ЗАДУШНИЦЕ

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Архимандрит  и духовник манастира Ћелије, рођен је у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије, на Благовести 1894. године и зато је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић седам узастопних колена била је свештеничка. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.  У таквој породици је млади Благоје прошао школу домаћег васпитања и србске православне побожности, која је у јужним србским крајевима и већа и црквенија.

По природи мирољубив, гладан и жедан истинског човекопознања и богопознања, пошао је у богословију и завршио добре богословске школе. Најпре је завшио десеторазредну Богословију Светог Саве у Београду (1905-1914), гдје је међу професорима имао и ученог и мудрог јеромонаха Николаја Велимировића.

У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и крајем 1915. повлачи се са србском војском до Скадра. Тамо прима монашки постриг и узима име св. Јустина мученика и философа ( на дан св. Василија 1916.г.) из љубави према философији по Христу и мучеништву за Христа, што је обоје у свом животу и подвизима пројавио као заиста св. Јустин Нови.

Са групом млађих и даровитијих богослова послан је из Скадра на студије теологије у Петроград, одакле ускоро прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија   вратио у Београд и постао суплент Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја као јеромонах, отишао је на Атински Универзитет, где је докторирао из православног светоотачког богословља.

 И за њега као и за св. Макарија може се рећи да је био прави „ философ Духа Светога.“ Његова животна философија била је првенствено у јеванђелским и монашким подвизима молитве, поста, праштања, истинољубља и богољубља.

На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Ратно време провео је углавном у нашим манастирима, помажући десеткованој Србској православној цркви (учествовао је у писању меморандума Србске православне цркве о страдању Срба у злогласној НДХ), а одмах после рата протеран је и од нових власти са Универзитета и краће време био у затвору на правди Бога. Потом је био у појединим нашим манастирима, а од 1948. до краја свог земаљског живота, живео је у манастиру Ћелијама код Ваљева као свештенослужитељ и духовник.

О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци…

На Светој Гори, у Француској и код нас, оца Јустина поштују као светога и сликају му иконе и пишу тропаре и службу. Он је уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целом свету. Познати су његови ставови о екуменизму, том савременом искушењу и смртној опасности за божански брод свете Православне цркве, као исто тако и његове речи о римокатолицизму и папи и о опасности од „ђаволског присуства“ сталне прозелитске делатности.

У својој књизи „ Православна црква и екуменизам“ јасно каже да су три највећа пада у историји човечанства: пад Сатане, пад Јуде и пад римског папе. Први је дигао буну против Бога, други издао Бога, трећи себе прогласио за „ бога“ (намесника Христовог на земљи).

Препоручивао је светосавље за Србе и не само за Србе. Светосавље није друго до православно хришћанство србског стила и искуства, изражено богоугодним личностима, првенствено у светом Сави. У постављеном питању: „ Зашто свет неће Христа?“ и одговара: „ Не, неће Христа, неће ни тебе хришћанина. Он те гони, са свих страна гони, подмеће ти чуда. Али ти си Христов само ако се томе радујеш што те гоне за Христа и што тиме спасаваш себе, ти тиме себи осигураваш вечни живот. Човече, да ти си у овоме свету створен да добијеш живот вечни.“

На дан празника Благовести и празника Акатиста пресвете Богородице, у суботу пете недеље Великог поста 1979. године уснуо је у Господу сјајни свештенослужитељ отац Јустин.

Дана 2. маја 2010, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму светог Саве на Врачару. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару.

Отац Јустин је велики дар од Бога, дариван нашем поколењу, а сваки велики дар осим што усрећује и орадошћује примаоца, такође и обавезује примаоца да тај дар прихвати са захвалношћу и благодарношћу, а највећи знак таквог зрелог и одговорног прихватања таквих дарова Божјих јесте следовање оном предању које нам је Духом Светим надахнут, као аманет управо оставио свети Јустин Ћелијски, пре свих Српској православној цркви, у којој се, на жалост сваке благочестиве душе, многи, чак епископи, оглушују о то предање овог светог оца.

То не само да не треба да нас обесхрабри на путу истрајавања у светојустинсвском предању и духу, већ то треба у нама да породи још већу ревност и одговорсност и свест да смо сви ми, као наследници тог предања, дужни да се за њега боримо и да у њему останемо, по сваку цену коју човек може на земљи платити.

Тропар, глас 8.

---

Православља сладост и

нектарни сок,

оче преподобни,

излио си у срца верних као

богатство;

животом својим и учењем 

показао си се жива књига Духа,

Јустине богомудри,

моли Христа Бога Логоса 

да ологоси оне који те поштују.

 

Кондак, глас 8.

---

    Богочовечно живот свој си

оврлинио,

[као] мерило свега имао си Богочовека;

достигао си Њиме висину богословља,

и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш.

[По]дај благодат твојим светим молитвама,

нама који [с] вером кличемо: Радуј се, оче преподобни!

 

 

 

 

---

Божићни пост

---

ОЦИ

 

У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Недеља пред Божић, у народу је позната као недеља Отаца. У тај дан, који је уистину празник очева, они бивају "везани" од стране супруга, деце и унучади, али и свих оних који их могу назвати оцима, а од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Деца честитају празник, а отац онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. Ово везивање и одрешивање, којима је обележен тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу открива нам и велику истину о односу љубави и слободе. 

Ово везивање подсећа на нашу честу, исконску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спријечен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.

 

 

 

 

Задушнице – дани усрдне молитве за упокојене 

---

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао:"Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсет и на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се лужи Света Литургија. Тада свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неку пару, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
        Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

 

Тропар, гл.  8.

---

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

 

Кондак, гл.  8.

---

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот Бесконачни.

 

---

 

Свети Теодор вршачки

29.мај/16.мај

 

---

Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

 

 

 

 

 

---

 

Свети новомученик Вукашин из Клепаца

29.мај/16.мај

---

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка 16. века, задужбина чувенихсрпских православних црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. је обновљена као црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село Клепце).

