Свети Григорије Богослов о Божићу

Свети Григорије Богослов о Божићу

Христос се рађа - прослављајте! Христос са небеса - сусрећите! Христос на земљи - узвисите се! “Певајте Господу сва земљо”(Пс. 95, 1); и да обоје заједно кажем: “Узвеселите се небеса и зарадуј се земљо”(Пс. 95,11) - заради Наднебескога, који затим (постаде) Земаљски. Христос је у телу - страхом и радошћу обрадујте се; страхом - услед греха, радошћу - ради наде Христос је од Дјеве - жене девственујте, да Христу мајке постанете. Ко се не би поклонио Ономе од почетка? Ко ле би славио Последњега?
2. Опет се тама развејава, опет настаје светлост (Пост. 1,2-4); опет Египат бива кажњен тамом, опет стуб (светлости) обасјава Израиљ (Изл. 10, 21: 13, 21) - “Народ који седи у тами” незнања, нека види велику светлост (бого)познања (Ис. 9, 2). “Старо прође - ево све ново постаде”(2 Кор. 5, 17). Слово (старозаветно) се повлачи, Дух осваја. Сенке нестају - Истина наступа (Рм. 7, 6: 2 Кор. 3. 6; Кол. 2, 17: Јевр. 8. 5:10, 1). Мелхиседек се испуњује: Онај који је (као Бог) без матере - постаје (сада као Човек) без оца (Јс»р. 7, 3): без мајке претходно (у првом рођењу), а без оца у другом (рођењу, тј. оваплоћењу). Закони природе се укидају! Јер треба да се испупи горњи свет. Христос заповеда, немојмо се успротивити.”Сви народи запљескајте рукама”(Пс. 46, 2), “јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којега је власт на рамену Његовом
- јер се узноси заједно са Крстом - и назива се име Његово: Анђео Великог
- то јест Очевог - Савета”(Ис. 9, 5). Нека Јован узвикне: “Припремите пут Господњи”(Мат. 3, 3).

И ја ћу узвикнути значење овога дана:
Бестелесни се оваплоћава,
Реч (Логос;) добија дебљину (тела),
Невидљиви бива виђен,
Недодирљиви постаје опипљив,
Ванвремени добија почетак,
Син Божји Син Човечији постаје,
“Исус Христос - јуче и данас и у векове исти” (Јевр.13,8).

Нека се Јудеји саблажњавају, нека се Јелини (незнабошци) потсмевају, нека јеретици болују од брбљарија. Повероваће онда када Га виде да узлази на небо. Ако ли не тада, онда (сигурно) када буде долазио са неба и као Судија заседао (да суди).
    Но то ће бити касније. А сада је празник Богојављења, то јест Рођења (=Божића). Јер се обоје (тако) називају: два имена дата једном догађају. Јер се Бог јави људима рођењем. прво (као Бог): Онај Који Јесте и свагда Јесте из Свагдасуштога (=011.а). изнад узрока и разлога - јер нема већег логоса од Логоса (=нема вишег смисла од Смисла); а друго (као Човек): постао је касније ради нас - да би Дародавац бића даровао и добробиће. Или боље речено: пошто смо услед зла склизнули (=отпали) од добробића, да нас у исто попово врати кроз оваплоћење. Име пак јављању је - Богојављење, а рођењу - Рождество (=Божић).
