Sveti Grigorije Bogoslov o Božiću

Sveti Grigorije Bogoslov o Božiću

Hristos se rađa - proslavljajte! Hristos sa nebesa - susrećite! Hristos na zemlji - uzvisite se! “Pevajte Gospodu sva zemljo”(Ps. 95, 1); i da oboje zajedno kažem: “Uzveselite se nebesa i zaraduj se zemljo”(Ps. 95,11) - zaradi Nadnebeskoga, koji zatim (postade) Zemaljski. Hristos je u telu - strahom i radošću obradujte se; strahom - usled greha, radošću - radi nade Hristos je od Djeve - žene devstvenujte, da Hristu majke postanete. Ko se ne bi poklonio Onome od početka? Ko le bi slavio Poslednjega?
2. Opet se tama razvejava, opet nastaje svetlost (Post. 1,2-4); opet Egipat biva kažnjen tamom, opet stub (svetlosti) obasjava Izrailj (Izl. 10, 21: 13, 21) - “Narod koji sedi u tami” neznanja, neka vidi veliku svetlost (bogo)poznanja (Is. 9, 2). “Staro prođe - evo sve novo postade”(2 Kor. 5, 17). Slovo (starozavetno) se povlači, Duh osvaja. Senke nestaju - Istina nastupa (Rm. 7, 6: 2 Kor. 3. 6; Kol. 2, 17: Jevr. 8. 5:10, 1). Melhisedek se ispunjuje: Onaj koji je (kao Bog) bez matere - postaje (sada kao Čovek) bez oca (Js»r. 7, 3): bez majke prethodno (u prvom rođenju), a bez oca u drugom (rođenju, tj. ovaploćenju). Zakoni prirode se ukidaju! Jer treba da se ispupi gornji svet. Hristos zapoveda, nemojmo se usprotiviti.”Svi narodi zapljeskajte rukama”(Ps. 46, 2), “jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, Kojega je vlast na ramenu Njegovom
- jer se uznosi zajedno sa Krstom - i naziva se ime Njegovo: Anđeo Velikog
- to jest Očevog - Saveta”(Is. 9, 5). Neka Jovan uzvikne: “Pripremite put Gospodnji”(Mat. 3, 3).

I ja ću uzviknuti značenje ovoga dana:
Bestelesni se ovaploćava,
Reč (Logos;) dobija debljinu (tela),
Nevidljivi biva viđen,
Nedodirljivi postaje opipljiv,
Vanvremeni dobija početak,
Sin Božji Sin Čovečiji postaje,
“Isus Hristos - juče i danas i u vekove isti” (Jevr.13,8).

Neka se Judeji sablažnjavaju, neka se Jelini (neznabošci) potsmevaju, neka jeretici boluju od brbljarija. Poverovaće onda kada Ga vide da uzlazi na nebo. Ako li ne tada, onda (sigurno) kada bude dolazio sa neba i kao Sudija zasedao (da sudi).
    No to će biti kasnije. A sada je praznik Bogojavljenja, to jest Rođenja (=Božića). Jer se oboje (tako) nazivaju: dva imena data jednom događaju. Jer se Bog javi ljudima rođenjem. prvo (kao Bog): Onaj Koji Jeste i svagda Jeste iz Svagdasuštoga (=011.a). iznad uzroka i razloga - jer nema većeg logosa od Logosa (=nema višeg smisla od Smisla); a drugo (kao Čovek): postao je kasnije radi nas - da bi Darodavac bića darovao i dobrobiće. Ili bolje rečeno: pošto smo usled zla skliznuli (=otpali) od dobrobića, da nas u isto popovo vrati kroz ovaploćenje. Ime pak javljanju je - Bogojavljenje, a rođenju - Roždestvo (=Božić).