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом „Само ти, дете, ради свој посао“ . Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке „Независне Државе Хрватске“, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неђу Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је овог новомученика 1998. године и Црква га слави 16/29. маја.

---

 

Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

 Исуса Христа, почиње 28-ог тј 15-ог новембра.

Четрдесетодневни божични пост, који по значену и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста,  почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.

Остале хришћанске цркве, које су прихватиле Грегоријански календар,  пост почињу 13 дана пре.

Божићни пост за све хришћане траје до 25. децемба када се слави празник Рођења. Разлике у времену славља потичу од календара, па се стога према „Јулијанском времену“ Божић обележава 13 дана касније, односно 7. јануара по Грегоријанском календару.

Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и „његови ученици постити“.

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста „сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом“.

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове ришћанства и помињу се у делима светих отаца од  4 и 5 века.

Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празнник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је рођен Богомладенац Исус.

Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем.

Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.

Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост – подвиг целокупне личности и етички став.

---

 

 

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА – КРСТОВДАН

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

---

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

МАЛА ГОСПОЈИНА

21.септембар/08.септембар 

---

     

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ- ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА

28.август/15.август 

   28-ог августа Српска Православна Црква слави празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат под називом Велика Госпојина.

   После Христовог рођења, Пресвета Богородица је проживела још 48 година. Док је умирао на крсту, Син њен Исус Христос предаде је на чување светом Јовану Богослову.  У Сиону, његовом дому, Пресвета Богородицаје живела непрестано се молиће и ишчекујући дан када ће Сину свом отићи. Често је излазила на Јерихонску Гору, са које се њен Син вазнео, и ту се молила Богу, желећи да се пресели на небо код Сина свога. Често је походила сва места која су подсећала на велики догађај дела Сина њеног. Својим молитвама, кротошћу и трпељивошћу помагала је светим апостолима у ширењу и проповедању Божије речи.

      Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. Једном јој се јави анђео Гаврило и рече јој да ће се кроз три дана преставити и даде јој једну рајску гранчицу, која ће се носити на њеном погребу.

    Марија похита дому, обавести Јована Богослова о томе. Тада пожели да још једном види апостоле који су се били разишли, а када умре да је сахране у Гетсиманском врту, где су били сахрањени њени родитељи Јоаким и Ана. Када се приближио час смтри, одједном се напољу зачу нека тутњава и густи облаци окружише дом Јованов и у том тренутку окупише се пред кућом сви апостоли осим Томе. Пресвету Богородицу сахранише у Гетсиманији, а апостоли ту остадоше три дана. Апостол Тома дође тек трећи дан. Заплака се и замоли апостоле да отворе гроб, да види мртво тело Мајке Божије и да га целива. Кад су отворили гроб и погледали, не нађоше тело, већ само покрове. Тога дана, док су ломили хлеб у славу Свете Тројице, опазе Свету Марију на облацима са мноштвом анђела, и она им рече: "Радујте се! Ја сам с вама до века!"

      Обележавање овог празника уређено је по жељи цара Маврикија 528. године. Спада у непокретне празнике Православне Цркве, тј. оне које се сваке године ожележавају истог датума.

СИНАКСАР НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

TРЕЋЕ године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег, поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13. 16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" — При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Авва Јустин
"ЖИТИЈА СВЕТИХ
за август

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

Од првог понедељка после Духова, тј. после недеље Свих Светих, почиње пост Апостолски, установљен пред празником светих апостола Петра и Павла који празнујемо 29. јуна, и Сабора свих Апостола - 30. јуна. Овај вишедневни пост можемо назвати летњим. Пошто нам он долази после Педесетнице, у древности се због тога називао постом Педесетнице, а сада се назива чешће Петровим, или још правилније Апостолским. По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили.О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело". Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.

Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник - молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Vелики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: "Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље...". Св. Амвросије каже: "Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо". "Црквени постови - каже Лав Велики - тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће - пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице..." итд. "Уз то, после периода празника Педесетнице - каже Лав Велики - пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог". Исти Светитељ каже: "Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде - нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави".

"Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом".

"Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада обитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха".

"Пост Апостола, установљен је у њихову част - каже бл. Симеон Солунски - зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле".

Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће - седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: "После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите". Теодор Валсамон, патр. антиохијски , каже: "седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана".

Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице - понедељеком, средом и петком - уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.

Силазак Светог Духа на апостоле - ТРОЈИЦЕ

Педесети дан после Васкрса Господа нашега Исуса Христа, десети дан после Спасовдана, наша Црква слави Духове или Свету Тројицу. На тај дан апостоли су се сви заједно окупили на једном месту. Одједном је настала хука са неба која је испунила кућу у којој су седели. Пламтећи језици испуњени Светим Духом поставили су се на сваког од њих. Сада су апостоли примили Светог Духа и постали су жива душа. Апостоли су тада почели да говоре другим језицима - како им је Дух Свети дао да говоре. Народ се туда окупљао и слушао како говоре њиховим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: " Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејац? "

На тај начин Господ је послао апостоле да проповедају веру хришћанску по целом свету.

Тако се испуни оно што је Исус својим ученицима пред одлазак на небо обећао.

Сила Светог Духа одмах је почела да дејествује, јер је Петар ватреном речју придобио тога дана три хиљаде људи за Христову науку.

Силаском Светог Духа на апостоле завршено је оснивање цркве Христове или царства Божијег на земљи од Господа Исуса Христа. Од тога момента црква Христова је почела да живи пуним животом и да расте, примањем к себи других душа. Тако да се овај празник сматра и рођенданом Цркве Христове.

У спомен овог важног и знаменитог догаћаја, силаска Светог Духа на апостоле и у част Свете Тројице, Бога у три лица, а посебно у част Светог Духа, слави црква празник који се зове Педесетница, јер се слави у педесети дан после Пасхе - Васкрса, када су Јудеји салвили своју Педесетницу. С тога овај празник има три назива: Тројице, Силазак Светог Духа наапостоле ( Духови ) и Педесетница.

