

22. 04. 07. - Недеља Мироносица

Трећа недеља по Васкрсу (Пасхи) посвећена је женама мироносицама, које "врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим...." (Мк. 16, 2-7).

- ЈАНУАР -

20.01.07 - Сабор Светог Јована Крститеља - Јовањдан

Свету Литургију је је служио игуман Доротеј настојатељ манастира Свете Тројице (Бредаред - Шведска). После одслужене Литургије обављено је освештање и сечење многобројних славских колача.

фото галерија

* * *

14.01.07 - Прослава Нове Године

У нашем храму окупиле су се фамилије да дочекају Нову годину, опуштено, весело и са благодарственом молитвом за Нову годину. Ноћ је проведена у извесном расположењу уз богату вечеру, лутрију и предивну музику. Благодарствени молебан служио је настојатељ храма о. Милан Гардовић са присутним парохијанима. У поноћ је молебан завршен, после чега је о. Милан свим парохијанима честитао и пожелео све најлепше у новој 2007. години.

фото галерија

* * *

09.01.07 - Свети првомученик архиђакон Стефан

Данас је у нашем храму прослављен празник св. првомученика архиђакона Стефана. Свету Литургију је служио свештеник Милан Гардовић.

Пошто је празник св. Стефана слава многих наших парохијана, после Литургије је обављен обред освештања и резања славских колача.

фото галерија

* * *

08.01.07 - Сабор Пресвете Богородице

На други дан Божића, празник Сабора Пресвете Богородице, свечано је одслужена Литургија у нашем храму. Као што и сам празник налаже, на овај дан се окупљају верни да прославе Пресвету Богородицу која је родила Богомладенца Христа.

У 17:00 часова је служено празнично вечерње Богослужење у част Св. првомученика архиђакона Стефана. Света Литургија на празник Св. Стефана служиће се са почетком у 09:00 часова, послије које ће се обавити резање славских колача.

фото галерија

* * *

06.01.07 - Бадње вече и Божић у нашем храму

На Бадње вече, са почетком у 18:00 часова, у храму Св. Кирила и Методија свечано су дочекани и освећени бадњаци. Богослужењу је присуствовао велики број верника који су послије освећења и спаљивања бадњака, примили као благослов делић освећеног бадњака и сламе. Свештеник Милан је прочитао Божићну посланицу Патријарха Српског Павла, нагласивши величину овог хришћанског Празника и значај рођења Богомладенца Христа за све нас Православне Хришћане.

У поноћ, у храму је одслужена празнична јутрења где је такође био присутан велики број верника наше парохије.

На Божић у 09:00 часова, служена је Божанствена Литургија Св. Василија Великог. Велики број дечице, као и одраслих, примио је свето причешће. Свештеник је поздравио окупљене парохијане радосним поздравом: Христос се роди!, зажеливши им да у здрављу и молитвеној радости прославе Празник Рођења Господа Исуса Христа.

Дочекивање бадњака

(download снимка)

by Rajko Bozic

Паљење бадњака

(download снимка)

by Rajko Bozic

фото галерија

* * *

06.01.07 - Света Литургија на Бадњи дан

Божанственом Литургијом Св. Јована Златоустог коју је служио старешина храма отац Милан, обележен је Бадњи дан у нашем храму. Верници који су присуствовали Литургији, приступили су чаши и примили свето причешће.

У храму се полако приводе крају припреме за прославу Бадње вечери, освећењем бадњака које ће почети у 18:00 часова, послије којег ће бити приређено послужење у просторијама храма. У поноћ биће одслужено празнично Божићно јутрење, а Света Литургија на Божић са почетком у 09:00 часова. Позивамо наше парохијане да у што већем броју присуствују овом великом духовном празнику.

фото галерија

* * *

Шта је бадњак?

Бадњак је обично младо, храстово, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси У кућу.

Како се сече бадњак?

Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта символише бадњак?

Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.