Храм Св. Кирила и Методија

Срби који су дошли у краљевину Шведску за време Другог светског рата, из логора у Норвешкој и као избеглице из немачких концетрационих логора а касније и из логора Аустрије и Италије, нису се хтели вратити у Југославију у којој је тада владао комунизам, него су остајали овдје и радили у нади да ће се једног дана вратити у своју Отаџбину. Много Срба је дошло и половином 60–тих година, као економски емигранти. Радили су у индустријским центрима јужне и средње Шведске. Своје духовне потребе су упражњавали у грчким и руским парохијама, све до доласка Кристофера Класона (Christofer Classon).

Он је први швеђанин који је рукоположен у чин презвитера 1966. год. од, архиепископа Атинагоре (цариградскa патријаршијa) који је био задужен за Скандинавске земље. Отац Кристофер 1967. год. добија од српског патријарха Германа благослов да се брине и о духовним потребама Срба у Шведској. Он је почео да тражи Србе преко телефонског каталога, како би дошао у контакт са њима, и то су били почеци Српске Цркве у Шведској.

Отац Кристофер се бринуо о верском животу Срба све до 1972. год., када је у Шведску дошао први српски свештеник др Живота Михајловић. Он је и основао парохију „Св. равноапостолних Кирила и Методија“ у Малмеу, 10. септембра 1972. године, а надлежни епископ Лаврентије, 23. децембра 1972. год., издаје повељу која гласи: Oснива се Српска православна црквена општина са седиштем у Малмеу као саставни део Епархије западноевропске и аустралијске . Актом 853 под истим датумом прихваћен је Статут црквене општине као важећи Правилник уз поштовање прописа Устава СПЦ. Ова општина носиће име словенских просветитеља Св. Кирила и Методија и биће надлежна за Србе настањене у Малмеу и другим местима на југу Краљевине Шведске.

Међутим, од оснивања ове парохије, није било сталног места на коме се служила св. Литургија. Изнајмљивали су се разни локали који су служили као црквене просторије, а изнајмљиване су и разне протенстантске цркве, гдје би се неколико пута месечно држала служба. У капелу се уређује чак и дио свештеничког стана јеромонаха Методија (Лазића) и служи као богослужбено место. Коначно 5. септембра 1982. год. трудом о. Методија, стекли су се услови за сталну употребу цркве која је тада и освећена. Након двије године 20. маја 1984. год. црква са просторијама је откупљена и постала стално богослужбено место.

Читава црква је била од дрвета и модерне конструкције квадратне основе са кровом који изледа као пирамида. Овај објекат је прије служио за потребе методиста, тако да читав храм као и његова унутрашњост до данас се прилагођавају православном начину богослужења и његовим потребама. Године 1985. 24. марта, епископ Лаврентије осветио је темеље олтарске апсиде и положио три камена из наших манастира Жиче, Раванице и Лазарице како би показао да и ова богомоља јесте и постаје дио српских богомоља, које су кроз историју обједињавале народ и чувале његов идентитет.

По завршетку радова на олтарској апсиди створила се потреба за фрескописањем и за иконостасом. Г-ђа Хермина Ђиани (њемица) се понудила да иконопише иконе за иконостас. Фрескописање храма је започето у току израде иконостаса. Драган Марунић је завршио олтаску апсиду 1987. године. Такође и доњи дио наоса је радио г. Марунић и тиме је завршена половина фрескописања нашег храма. Другу половину храма: горњи део и покуполни свод фрескописао је г. Драгомир Јашовић 1987 - 89. Фреске је освештао Митрополит Јован загребачко-љубљански на Митровдан 1987. на архијерејској литургији.

Освећење цркве и иконостаса је извршено 9. новембра 1986. год. на дан када су епископ биалосточно – гдањски Г. Сава (Пољска Православна Црква) и епископ зворничко – тузлански Василије осветили цркву и у часну трпезу положили мошти св. великомученика Лазара косовског. Поводом освећења цркве шведска црква и г. Шел Маркског (контакт особа за односе са православнима) организује конференцију за новинаре и телевизијске представнике. Истакао је да је ово прва православна црква са иконостасом, и православна црква која је отворена за све независно од верске припадности.

Но још увек поред свег труда који је уложио о. Методије на уређење унутрашњости и олтарске апсиде, је са спољашње стране био обложен дрвеним даскама и још увијек није давала утисак православног храма.

Влага је представљала велику опасност и почела да обухвата темеље олтарске апсиде. Било је потребно да се што прије започну радови како влага не би дошла до фресака.

Доласком на парохију о. Милана Градовића, 1998. год. преузимају се убрзо грађевински радови. Откопавање темеља отпочео је отац Милан. После исушивања влаге око темеља, храм је требао да се заштити новом фасадом од цигле. Постављањем бакреног крова умјесто старог који је био од радиоактивног материјла азбеста, и постављањем бакрене куполе са позлаћеним крстом храм почиње да добива и споља изглед православног храма.

Потом се приступило са рестаурацијом унутрашњег дела олтарске апсиде, где је постављена нова часна трпеза, мермерни под и подно грејање. Планира се изградња нове припрате са куполом, постављање мермерног пода у наос и припрату.

Web desing by
Kovach