Цела служба Педесетнице је веома свечана и узвишена, у којој се песнички износи учење о Светом Духу. На сам дан Педесетнице, на богослужењу се заједно са св. Литургијом одмах везује вечерње, које је посвећено Светом Духу и садржи мољење да се као на дан даровања Светог Духа апостолима у нама обнови благодат Светог Духа, ради укрепљења у богоугодном животу. Ова мољења, због усрдности, узносе се уз клечање и плетење венаца.

Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цеће, свакако по угледу на страозаветни јеврејски обичај о празнику " седмица" , пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.

После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.

Молитва Светом Духу

Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш,ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

Благословен јеси Христе Боже наш, Који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољубче слава Ти!

Кондак, глас 8.

Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.

Вазнесење - Спасовдан

---

   

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.

 

 

Тропар, глас 4.

---

 

Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем, јако Ти јеси Син Божји, избавитељ мира.

 

 

Вазнео си се у слави Христе Боже наш,
радост учинивши ученицама,
обећањем Духа Светога,
пошто их претходно утврди благословом,
јер Ти си Син Божији,
Избавитељ света.

 

 

Кондак, глас 6.

---

    

Јеже о нас исполнив смотреније, и јаже на земли сојединив небесним, везнесалсја јеси во славје, Христе Боже наш, никакоже отлучајасја, но пребиваја неотступни, и вопија љубјашчим тја: аз јесам с вами, и никтоже на ви.

 

---

 

Испунивши промисао  о нама, и земаљско сјединивши с небеским, вазнео си се у слави, Христе Боже наш, не одвојивши се од нас, но оставши неодступно и кличући онима који Те љубе: Ја сам с вама, и нико не сме на вас.

 

 

 

Недеља Самарјанке

(Јован 4, 5-42)

ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,
ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,
КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:
И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће...

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. До

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

лази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

Недеља раслабљеног

У четвртој недељи по Васкрсењу Христовом, Јеванђеље по Јовану сведочи о сусрету Господа Исуса Христа са болесним и раслабљеним човеком у јеврејској бањи Витезди. Ова приповест носи у себи скривену и врло дубоку символику која има свој педагошки и евхаристијски карактер.

“Одговори му болесник: Господе, човека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене.” (Јн. 5,7) Савремена цивилизација и човек, сличи стању раслабљенога. Савремени човек, убог и хром, чезне и вапије за бањом сопственог очишћења и спасења. Тумарајући у тами безнађа, жедан “Воде Живе,” а убог од самољубља и егоизма, похлепе и гордости, иска исцељење, непрестано тражећи помоћ од човека. Лажни пророци, исцелитељи, магови и идоли, властодржци, силници и идеолози, нуде помоћ овом несрећном и усамљеном човеку. Ништавило, бесмисао и лаж њихових “инстант еликсира,” рађају још већу бол, патњу и очај. Раслабљени човек у раслабљеном свету, остаје жедан и усамљен, ту на обали и прагу “Воде Живе,” спаса и очишћења, немоћан да се у њу порине.

Бања Витезда јесте Црква и њено срце – Литургија, нови живот у Христу кроз бању Крштења. Ново рођење водом и Духом. Црква је икона и израз Божје – Тројичне љубави према свету и човеку. Она је живот и исцељење “због свега и за све.” Сваки човек стоји на обали ове бање и призван је у благодатну заједницу Светога Духа, у извор воде, новог и вечног живота. Рече Господ раслабљеном: “Узми одар свој и ходи!… Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5,8-14). Христос га исцељује, а са њим и нас. Одар је видљиви знак свету наше убогости и грешности, оличен у покајању и милосрђу према ближњем, а исцељење, знак и печат неизрециве Божје љубави и милости.

Црква је бања Витезда, Господ Христос наше исцељење и живот. Слобода наше добре воље је подвиг и погружење у Христа, у Васкрсење и живот будућег века. Сведочећи да имамо Бога, пружимо руку другом човеку, љубећи тиме Бога и ближњег.

Кондак, гл.  3.

Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима  жестоко салабљену, подигни Твојим Божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој!

Жене мироносице

Хришћанка у светлу

Светих жена мироносица 

---

1976. година, број 219, страна 1-2 Које су то жене којима се Господ прво јавио? Јеванђелисти нам о њима дају довољно података. Међу њима је прва Марија Магдалина, позната грешница из које је Христос својевремено изагнао седам бесова, тј. седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, гњев, завист, чревоугодије, лењост.

Друга је Марија мати Јаковљева и Јосијина (Мт. 27,56); трећа - Саломија жена Заведејева, а мати апостола Јакова и Јована (Мк. 15,40); четврта - Марија Клеопова (Јн. 19,25); затим пета и шеста: „Јована, жена Хузе пристава Иродова и Сусана и друге многе које служаху њему имањем својим“ (Лк. 8,3).
Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (И Кор. 15, 14).
Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.
Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.
Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.
Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

НОВИ ЗНАЧАЈ ЖЕНЕ
Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“
Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“
Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и  историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

ЦРВЕНО ЈАЈЕ МОЋНОМЕ ТИБЕРИЈУ
Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25).
Празник св. жена Мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером  у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“.
Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе! 

Милисав Д. Протић

 

 

 

 

ТОМИНА НЕДЕЉА - АНТИПАСХА

 

Догађај васељење

 

---

„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!“. Радосни тропар, који као рефрен одјекује ових дана у храмовима и душама православних хришћана, оглашава да је у току празновање Васкрса, Празника над празницима.