     To je naše svetkovanje, to danas praznujemo: Božiji dolazak ljudima - da bismo mi Bogu došli, ili, da tako kažem pogodnije: povratili se. Da svučemo sa sebe staroga čoveka i da se u novoga obučemo (Ef. 4, 24). I kao što smo u Adamu umrli, tako u Hristu da oživimo (1 Kor. 15, 22), da se sa Hristom zajedno rodimo, i saraspnemo, i sapogrebemo, i savaskrsnemo. Jer treba da doživim dobri povratak. I kao što su (grehom Adamovim) od dobrih stvari došle žalosne, tako će (sa Hristom) od žalosnih opet povratiti se dobre. Jer tamo gde se umnožio greh, onde se još većma umnoži blagodat”(Rm. 5. 20). I ako (nas) je okušanje (zabranjenog ploda) osudilo, koliko (nas) je većma opravdalo Hristovo stradanje? Zato praznujmo, ne vašarski, nego božanski: ne svetski, nego nadsvetski: (praznujmo) ne naš (praznik), nego Našega, ili bolje reći Gospodnji (praznik); (praznik) ne bolesti, nego ozdravljenja (našeg); ne (prvog) sazdanja, nego presazdanja . A kako će biti to (praznovanje)? - Nemojmo vencima kititi kapije. ii kola, igrati, Niti ulice ukrašavati, nemojmo oči zasićavati, ni uši muzikom zaglušivati, ii nos poženstvljavati, ii grlo razvraćati (slastima), inti dodirima uživati - svim tim za porok pogodnim. putevima i ulascima za greh. Nemojmo se raslabljivati odelima mekim i bogatim, čije je najbolje svojstvo bespotrebnost. Nemojmo sjajnim kamenjem ii bljeskom zlata ulepšavati se, ni mazanjima koja lažno prikazuju prirodnu lepotu i umišljena su protiv (Božje u nama) ikone. Nemojmo se odavati prejedanjima i opijanjima, sa čime je spojen telesni nemoral (Rm. 13, 13), jer su zlih učitelja lekcije zle, ili još tačnije: od zlog semenja zli su plodovi. Nemojmo praviti naslage jela, spremajući tako uživanje stomaku. Ne odajimo se vinu mirišljavom, ni omađijanim jelima, pi luksuznim mirisima. Nemojmo da zemlja i more nose drago nam đubre, jer tako ja nazivam svako uživanje. Ne nastojmo da jedni druge pobeđujemo u neumerenosti. A za mene je neumerenost sve što je suvišno i preko potrebe, naročito dok drugi (oko nas) gladuju i oskudevaju, koji su od iste ilovače i istog sastava.
   Zato da to ostavimo jelinima (mnogobošcima) i paganskim nadmenim priredbama i svetkovinama, koji bogovima nazivaju one kojima prijaju mirisi spaljivanih žrtava, i koji božanstvu (svome) odgovarajuće služe trbusima, pošto su zli izmišljači i žrečevi i sledbenici zlih demona.
    Mi pak, koji smo poklonici Logosa (=Reči-Slovesnosti), ako i treba u nečem da uživamo, uživaćemo u reči n zakonu božanskom i u pripovedanjima (božanskim) o drugim (događajima) i o ovima koji sačinjavaju današnji praznik - da nam uživanje bude svojstveno i blisko Onome koji nas je sazvao. Ili možda hoćete - pošto vam ja danas priređujem trpezu - da o ovome produžim besedu, vama dobrim uzvanicima (mojim), koliko je moguće izobilno i raspoloženo, da vidite kako može stranac da ugosti domaće, i seljak građane, i neuživač uživače, i siromah i beskućnik bogatstvom slavne.
    A počeću od ovoga: Očistite mi i um i sluh i misao, vi koji uživate u tome, jer je o Bogu n božanska je reč, tako da odete odavde zaista uživajući u onome što je nepotrošivo. A ova će reč biti istovremeno i najpotpunija i najkraća, tako da niti ožalosti nedostatkom, niti dosadi zasićenošću.