     То је наше светковање, то данас празнујемо: Божији долазак људима - да бисмо ми Богу дошли, или, да тако кажем погодније: повратили се. Да свучемо са себе старога човека и да се у новога обучемо (Еф. 4, 24). И као што смо у Адаму умрли, тако у Христу да оживимо (1 Кор. 15, 22), да се са Христом заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и саваскрснемо. Јер треба да доживим добри повратак. И као што су (грехом Адамовим) од добрих ствари дошле жалосне, тако ће (са Христом) од жалосних опет повратити се добре. Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма умножи благодат”(Рм. 5. 20). И ако (нас) је окушање (забрањеног плода) осудило, колико (нас) је већма оправдало Христово страдање? Зато празнујмо, не вашарски, него божански: не светски, него надсветски: (празнујмо) не наш (празник), него Нашега, или боље рећи Господњи (празник); (празник) не болести, него оздрављења (нашег); не (првог) саздања, него пресаздања . А како ће бити то (празновање)? - Немојмо венцима китити капије. ии кола, играти, Нити улице украшавати, немојмо очи засићавати, ни уши музиком заглушивати, ии нос поженствљавати, ии грло развраћати (сластима), инти додирима уживати - свим тим за порок погодним. путевима и уласцима за грех. Немојмо се раслабљивати оделима меким и богатим, чије је најбоље својство беспотребност. Немојмо сјајним камењем ии бљеском злата улепшавати се, ни мазањима која лажно приказују природну лепоту и умишљена су против (Божје у нама) иконе. Немојмо се одавати преједањима и опијањима, са чиме је спојен телесни неморал (Рм. 13, 13), јер су злих учитеља лекције зле, или још тачније: од злог семења зли су плодови. Немојмо правити наслаге јела, спремајући тако уживање стомаку. Не одајимо се вину миришљавом, ни омађијаним јелима, пи луксузним мирисима. Немојмо да земља и море носе драго нам ђубре, јер тако ја називам свако уживање. Не настојмо да једни друге побеђујемо у неумерености. А за мене је неумереност све што је сувишно и преко потребе, нарочито док други (око нас) гладују и оскудевају, који су од исте иловаче и истог састава.
   Зато да то оставимо јелинима (многобошцима) и паганским надменим приредбама и светковинама, који боговима називају оне којима пријају мириси спаљиваних жртава, и који божанству (своме) одговарајуће служе трбусима, пошто су зли измишљачи и жречеви и следбеници злих демона.
    Ми пак, који смо поклоници Логоса (=Речи-Словесности), ако и треба у нечем да уживамо, уживаћемо у речи н закону божанском и у приповедањима (божанским) о другим (догађајима) и о овима који сачињавају данашњи празник - да нам уживање буде својствено и блиско Ономе који нас је сазвао. Или можда хоћете - пошто вам ја данас приређујем трпезу - да о овоме продужим беседу, вама добрим узваницима (мојим), колико је могуће изобилно и расположено, да видите како може странац да угости домаће, и сељак грађане, и неуживач уживаче, и сиромах и бескућник богатством славне.
    А почећу од овога: Очистите ми и ум и слух и мисао, ви који уживате у томе, јер је о Богу н божанска је реч, тако да одете одавде заиста уживајући у ономе што је непотрошиво. А ова ће реч бити истовремено и најпотпунија и најкраћа, тако да нити ожалости недостатком, нити досади засићеношћу.
     Бог је свагда био и биће, боље рећи: свагда ЈЕСТЕ. Јер (речи): био и биће - делови су нашег времена и трошне природе, а Он је свагда СУШТИ , и тако сам Себе назива јављајући се Мојсију на гори (Синају - 2 Мојс. 3, 14). Јер Он, обухвативши у Себи има свецело биће, нити започето, нити престајуће, као неки океан суштине бескрајан и безграничан, који превазилази сваки појам и времена и природе, једино умом бледо означава и и то овлаш и ограничено, не по ономе што Оп јесте, него по ономе око Њега, сабирајући (ум) једну од друге замисао у неку преставу истине, која пре по што се схвати већ бежи, и пре но што се замисли изгуби се, само толико обасјавајући наш ум, и то очишћен, колико и брзина тренутне муње наше лице. Мени се пак чини (да Бог то чини зато): да би (нас) оним што је схватљиво привлачио к Себи - јер оно што је сасвим несхватљиво, то је и безнадежно и безпокушајно - а оним што је несхватљиво (позивао нас) да Му се дивимо, а кад Му се дивимо онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима . А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара - реч (нам) се усуђује да нешто и смелије каже - Бог са боговима сједињаван и од њих познаван и можда онолико колико већ познаје познаваоце. Дакле, Божанство (=Бог) је бескрајно и тешко сагледиво, и сигурно Му је схватљива само бесконачност, макар неко и мислио да оно што је просте природе или је сасвим несхватљиво или је потпуно схватљиво. Јер како бисмо тражили (=пожелели) нешто што је просте природе? А Богу природа пије простота, као што ии сложенима није (природа) једино у томе што су сложени.