Како и доличи највећој светковини, припремни период за Васкрс трајао је десет недеља, а слављење самог празника потрајаће читавих четрдесет дана, све до празника Вазнесења Господњег, у народу познатијег као Спасовдан. Прва, Светла недеља, која је у току, спада у тзв. трапаве седмице, током којих се не пости у среду и петак. Друга седмица по Васкрсу је Томина недеља, посвећена догађају који је светом апостолу Томи прибавио епитет „неверни“ (неповерљиви, сумњичави), а трећа седмица је посвећена Женама мироносицама које су биле удостојене да, пре самих апостола, од анђела чују вест о Христовом васкрсењу. Следе Недеља раслабљенога, Недеља о Самарјанки и Недеља слепога, посвећене догађајима који су се, додуше, одиграли пре Христовог васкрсења, али у којима је Црква препознала Господње речи од изузетног значаја за читав људски род у периоду који ће уследити по Господњем васкрсењу.
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништивши смрт, и онима у гробовима дарујући живот“. Господ Исус Христос се у светоотачкој литератури назива новим Адамом, јер својим доласком на свет, међу људе, својим страдањем и славним васкрсењем, премошћује до тада непремостиви јаз између Бога и људи, настао Адамовим падом у рају. На икони „Христов силазак у ад“ у првом плану су Адам и Ева, прародитељи људског рода, којима Господ пружа руку да их избави из ропства греху, проклетству и смрти у које су пали још у првим данима постојања света, одредивши исти трагични пут свим својим потомцима.

У композицији иконе, одмах поред Адама и Еве, налази се и свети Јован Крститељ, који пребиваоцима царства таме руком показује на Господа Исуса Христа, са изразом лица својственим човеку задовољном што се његове речи управо обистињују. Јер, као што је био Господњи Претеча на земљи, међу живима, тако је свети Јован пре свог Господа отишао и у царство мртвих да им благовести о избављењу из вечног боравка „у тами и сенци смрти“ (Лк, 1, 79). Па ако је и човек за кога је сам Господ Исус Христос посведочио: „Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља“ (Лк, 7, 28), ако је, дакле, такав праведник морао да оде у ад, онда је јасно колики је био јаз између Бога и људи до тренутка када је Господ Исус Христос својом смрћу заподенуо битку са смрћу и победио је својим славним васкрсењем.
Иза Адама, Еве и светог Јована Претече види се мноштво глава. Око неких сија ореол, око осталих не. Тај детаљ нас опомиње да нема никакве суштинске разлике између људи који су свој овоземни живот провели пре Христовог васкрсења и нас који живимо после тог догађаја, централног у васељенским збивањима. Христова победа над смрћу никога не спасава аутоматски; она само даје, до тада непостојећу, могућност избора, опредељења између вечног пребивања у Божјем царству или у царству таме. Коначан избор је на човеку, а празновање Васкрса, ма колико било радосно, ипак је само слика вечног празновања које чека све оне који изврше прави избор.

 

Извор „Православље“

Тропар, глас 7.

---

 

Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред Ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости.

 

Кондак, глас 8.

---

    

Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој

 

---

Свети Владика Николај Охридски и Жички - Христос васкрсе!

---

   

    Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је поново Рај отворен? Не Рај на земљи него на небу, не у времену него у вечности. И да су у тај непролазни Рај уведени: преступник и разбојник и сиромашак; преступник Адам, разбојник са крста и сиромашак Лазар.

Христос је васкрсао, а васкрсом својим отворио врата небеског раја деци Адамовој. И многи су већ ушли у тај рај, који се неће губити, и из кога неће више бити изгнанства. Ако сте то чули, па ипак сте притиснути страхом одсмрти, онда као да и нисте чули. Ако ли сте чули ту радосну вест и примили је у срце своје, онда је и ваше васкрсење на прагу, то јест почело је у вама васкрсавање, које ће се окончати васкрсењем. Ако је та радосна вест постала живот живота вашега, смрт је за вас играчка као везан роб за победиоца у рату.

Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је Васкрситељ извршио обећање Божје, дато Адаму, првом изгнанику?Да ће се од семена женина јавити Неко, ко ће сатрти главу оне вијугаве лажи, оне покорне и преисподње змије. И јавио се Богочовек – Бог спуштен до човека и човек уздигнут до Бога – јавио се у долини плача и ридања међу изгнаницима из Раја. И донео је ослобођење робовима, живот мртвима, здравље болесним, радост жалосним, љубав озлобљеним – све и све најкрупније дарове, најслађе плодове са Дрвета Живота. Убрусом милости обрисао је сузе сужњима. Божанском снагом васкрсао жерку Јаирову и сина удовичина и Лазара и душе грешника, и ум апостола. Сва се природа прегибала и клањала пред Њим, а робови природе радовали. Ако сте то чули зашто сте још жалосни? Зашто ходите оборене главе и газите по сузама својим? Ако сте примили у срце ту радосну вест, треба да је крај ридању вашем.

Зар нисте чули? Зар још нисте чули, да је грех првог изгнаника из Раја, праоца свих изганинка искупљен – да је искупљен и опран крвљу Љубави на крсту? Тај грех је значио отпад деце од Оца и небратство међу браћом, раздор и ненавист из столећа у столеће, из миленијума у миленијум. Љубав деце према Оцу била је угашена, и љубав браће према браћи била је угашена. Зар нисте чули, да је Христос зауставио греховни ветар и утишао сулуду буру, ветар и буру што су вековима гасили и угасили први огањ? Зар нисте чули, да је Он запалио нов огањ на угашеном огњишту љубави? Ако сте чули, зашто вас онда још терете два изгнаничка бремена: бреме сумње у Оца и бреме ненависти према браћи? Зашто не баците те две вреће пепела са душе своје, са огњишта душе своје? Ако сте чули ту радосну вест и примили је у срце своје, онда су узрасла поново два крила на палој души вашој: богољубље и братољубље, као два орловска крила. Окрилатио је биће ваше са два чудесна крила, која вас дижу у небеса, у Рај небески, у царство крилатих херувима, у бесмртну родбину Господа Васкрситеља.

 

Христос васкрсе!