     Bog je svagda bio i biće, bolje reći: svagda JESTE. Jer (reči): bio i biće - delovi su našeg vremena i trošne prirode, a On je svagda SUŠTI , i tako sam Sebe naziva javljajući se Mojsiju na gori (Sinaju - 2 Mojs. 3, 14). Jer On, obuhvativši u Sebi ima svecelo biće, niti započeto, niti prestajuće, kao neki okean suštine beskrajan i bezgraničan, koji prevazilazi svaki pojam i vremena i prirode, jedino umom bledo označava i i to ovlaš i ograničeno, ne po onome što Op jeste, nego po onome oko Njega, sabirajući (um) jednu od druge zamisao u neku prestavu istine, koja pre po što se shvati već beži, i pre no što se zamisli izgubi se, samo toliko obasjavajući naš um, i to očišćen, koliko i brzina trenutne munje naše lice. Meni se pak čini (da Bog to čini zato): da bi (nas) onim što je shvatljivo privlačio k Sebi - jer ono što je sasvim neshvatljivo, to je i beznadežno i bezpokušajno - a onim što je neshvatljivo (pozivao nas) da Mu se divimo, a kad Mu se divimo onda Ga još više želimo, a željeno nas očišćuje, očišćujući pak čini nas bogolikima . A kada takvi postanemo, onda već kao sa svojima razgovara - reč (nam) se usuđuje da nešto i smelije kaže - Bog sa bogovima sjedinjavan i od njih poznavan i možda onoliko koliko već poznaje poznavaoce. Dakle, Božanstvo (=Bog) je beskrajno i teško sagledivo, i sigurno Mu je shvatljiva samo beskonačnost, makar neko i mislio da ono što je proste prirode ili je sasvim neshvatljivo ili je potpuno shvatljivo. Jer kako bismo tražili (=poželeli) nešto što je proste prirode? A Bogu priroda pije prostota, kao što ii složenima nije (priroda) jedino u tome što su složeni.

    A beskrajno se posmatra dvostruko: po početku i po kraju, jer ono što je iznad toga i što nije u tome, beskrajno je. Kada, dakle, um pogleda u gornji bezdan, nemajući gde da stane i našta da se osloni zamislima o Bogu, taj tamošnji beskraj i bezizlaz naziva bespočetnošću. Kada pak (okrene se) nadole i nadalje (u budućnost) - besmrtnim i nepropadljivim (naziva Ga). A kada obuhvati sve (zove Ga) - večnim. Jer večnost nije vreme, niti neki deo vremena, pošto pije ni merljiv; jer ono što je nama vreme, mereno kretanjem sunca, to je za večne stvari večnost - ono što se saproteže bićima, kao neko vremensko kretanje i rastojanje.
    Eto to bi, za sada, bilo naše filosofsko razmišljanje o Bogu. No sada nije vreme za više od toga, jer pred nama je reč ne o bogoslovlju, nego o domostroju.
    Kada pak govorim o Bogu, govorim o Ocu i Sinu i Svetome Duhu; jer niti se Božanstvo razliva preko toga - da ne bismo uveli mnoštvo bogova, niti se unutar onoga (jednoga) ograničava - da ne bismo bili optuženi za siromaštvo Božanstva; (te da) ili zbog jednonačalija judejstvujemo, ili da zbog mnoštva (bogova) jelinstvujemo. Jer je zlo u oba slučaja podjednako, iako je sadržano u suprotnostima.
Takve su, dakle, Svetinje nad svetinjama (tj. Tri Lica Svete Trojice), koje su i za Serafime pokrivene, i proslavljaju se (od svih) trostrukim osvećenjima (tj. Trisvetom pesmom - Is. 6, 2-3), i shode se (=sabiraju se) u Jedno Gospodstvo i Božanstvo, o čemu je i neko pre nas bolje i uzvišenije mudro govorno .
