Sveti Jovan Damaskin o Božiću

Sveti Jovan Damaskin o Božiću

Hodite da svetkujemo danas, o bogoljubivi sabore! Hodite da sapraznujemo sa praznikoljubivim Silama (nebeskim), jer su one došle ovde da sa nama praznuju! Hajdete da ustima kao milozvučnim organima zapevamo! Hodite da duhom zaigramo (od radosti)!

Jer kome je ovo praznik i svečanost? Kome raspoloženje i veselje? Onima koji se boje Gospoda, onima koji služe Trojici (Svetoj), onima koji sa Ocem Sina i Duha savečnog poštuju, onima koji dušom i mišlju i ustima ispovedaju Jedno Božanstvo u Trima Ipostasima (Ličnostima) nerazdeljivo poznavano, onima koji priznaju i iskazuju Hrista Sina Božijeg i Boga, poznavanoga kao jednu Ipostas (Ličnost) u dvema nerazdeljivim i neslivenim prirodama i u njihovim prirodnim svojstvima.
Nama je veselje i svaka radost praznična. Nama Hristos praznike usavrši, "jer nema radosti bezbožnima" (Is. 48, 22). Odagnajmo oblak svake žalosti koja um pomračuje i ne dopušta mu da se uzdigne u visinu. Prenebregnimo sve zemaljsko, jer naše življenje nije na zemlji. Ka nebu um uzdignimo, odakle i Spasitelja Hrista očekujemo Gospoda (Fil. 3, 20).

     Danas prvovrhovni (Apostol) novog Zaveta (Petar), koji je Hrista Sinom Božjim najjasnije nazvao, rekavši: "Ti si Hristos, Sin Boga Živoga" (Mat. 16, 16), gleda načelnika starog (Zaveta Mojsija) kako stoji pred Zakonodavcem obadva (Zaveta) i glasno govori: Ovo je Onaj Koji Jeste (2 Mojs. 3, 14), Kojega sam prorekao da će ustati Prorok kao ja (5 Mojs. 18, 15), to jest: kao ja kao Čovek i kao Načelnik novoga naroda, a iznad mene kao Gospodar nada mnom i nad svom tvorevinom, Koji je i meni i tebi (Petre) oba Zaveta, Stari i Novi, zaveštao. Danas devstveniku Novog (Zaveta Jovanu) devstvenik Starog (Zaveta Ilija) blagovesti Devstvenika Gospoda iz Djeve.
     Hajdete, zato, slušajući Davida Proroka, "da pevamo Bogu našem. Zapevajmo Caru našem; pevajmo (Mu) jer je Car sve zemlje Bog; pevajmo (Mu) razborito" (Psal. 46/47, 67). Pevajmo usnama radosti, pevajmo razumom uma, osećajući ukus reči. "Jer grlo okuša jelo, a um reči raspoznaje", veli Premudri (Jov. 12, 11). Pevajmo i Duhom koji sve ispituje i same dubine Božije neizrecive (1 Kor. 2, 10): u Svetlosti Oca Duhu (Svetom) koji sve osvetljuje, Svetlost gledajući nepristupnu Sina Božijeg.
    Sada bi viđeno ono što je ljudskim očima nevidljivo Telo zemljano blistajuće Božanskim sjajem, Telo smrtno koje izvire slavu Božanstva. Jer Logos telo, i telo Logos, postade (Jn. 1, 14), mada nijedno ne istupi iz svoje prirode.

O čuda, koje svaki um prevazilazi! Nije Telu spolja slava pridošla, nego je iznutra, iz sjedinjenog mu na neizreciv način po Ipostasi nadbožanstvenog Božanstva Boga Logosa. Kako se nesmesive (stvarnosti) mešaju, i ostaju neslivene? To je delo ipostasnog sjedinjenja: da sjedinjene čini jednim i jednom Ipostasju (Ličnošću), da u nerazdeljivoj razlici i u neslivenom sjedinjenju čuva jedinstvo Ipostasi i održava dvojnost priroda, kroz nepromenljivo ovaploćenje Logosa i neizmenljivo i um prevazilazeće oboženje zemne prirode. I Božije postaje ono što je ljudsko, a ljudsko ono što je Božansko, načinom razmene i uzajamnog neslivenog prožimanja (perihoriseos) i ipostasnog krajnjeg sjedinjenja. Jer je Jedan (Hristos) koji je i ono bio večno (tj. Bog), i ovo postao kasnije (tj. Čovek).

"Ovo je Sin moj", Slave moje Sjaj, Obličje Bića mojega (Jevr. 1, 3), kroz Kojeg sam i Anđele stvorio, Kojim sam Nebo utvrdio, Zemlju zasnovao, "Koji drži sve moćnom rečju Svojom" (Jevr. 1, 24) i "Duhom usta svojih" (Ps. 32/33, 6), to jest Živonačalnim i vladičanskim Duhom (Svetim). "Njega slušajte". Jer ko Njega prima, prima mene Koji sam Ga poslao (Lk. 9, 48), poslao ne gospodarski, nego očinski. Jer On biva poslat kao čovek, a kao Bog ostaje u Meni i ja u Njemu (Jn. 6,56 i 17, 21). Ko ne poštuje Jedinorodnog i Ljubljenog Sina mog, taj ne poštuje Oca Mene koji sam Ga rodio (Jn. 5. 23). "Njega slušajte", jer On "ima reči života večnoga" (Jn. 6. 68). Ovo je zaključak iz onoga što se (na Tavoru) savršavalo, ovo je smisao (ove) tajne. (19) Šta biva zatim? Mojsija i Iliju poslao je (Hristos) u njihova mesta, a pojavljuje se samo Apostolima, i tako silaze sa gore (Tavora), ništa nikome od viđenoga i čuvenoga ne govoreći, jer je to Gospod zapovedio. A zašto to i radi čega, reći ću: mislim da je (Hristos) znao da su (ostali) učenici nesavršeni, jer još nisu stekli savršeno zajedništvo u Duhu (Svetom), pa da ne bi žalost ispunila srca njihova. i da ne bi izdajnika (Judu) besnilo zavisti opsedalo.