 

 

Тропар, глас 5.

---

 

Христос воскресе из мертвих смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

 

---

 

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова.

 

 

 

 

Кондак, глас 8.

---

    

Ашче и во гроб снизшел јеси бесмертне, но адову разрушил јеси силу, и воскресал јеси јако побједитељ Христе Боже, женам мироносицам вјешчавиј: радујтесја, и твојим апостолом мир дарујај падшим подаја воскресеније.

 

---

 

Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но адову си силу разорио, и васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама Мироносицама рекавши: Радујте се! и Твојим Апостолима мир дарујући, палима дајући васкрсење

---

Велика Субота

---

У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

•  преузето са сајта СПЦ

---

Слово на Велики Петак

---

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Да Господ није умро за нас не бисмо имали живота, управо као што каже црквена песма "смрт његова живот мој" или као што рече један велики Свети Отац "имали смо потребу за Богом Спаситељем Оваплоћеним и Оним Који је умро за нас". Није било довољно само да Бог постане човек него је било потребно да као и сваки човек овде на Земљи, као сви ми, прође читав живот, искуси то што сваки од нас искуша до смрти, па и саму смрт. Да Христос није умро за нас не би смо били спасени јер оно што је Он узео на себе од наше природе и од творевине то је и спасено. А узео је читаву створену природу и све њене последице. Последице природе после греха биле су смрт и трулежност. Зато је Господ дошао у тај час, како сам рече, да умре за нас, да би нас тако васкрсао кроз сједињење са Њим и са Богом.

•  преузето са сајта СПЦ

---

Велики Петак

---

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

•  преузето са сајта СПЦ

 

Велики четвртак

---

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

 

•  преузето са сајта СПЦ

 

Велики четвртак

 

   Догађаји  везани за Велики четвртак су „ прање ногу“ и „Тајна вечера“ . установљење Тајне Светог Причешћа.  „..... И гле жена у граду која беше грешница дозбавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира.......“ (Јевађеље по Луки 7;37-50)

   „.....И у први дан пресних хлебова, када клаху пасху, рекоше му ученици његови: где ћеш да идемо да ти зготовимо пасху да једеш?......“ (Јеванђеље по Марку 14;11:25)

   Током Страсне седмице кува се Св. миро, и освећује се на Велики четвртак. Догађаји у Христовом животу, на Велики петак, означени су богослужењима (Црквена обележавања – према одлуци архијереја и старешина цркве), Христово хапшење и осуђивање на смрт – јутрење; суђење код Понтија Пилата, крсно страдање и време смрти – Царски часови; скидање Христовог тела – вечерња служба. На Велики четвртак, служи се литургија Св. Василија Великог, и тога дана је Господ установио Св. Тајну Причешћа зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече читају се дванаест Јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају Јеванђеља, народ у цркви клечи.

 Тропар, глас 8. Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

 

 

На Велику среду се помиње „Жена грешница која је излила миро на главу Спаситељеву“. ....!А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи к Њему жена са стакленицом мира многоцењеног, и изли на главу Његову кад сеђаше за трпезом.....“ (Јеванђеље по Матеју 26;13)

 Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

 Кондак, глас 4. Слично блудници, Блажени, чиних безакоња, али никако да Ти принесем кишу суза. Зато Ти сада са плачем припадам, и са љубављу љубећи Твоје пречисте ноге, молим Те да ми подариш опроштај грехова, као Владика, да би Ти клицао Спаситељу: Избави ме од мојих прљавих дела!

   Кондак, глас 2. Примивши издајник хлеб у руке, скривено их је раширио и примио цену за Онога који је Својим рукама створио човека: И непокајан остаде Јуда, слуга и лажљивац.

 

Велики уторак

 По јеванђељима је Господ Исус Христос, ноћ на уторак провео у Витанији, али је уторком ујутро дошао у јерусалимски храм где је проповедао. Сведочанство за уторак у Цркви помиње причу о „Десет девојака“.  „...Тада ће бити царство небеско као десет девојака које узеше жижке своје и изиђоше у сусрет женику.......“(Јеванђеље по Матеју 25;12) 

Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

Кондак, глас 2. Сети се душо часа Суда и уплаши се да не будеш посечена као неплодна смоква. Добијени талант са трудом неуморно умножавај, окајана, кличући: Да не останем изван дворца Гослода Христа!

 

 

На Велики понедељак сведочанство о почетку Христовог страдања, где Црква подсећа на причу о Јосифу и „ неплодној смокви“, која се по заповести Господњој на овај дан осушила.  „... А ујутро враћајући се у град огладње; И угледавши смокву крај пута дође до ње, и не нађе на њој ништа осим лишћа и рече јој: да никада више не буде од тебе рода до вијека!“....(Јеванђеље по Матеју 21;18)  

Тропар, глас 8. Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога пронађе будног, а недостојан је онај кога пронађе да спава. Пази зато, душо моја, да не отежаш сном, да не будеш предана смрти и затворена изван Царства Небеског, него се прени, кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, ради молитава пресвете Богородице, смилуј се на нас.

Кондак, глас 8. Јаков је плакао када остаде без Јосифа, а он добро седеше на колима, као цар поштован од Египћана, док им у раскоши не послужи, и прослављен би од Онога који познаје човечија срца, окитивши га венцем нетрулежним.  

ВЕЛИКА  ИЛИ

СТРАСНА НЕДЕЉА

---

Цвети - улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

---

 УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

 
Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. 

---

Лазарева субота - Врбица

---

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

Тропар, гл.  1.

---

Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је Благословен Онај Који долази у име Господње!

 

Кондак, гл.  2.

---

Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење свега, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајући Божански опроштај грехова.

 

---

 

 

Васкршња посланица 2009. год.

Јелеосвећење 

Шта је света тајна јелеосвећења?
Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника.

Шта овде значи болест?
Обољење душе или тела.

Како делује Божја благодат у овој светој тајни?
Она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова.