    А бескрајно се посматра двоструко: по почетку и по крају, јер оно што је изнад тога и што није у томе, бескрајно је. Када, дакле, ум погледа у горњи бездан, немајући где да стане и нашта да се ослони замислима о Богу, тај тамошњи бескрај и безизлаз назива беспочетношћу. Када пак (окрене се) надоле и надаље (у будућност) - бесмртним и непропадљивим (назива Га). А када обухвати све (зове Га) - вечним. Јер вечност није време, нити неки део времена, пошто пије ни мерљив; јер оно што је нама време, мерено кретањем сунца, то је за вечне ствари вечност - оно што се сапротеже бићима, као неко временско кретање и растојање.
    Ето то би, за сада, било наше философско размишљање о Богу. Но сада није време за више од тога, јер пред нама је реч не о богословљу, него о домостроју.
    Када пак говорим о Богу, говорим о Оцу и Сину и Светоме Духу; јер нити се Божанство разлива преко тога - да не бисмо увели мноштво богова, нити се унутар онога (једнога) ограничава - да не бисмо били оптужени за сиромаштво Божанства; (те да) или због једноначалија јудејствујемо, или да због мноштва (богова) јелинствујемо. Јер је зло у оба случаја подједнако, иако је садржано у супротностима.
Такве су, дакле, Светиње над светињама (тј. Три Лица Свете Тројице), које су и за Серафиме покривене, и прослављају се (од свих) троструким освећењима (тј. Трисветом песмом - Ис. 6, 2-3), и сходе се (=сабирају се) у Једно Господство и Божанство, о чему је и неко пре нас боље и узвишеније мудро говорно .
    Но, пошто Доброти (Божијој) није било то довољно - да се покреће само созерцањем Себе, него је требало да се Добро излије и прошири се, тако да буде више одобротворених - јер то је својство крајње Доброте - (зато Бог) најпре замишља Анђелске и Небеске Силе, и замисао постаје дело, испуљавано Речју (Логосом) и савршавано Духом. Тако постадоше друге Светлости, служитељи Прве Светлости, било да их треба схватати као умне духове, било као неки огањ нематеријални и бестелесни, било као неку другу природу што ближу овоме што рекосмо. Хтео бих да кажем (за Анђеле) да су непокретни на зло и да имају само покрет ка добру, зато што су око Бога и најпре се од Бога просветљују, док су овдашња (земаљска бића) другостепепог обасјања; али, да их схватам и називам не непокретнима него тешкопокретнима (на зло), убеђује ме онај који је због сјаја био Светлоносац, а постао и назива се тамом због гордости, као и оне одступничке силе које су под њим, које су бекством од добра (постале) творци зла и нама изазивачи.
    Тако је, дакле, и ради тога Њиме (=Богом) постао умни (=духовни) свет, колико ја о томе могу да философирам, одмеравајући малом речју велике ствари.
    Пошто су Му прва (створења) била добра (Пост.1, 12,18,21), (Бог) замишља други свет - материјални и видљиви, и то је овај од неба и земље и онога што је међу њима систем и састав, достојан хвале због савршености сваке појединачне (твари), но још достојнији похвале због складности и симфоније свих створења, јер једно с другим и све према свему има добар однос - ради употпуњења једнога космоса (=свемира), да би (тако Бог) показао да је моћан да створи не само Себи блиску природу, него и (другу) сасвим страну (Божанској). Јер су Божанству блиске духовне (=анђелске) природе, схватљиве само умом, а сасвим су стране оне чулне (природе), и од њих још удаљеније оне које су сасвим бездушне и непокретне.
    Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неко од врлих љубитеља празника и ватренијих? “Гони магаре до циља!” (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. - То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше.
    Тако су већ ум и чуло (=духовни и чулни свет), (иначе) једно од другог различити, постали и стајали у својим границама и у себи носили велелепност творачког Логоса, ћутљиви хвалитељи и јасни проповедници величанственог стваралаштва (Његовог). Но још не беше споја од обадвога, пити неке мешавине супротности - обележје мудрости и врлог савршенства по питању природа - пити је било обзнањено сво богатство Доброте (Божје). Управо то хотећи да покаже Уметник Логос, ствара човека, једно живо биће од обадвога, велим од невидљиве и видљиве природе. Од материје већ претходно створене узима тело, а од Себе улаже дах (1 Мојс. 2. 7) - који реч (Божја) зна као умну душу и слику Божију - ; (ствара га) као неки космос други, у маломе велики. Поставља иа земљи поклоника, намесника целог -надзорника видљиве природе, посвећеника духовне (природе), цара иа земљи царованога одозго, земаљскога и небескога, привременога и бесмртнога, видљивога и духовнога, средину величине и унижености, једнога истога дух и тело: дух ради благодати, тело заради гордости; једно (тј. дух) - да би пребивао (=трајао) и прослављао Добротвора, друго пак (тј. тело) - да буде страдалан и да патећи потсећа се -и васпитава се величином почаствован и побуђиван. (Човек је, дакле): живо биће овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне стремљењем ка Богу обожавано.
    Јер у ово ме (стање) доводи одмерени сјај истине овде (на земљи): да светлост Божију и видим и доживим, достојну Онога који нас је саставио и који ће нас и раставити и опет још величанственије саставити (у васкрсењу).
    Њега (=човека), дакле, постави у Рају (1 Мојс. 2, 15) - какав да беше некад тај Рај - почаствовавши (га) самовлашћем (=слободном вољом), да би добро било и сакупљача (жетве) не мање него Онога који је дао семење: земљоделца бесмртних биљака, можда божанских замисли , и простијих и савршенијих; нагога простотом и неизвештаченим животом и без икаквог одела и проблема. Јер је приличило да такав буде онај од почетка (т.). Адам). И (Бог му) даје закон - материјал слободној вољи, а закон је био заповест од којег му дрвећа ваља јести и којег се не сме дотицати (1 Мојс. 2, 16-17). А то је било дрво познања, не засађено од почека злобно, нити забрањено из зависти - нека не уперавају тамо своје језике богоборци и нека не подражавају ону змију (1 Мојс. 3, 4 - 5) - него је (било) добро кад се у погодно време узима - јер то дрво, по мом виђењу, било је созерцање, којем је сигуран доступ само онима који су у врлини савршенији; а није добро још простијима и жељом похлепнијима, као што није корисна тврда храна мекушцима и онима који требају млеко.

   Пошто пак завишћу ђавољом (Пре.м. Сол. 2, 24) и утицајем жене, којем је она (од ђавола) подлегла као мекша н који је извршила (иа Адама) као убедљивија - авај моје слабости! јер моја је (слабост) она праочева - (човек) заборави дату заповест и би поражен горким познањем и уједно од дрвета живота и Раја и Бога, због зла, бива изгнан и обучен у кожне хаљине (1 Мојс. 3, 21 - 23), можда у дебље и смртно и праобразно тело. И прво што познаје - своју срамоту, и скрива се од Бога (1 Мојс. 3, 7 - 8). Ипак нешто задобија и од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те казна постаје човекољубље, јер ја сматрам да Бог тако кажњава.
    Многим је раније био васпитаван због многих грехова које је корен зла произрастао по разним временима и узроцима: речју (Божјом), законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, водама, пожарима, ратовима, победама, поразима, знацима са неба, знацима из ваздуха, са земље, из мора; неочекиваним људи, градова и народа променама - и (свим) тим се настојало избрисати зло. На крају потребује јачи лек због опаких болести, међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла - идолопоклонства и преношења поклоњења са Творца на створења.