    No, pošto Dobroti (Božijoj) nije bilo to dovoljno - da se pokreće samo sozercanjem Sebe, nego je trebalo da se Dobro izlije i proširi se, tako da bude više odobrotvorenih - jer to je svojstvo krajnje Dobrote - (zato Bog) najpre zamišlja Anđelske i Nebeske Sile, i zamisao postaje delo, ispuljavano Rečju (Logosom) i savršavano Duhom. Tako postadoše druge Svetlosti, služitelji Prve Svetlosti, bilo da ih treba shvatati kao umne duhove, bilo kao neki oganj nematerijalni i bestelesni, bilo kao neku drugu prirodu što bližu ovome što rekosmo. Hteo bih da kažem (za Anđele) da su nepokretni na zlo i da imaju samo pokret ka dobru, zato što su oko Boga i najpre se od Boga prosvetljuju, dok su ovdašnja (zemaljska bića) drugostepepog obasjanja; ali, da ih shvatam i nazivam ne nepokretnima nego teškopokretnima (na zlo), ubeđuje me onaj koji je zbog sjaja bio Svetlonosac, a postao i naziva se tamom zbog gordosti, kao i one odstupničke sile koje su pod njim, koje su bekstvom od dobra (postale) tvorci zla i nama izazivači.
    Tako je, dakle, i radi toga Njime (=Bogom) postao umni (=duhovni) svet, koliko ja o tome mogu da filosofiram, odmeravajući malom rečju velike stvari.
    Pošto su Mu prva (stvorenja) bila dobra (Post.1, 12,18,21), (Bog) zamišlja drugi svet - materijalni i vidljivi, i to je ovaj od neba i zemlje i onoga što je među njima sistem i sastav, dostojan hvale zbog savršenosti svake pojedinačne (tvari), no još dostojniji pohvale zbog skladnosti i simfonije svih stvorenja, jer jedno s drugim i sve prema svemu ima dobar odnos - radi upotpunjenja jednoga kosmosa (=svemira), da bi (tako Bog) pokazao da je moćan da stvori ne samo Sebi blisku prirodu, nego i (drugu) sasvim stranu (Božanskoj). Jer su Božanstvu bliske duhovne (=anđelske) prirode, shvatljive samo umom, a sasvim su strane one čulne (prirode), i od njih još udaljenije one koje su sasvim bezdušne i nepokretne.
    Ali, šta mi imamo od toga, možda će reći neko od vrlih ljubitelja praznika i vatrenijih? “Goni magare do cilja!” (veli poslovica). Filosofiraj ti nama o prazniku i o onome zbog čega smo danas ovde. - To ću upravo i učiniti, mada sam počeo malo poizdalje, jer me želja i reč povukoše.
    Tako su već um i čulo (=duhovni i čulni svet), (inače) jedno od drugog različiti, postali i stajali u svojim granicama i u sebi nosili velelepnost tvoračkog Logosa, ćutljivi hvalitelji i jasni propovednici veličanstvenog stvaralaštva (Njegovog). No još ne beše spoja od obadvoga, piti neke mešavine suprotnosti - obeležje mudrosti i vrlog savršenstva po pitanju priroda - piti je bilo obznanjeno svo bogatstvo Dobrote (Božje). Upravo to hoteći da pokaže Umetnik Logos, stvara čoveka, jedno živo biće od obadvoga, velim od nevidljive i vidljive prirode. Od materije već prethodno stvorene uzima telo, a od Sebe ulaže dah (1 Mojs. 2. 7) - koji reč (Božja) zna kao umnu dušu i sliku Božiju - ; (stvara ga) kao neki kosmos drugi, u malome veliki. Postavlja ia zemlji poklonika, namesnika celog -nadzornika vidljive prirode, posvećenika duhovne (prirode), cara ia zemlji carovanoga odozgo, zemaljskoga i nebeskoga, privremenoga i besmrtnoga, vidljivoga i duhovnoga, sredinu veličine i uniženosti, jednoga istoga duh i telo: duh radi blagodati, telo zaradi gordosti; jedno (tj. duh) - da bi prebivao (=trajao) i proslavljao Dobrotvora, drugo pak (tj. telo) - da bude stradalan i da pateći potseća se -i vaspitava se veličinom počastvovan i pobuđivan. (Čovek je, dakle): živo biće ovde ustrojavano i drugde preseljavano, i svršetak tajne stremljenjem ka Bogu obožavano.