Од ког се времена ова тајна вршила у Цркви?
Од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их" (Марко ВИ, 13).

Како је пренесено вршење ове свете тајне на епископе и свештенике?
Заповешћу апостола. Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се" (Јак. В, 14—15).

Да ли се света тајна јелеосвећења врши само над тешким болесницима и онима који умиру?
Не, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни.

 

Четврта  Недеља поста  Средопусна

    Четврта недеља у Великом посту посвећена је успомени на преподобног Јована Климакса или Синаита. Овај светитељ живео је у шестом веку, а потиче из Сирије или Палестине. Највећи део монашког живота провео је

у манастиру св. Катарине на Синају. Био је толико духовно даровит, као да је хиљадугодишњак. Повукавши се у пустињу близу манастира, у њој је провео четрдесет година, у посту и богомислију.

Њега сви Словени називају Лествичником, због књиге упута и савета монасима „Рајска лествица“. Она садржи тридесет ступњева. У првом делу изнети су греси, као што су гнев, злопамћење, лаж, униније, стомакоугађање, среброљубље, славољубље, гордост и хулне помисли. Потом, у другом делу износи како монаси треба да их савлађују: безстрастијем, послушноћу, покајањем, плачем, сиротовањем, молитвом, смиреноумљем, кротошћу. Мајка свих врлина је молитва, Христос се следи вером, љубављу и надом. На крају тражи од свакога да у свом срцу постави лествицу, којом би се пењао ка Христу.

Ова књига била је омиљено штиво српским монасима још од Средњег века. Први превод потиче из 1331. године.

    Спомен св. Јована Лествичника у ове дане поста одређен је од Цркве због његовог подвига у посту, поука, којих треба да се држе верници. Св. Јован поучава о покајању, за које каже да је повратак Богу, обнављање крштења. Време поста је време када се учи смирењу, тј. миру: са Богом, са самим собом, са целом твари. Покајање је очишћење савести, спремност, да се без роптања поднесе свака туга и бол. Народ ову недељу назива Средопосном, јер се налази у средини Часног поста.

Тропар, гл.  1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Јоване. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио  и кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, гл. 4.

На висину уздржања Господ те истинито положи, као звезду необмањиву, која води ка светлости све крајеве, учитељу Јоване, оче наш.

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА

  У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тропар, гл.  1.

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Кондак, гл. 7.

Некада је пламено оруђје чувало врата Раја, али на њих наиђе преславни савез, дрво крсно, жалац смрти и паклена победа би прогнана. Стао си пред све који су били у аду, Спаситељу мој, кличући: Уђите поново у рај!

1.Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења - Петар Василијадис

2.Крст Христов и његов значај у нашем животу - Архимандрит Георгије Капсанис

ПОЧЕТАК ВЕЛИКОГ ВАСКРШЊЕГ ПОСТА

   Назива се још и Велики пост ( због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост ( зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни Крс), Велика четрдесетница ( зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - хајдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

   Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопусна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрење нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Начин поста

   Пости се на води, осим суботе и недеље, када се дозвољава уље и вини. На Благовести ( уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољена је риба. Додатно разрешење на уље и вино је на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста ( понедељак, уторак и среда), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност ( чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода ( сухоједеније).

Историјат

   Најстарије сведочанство о овом посту потиче с краја II  века. Св Ириниј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спора о времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (  три дана ), а практикован је свуда. Даље податке о овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори о "пасхалном посту у спомен срадања Христових", који је сам Спаситељ одредио, па се у томе смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство о пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.

Пост Страсне седмице

   Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста ( пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећену страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједенију."

 ТЕОДОРОВА СУБОТА

   После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

   Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

   Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

   Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

Сирна седмица

    После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".       У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода. За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".  

 Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере.     

    После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало. Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.   

  Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.

Субота месопусна

 Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.

За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо "Бог Господ" такође се пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове "Непорочни" и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: "Свјатих лик" после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: "Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих - помињу се имена - и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости..."). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.

Задушнице

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао:"Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсет и на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести које су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се лужи Света Литургија. Тада свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неку пару, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.
        Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

Свети Симеон Богопримац

16.фебруар/03.фебруар

   У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Тропар, гл.  1.

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, Који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших, Који нам је даровао васкрсење.

Кондак, гл.  4.

Старац Симеон се данас одрешује од уза, молећи се за крај живота смртног, јер прима на руке Христа, као Творца и Господа.

Сретење Господње

15.фебруар/02.фебруар

 Велики пост, који се састоји из свете Четрдесетнице и Страсне седмице која се на њу надовезује, укупно седам седмица, служи као припрема за највећи хришћански празник - Светло Васкрсење Христово, које се назива Пасхом Господњом, чију је праслику представљала старозаветна јудејска Пасха (сама реч "Пасха" - πασχα, од јеврејског phesach, значи "пролазак поред", "избављење"), када је анђео убијао египатске првенце, пролазећи поред јеврејских кућа (Изл. 12). Овај назив Јевреји употребљавају да би означили свој празник, установљен у спомен на њихов излазак из египатског ропства у обећану земљу хананску. Велики пост представља време које је Црква наменила превасходно за покајање: то је време свеопштег духовног очишћења и освећења. Стога су све богослужбене песме Великог поста и целокупно богослужење усмерени ка томе да у нама пробуде скрушеност због наших грехова. Али покајна осећања и потребно покајно расположение духа не дају се увек свима, нити одмах и лако. Потребно је унапред припремити душу за покајно расположение. Знајући ово, света Црква знатно пре почетка Великог пост почиње да нас припрема за покајни подвиг. Она је за то наменила посебне припремне недеље за Велики пост: 1. Недеља о митару и фарисеју, 2. Недеља о блудном сину, 3. Недеља месопусна, или О страшном суду, и 4. Недеља сиропусна, или Изгнание Адамово, која се уобичајено назива још и "Недељом праштања", или "даном праштања". На тај начин Црква још три седмице унапред почиње да припрема верујуће за Велики пост, и од прве припремне недеље - Недеље о митару и фарисеју - богослужење се обавља према Посном триоду, све до Велике Суботе.