    Па пошто је то потребовало већу помоћ, већу и добија. А то Је био сами Бог Логос, Предвечпи, Невидљиви, Необухватљиви, Бестелесни, Почетак од Почетка (Оца), Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, верни Одраз прволике Лепоте, Печат неизменљиви, Слика истоветна. Очев Израз и Реч - долази у Своју слику (=у човека), и тело узима ради тела (мојег), и с душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему, осим греха (Јсир. 4, 15), постаје човек, зачет од Дјеве, која је и душом и телом предочишћена Духом (Светим) - јер је требало и рођење почаствовати и девствепост испоштоватн - и произашао је (из мајке) Бог са примљеним телом, Један од двоје супротних - тела и Духа, од којих је једно обожило а друго се обожило.

О, новога ли мешања! О, чуднога ли сједињења!
Онај који ЈЕСТЕ - постаје
и Нестворени ствара се,
и Несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела;
и Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством;
и Пуни се испражњава, умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом (Фил. 2, 6-8; Кол. 2, 9 -10).
Какво је то богатство доброте
Каква је то тајна ради мене!

   Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари , много преславнију од оне прве утолико што је тада дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније, то је узвишеније за оне који ум имају.
   Шта ће нам на то рећи клеветници (јеретици), горке рачунџије Божанства, оптужитељи онога што је за похвалу, мрачњаци око светлости, неуки у мудрости, за које Христос узалуд умре, некорисна створења, творевине Лукавога (ђавола)? Зар за доброчинство оптужујеш Бога? Зар је зато Он мали што је ради тебе смирен? Зар зато што је дошао по изгубљену овцу Пастир Добри - Који душу (своју) полаже за овце - на горе и планине где си ти приносно жртве и нашао залуталу (овцу) и нашавши узео Је на рамена (Лк. 15, 4 - 6; Јн. 10. 11), на којима (Му) је и дрво (Крста), и узевши повратио ју је у виши живот, и повративши је прибрао је онима које су остале (тј. Анђелима)? Зато што је упалио светиљку, тело. Само једно омрзни око Христовог рођења - Иродово убиство деце (витлејемске); или можда боље: успоштуј и ту жртву која је истог узраста са Христом, жртвовану пре Опште Жртве.
   Ако (Христос) бежи у Египат, добровољно бежи с Њим, јер је добро бежати са прогоњеним Христом. Ако се у Египту задржи дуже, позови Га из Египта, где је добро поштован (као Бог). Проходи беспрекорно кроз све Христове узрасте и снаге, као ученик Христов Очисти се, обрежи се, скини онај покривач од рођења. После тога поучавај у храму, изагнај (из храма) оне боготрговце (Јн. 2, 14 - 16); буди каменован, ако и то треба претрпети: провешће те кроз оне који те гађају, добро знам да ће проћи и кроз њих, као Бог, јер се Логос не може каменовати. Ако будеш приведен Ироду, немој много одговарати: успоштоваће те и (твоје) ћутање више него других многе речи. Ако будеш шибан, затражи и оно остало. Окуси жучи - ради окушања (Адамовог); напој се оцтом, тражи пљувања, прими шамарања и ударања; окити се трновим венцем - строгим по Богу животом; огрни се пурпурном кабаницом, прими трску, нека ти се (ругалачки) клањају они који исмевају истину. На крају, сараспни се (с Христом), саумртви се (с Њим), сапогреби се (с Њим) добровољно, да би и саваскрсао (с Њим), и сапрославио се, и саиаровао, гледајући Бога колико је (то) могуће и виђен будући (од Њега), у Тројици поклањанога и слављенога, Којег и сада желим да нам се јавља јасније, колико је доступно свезанима телом, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава у векове. Амин.