 Недеља о митару и фарисеју се назива тако зато што се на Литургией из Јеванђеља чита прича о царинику (митару) и фарисеју, док се у црквеним песмама које се налазе у Поеном триоду истиче пример цариниковог смирења, а куди гордост и хвалисавост фарисеја. Основна идеја богослужења овога дана иста је она коју изражавају завршне речи приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од тог дана па на даље, током читавог поста закључно са петом недељом на сваком васкршњем јутрењу после Јеванђеља певају се умилни покајни тропари: "Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче...", "На спасенија стези настави мја, Богородице..." и "Множества содјејаних мноју љутих помишљаја окајаниј трепешчу страшнаго дње суднаго..." Служба ове недеље, као и наредних, обавља се према Осмогласнику, али се из Триода додају стихире и канон. Служба светоме (из Минеја) који падне у све те недељне дане, пева се у петак на повечерју, осим, наравно, спомена великог светог, чија се служба сједињује према упутству Маркових глава. Нормално, Недеља о митару и фарисеју треба да буде 33. по Духовима, али у зависности од тога да ли је "вње Пасха" или "внутр Пасха", она може да буде касније или раније. Стога у таблици читања Јеванђеља на јутрењу од те недеље се више не указује на обично јутарње Јеванђеље, као што се не указује ни на обични глас. Одређено је да се суботом, од оне која следи после Недеље о митару и фарисеју, до недеље Свих светих, на Литургији најпре чита обично суботње Јеванђеље, и тек потом Јеванђеље светоме. Ова седмица је трапава, то јест у среду и петак се не пости, на посрамљење фарисеју који се гордио тиме што пости два пута седмично и, како је речено у Триоду, на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост "звани арцивуријев".

Кондак, гл.  4.

Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге

Твоје.

 Ова недеља се назива тако зато што се на Литургији чита јеванђелска прича о блудном сину, а у црквеним песмама се истиче пример праштајуће љубави његовог оца, која символизује бескрајно милосрђе Божије према грешнику који се каје. Идеја ове недеље јесте да ниједан грех не може да победи човекољубље Божије, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. У ову недељу, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на јутрењу после певања полијелејних псалама "Хвалите имја Господње" и "Исповједајтесја Господеви" пева се још и псалам који следи за њима: "На рјеках вавилонских" (Пс. 136) са алилујом. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме смо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се кајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог јадног, ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у ту небеску отапбину. У недељу о блудном сину, месопусну и сиропусну недељу пева се нарочита "катавасија Триода" која је наведена на одговарајућем месту.

Седмица после Недеље о блудном сину назива се месопусном, зато што се њом окончава једење меса и бива "меса отпуст", то јест престаје се са једењем меса. На повечерјима током ове седмице изоставља се читање канона Богородици, а изостављају се и међучасја.

КККондак, гл. 3.

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. 

 Месопусна субота посвећена је спомену упокојених. Ово су такозване задушнице, када се служи нарочита заупокојена служба. Те суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, "прописане псалме и песме спомена не добише", то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и умрли. По дугу хришћанске љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше покојнике.

За ову заупокојену службу карактеристично је то да се на вечерњу уместо прокимена пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, на јутрењу уместо "Бог Господ" такође се пева "Алилуја" са заупокојеним стиховима, после обичне 16. катизме пева се 17. катизма, која се зове "Непорочни" и дели се на две статије (два дела) са посебним припевима и уз певање заупокојених тропара: "Свјатих лик" после друге статике. После прве статије, после друге статије и тропара, после шесте песме канона, произноси се заупокојена јектенија уз помињање свих упокојених поименце (јереј говори: "Још се молимо за упокојење душа умрлих слугу Божијих - помињу се имена - и свих праотаца, отаца и браће наше, који овде леже и православних хришћана свуда, и да им се опрости..."). У средину храма поставља се сточић за парастосе са распећем и упаљеним свећама. У канону Триода пева се и друга песма. Ако у ту суботу падне Сретење Господње или храмовни празник, помињање упокојених обавља се у претходну суботу, или у месопусни четвртак.

 Месопусна недеља посвећена је сећању на Страшни суд, зато да се грешници, у нади на безгранично човекољубље Божије, не би препуштали лењости и немару за своје спасење. На Литургији се чита Јеванђеље о Страшном суду, које нас подсећа да је Господ не само бесконачно милосрдан, него и бесконачно праведан, и да Он није само Отац Који љуби, него истовремено и праведни Судија, који свакоме даје по његовим делима.

 После месопусне недеље, када престаје једење меса, следи такозвана "сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест уопште млеко и млечни производи, као и јаја. У све дане сирне седмице певају се нарочита молитвословља која су за сваки дан наведена у Поеном триоду. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива "предворјем Божанственог покајања", "светлим претпразништвом уздржања" и "светлим уводом у пост".

У дане сирне седмице (осим суботе) на јутрењу се не певају песме канона Осмогласника уз оне песме уз које "доспева" Трипјеснец. У среду и петак на јутрењу пева се и канон Триода.

За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу после "Ниње отпушчајеши" певају се тропари: "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни" са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже" чита се 40 пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога" са 16 поклона; после поклона, а пре отпуста, чита се Трисвето, "Оче наш" и "Господи, помилуј" 12 пута. После вечерња служи се Велико повечерје. Али на њему нема певања, као у Великом посту, а после "Достојно" читају се исти они тропари као и обично на Малом повечерју. Ово велико повечерје завршава се обичним малим отпустом. Полуноћница бива са поклонима. На јутрењу се уместо "Бог Господ" пева "Алилуја" а затим се, уместо тропара светоме и богородична, певају "Тројични гласа".

Осим трипјесњеца који су одређени за сваки дан сирне седмице, у среду и петак се певају потпуни канони, при чему се за оне песме за које постоји трипјесњец, канони Осмогласника и Минеја изостављају. Песме Осмогласника се изостављају сасвим, а песме Минеја певају се са другим песмама тога дана; свака од њих се сједињује са претходном: трећа са првом, осма са шестом, девета са седмом. После девете песме пева се Светилен Тројичан гласа. После читања "Благо јест" уместо јектеније "Помилуј нас, Боже", чита се 40 пута "Господи, помилуј". После возгласа јереја: "Сиј благословен" чита се "Небесниј Царју" и чини се 16 поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико". Часови се служе, као и у Великом посту, са молитвом преподобног Јефрема и великим поклонима, али на њима не ударају у звона, нема катизми и тропари часова се не певају, него читају. После деветог часа одмах следе Изобразителен, али не почињу певањем "Блажен" као у Великом посту, него читањем самих изобразитељних псалама 102. и 145; "Блажени" се читају, чита се и Символ вере. После изобразитељних служи се обично свакодневно вечерње, али са паримијом, а после сугубе јектеније "Помилуј мја Боже" следе три велика поклона, уколико следећег дана нема никаквог празника. У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.

Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподобног Јефрема Сиријског.

Сирна субота посвећена је спомену Свих светих који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и свети Оци онима који ступају у пост указују на свете мужеве који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар). Јутрење се служи са Великим славословљем. На јутрењу бива и друга песма канона.

 Сиропусна недеља, на којој се "отпушта сир", то јест престаје се са ј еденьем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на "Изгнање Адамово". У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).

Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на "Господи возвах" има десет: од њих су четири "покајне" - две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње - затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и "Свјете Тихиј" посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: "Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју". После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се "Сподоби, Господи, в вечер сеј", јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: "Исполним вечерњују молитву нашу Господеви". Служба даље већ носи великопосни карактер. После "Ниње отпушчајеши" певају се, уз велике поклоне, тропари "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни". Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута "Господи, помилуј" после возгласа јереја "Сиј благословен" чита се молитва "Небесниј Царју" и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико живота мога" уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: "Владико многомилостиви", како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја "нама који смо се бацили на земљу" ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. "Дан праштања - какав је то велик небески дан Божији" вели светитељ Теофан Затворник. "Кад бисмо га сви искористили како треба - наставља он - данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом..." ("Мисли за сваки дан у години").

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују прёддугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

Богојављење

Данас, 19. по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна Црква слави велики хришћански празник Богојављење. Данас православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави - Заиста се Бог јави". Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине...".

По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију.

У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!"; громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство Небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!" У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо."

И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!" Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: "Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени." На то му Господ одговори: "Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду".

И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи." Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење.

О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју.

Данас се у свим светим храмовина после Свете Литургије освећује вода.

Суштину смисла и опис данашњег великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:

У Јордану када си се крштавао Господе,
показало се поклоњење Тројици,
јер глас Родитеља сведочаше за Тебе,
именујући Те Сином Љубљеним,
а Дух у виду голуба,
потврђиваше истинитост речи:
Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

01.јануар/14.јануар 

Осми дан по свом рођењу, Господ наш Исус Христос би донет у храм и би обрезан, сходно постојећем закону, још од времена Аврамова. Тада Он и доби име Исус, што је још и пре Његовог зачећа, Арханђел Гаврил наговестио Пресветој Деви Марији. Ово Старозаветно обрезање претходи Новозаветном Крштењу, а сам тај чин Обрезања Господа нашег, указује нам на то како је Он на себе примио истинско тело људско, а не привидно. Заправо, хтео је Он да испуни и свој закон који даде кроз пророке и праоце, јер каже Он:"Не дођох да укинем закон, него да га испуним" (Мат. 5,17). Као такав, би обрезан и Његова крв потече и осети бол и плакаше, као што и доликује човеку.

Симболика се огледа у томе, што је баш био обрезан по телу, да би нама установио духовно обрезање, јер Његовим Обрезањем заврши се Стари Завет, који се везује искључиво за тело, а заче се Нови духовни Завет. Ето, због тога је човек дужан да, поред свог тела обрезује и своје духовне страсти, а то су: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и многе друге грехе и греховне жеље. Обрезање у Старом Завету је установљено као Крштење и очишћење од прародитељског греха, иако се заправо овај грех не може очистити тако, до Христовог добровољног проливања Крви за нас и Његовог страдања. Беше Исус човек, али без човечанског греха и натприродно рођен од безгрешне мајке и не беше Њему потребно да трпи оно што је Законом прописано, али пошто је био дошао да узме на себе грехе целог света, претрпе Он и Обрезање као и сваки грешник. Тако започе Његово страдање за нас и поче Он пити из чаше из које је морао попити све до дна.

Приликом Обрезања проли Он своју Крв из једног дела тела, а напослетку из целог и то у потоцима. Још као дете, беше навикнут Он на патње и бол и поче веома рано страдати. Његово име Исус, у преводу значи Спасење и његова сила је очигледна, јер оно удиви анђеле и уплаши ђаволе. То име је силно оружје, као каже и сам Јован Лествичник: "Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи". Јер је Исус, ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, оздрављење тела, помоћник у невољи, радост у жалости. Ето, због чега је значајно Обрезање Господа, којим Он испуни Закон, а после га замени Крштењем у Цркви Својој.

Свети Василије Велики

14/јануар/01/јануар

   Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

Тропар, гл.  1.

По свој земљи пронесе се глас твој, јер она прими благовест твоју, којом си богодолично изложио догмате; природу си бића објаснио, а људски живот Богом украсио. Царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе наше душе.

Кондак, гл.  4.

Небовесниче, Василије преподобни, показао си се непоколебив темељ Цркве, свима си  људима дао неукрадиво господство, запечативши га својим догматима.

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.