    Jer u ovo me (stanje) dovodi odmereni sjaj istine ovde (na zemlji): da svetlost Božiju i vidim i doživim, dostojnu Onoga koji nas je sastavio i koji će nas i rastaviti i opet još veličanstvenije sastaviti (u vaskrsenju).
    Njega (=čoveka), dakle, postavi u Raju (1 Mojs. 2, 15) - kakav da beše nekad taj Raj - počastvovavši (ga) samovlašćem (=slobodnom voljom), da bi dobro bilo i sakupljača (žetve) ne manje nego Onoga koji je dao semenje: zemljodelca besmrtnih biljaka, možda božanskih zamisli , i prostijih i savršenijih; nagoga prostotom i neizveštačenim životom i bez ikakvog odela i problema. Jer je priličilo da takav bude onaj od početka (t.). Adam). I (Bog mu) daje zakon - materijal slobodnoj volji, a zakon je bio zapovest od kojeg mu drveća valja jesti i kojeg se ne sme doticati (1 Mojs. 2, 16-17). A to je bilo drvo poznanja, ne zasađeno od počeka zlobno, niti zabranjeno iz zavisti - neka ne uperavaju tamo svoje jezike bogoborci i neka ne podražavaju onu zmiju (1 Mojs. 3, 4 - 5) - nego je (bilo) dobro kad se u pogodno vreme uzima - jer to drvo, po mom viđenju, bilo je sozercanje, kojem je siguran dostup samo onima koji su u vrlini savršeniji; a nije dobro još prostijima i željom pohlepnijima, kao što nije korisna tvrda hrana mekušcima i onima koji trebaju mleko.

   Pošto pak zavišću đavoljom (Pre.m. Sol. 2, 24) i uticajem žene, kojem je ona (od đavola) podlegla kao mekša n koji je izvršila (ia Adama) kao ubedljivija - avaj moje slabosti! jer moja je (slabost) ona praočeva - (čovek) zaboravi datu zapovest i bi poražen gorkim poznanjem i ujedno od drveta života i Raja i Boga, zbog zla, biva izgnan i obučen u kožne haljine (1 Mojs. 3, 21 - 23), možda u deblje i smrtno i praobrazno telo. I prvo što poznaje - svoju sramotu, i skriva se od Boga (1 Mojs. 3, 7 - 8). Ipak nešto zadobija i od toga: smrt i prekid greha, da ne bi zlo bilo besmrtno, te kazna postaje čovekoljublje, jer ja smatram da Bog tako kažnjava.
    Mnogim je ranije bio vaspitavan zbog mnogih grehova koje je koren zla proizrastao po raznim vremenima i uzrocima: rečju (Božjom), zakonom, prorocima, dobročinstvima, pretnjama, kaznama, vodama, požarima, ratovima, pobedama, porazima, znacima sa neba, znacima iz vazduha, sa zemlje, iz mora; neočekivanim ljudi, gradova i naroda promenama - i (svim) tim se nastojalo izbrisati zlo. Na kraju potrebuje jači lek zbog opakih bolesti, međusobnih ubistava, preljuba, pogaženih zakletvi, neprirodnih manija ljudi, i zbog najvećeg od sviju i prvoga zla - idolopoklonstva i prenošenja poklonjenja sa Tvorca na stvorenja.
    Pa pošto je to potrebovalo veću pomoć, veću i dobija. A to Je bio sami Bog Logos, Predvečpi, Nevidljivi, Neobuhvatljivi, Bestelesni, Početak od Početka (Oca), Svetlost od Svetlosti, Izvor života i besmrtnosti, verni Odraz prvolike Lepote, Pečat neizmenljivi, Slika istovetna. Očev Izraz i Reč - dolazi u Svoju sliku (=u čoveka), i telo uzima radi tela (mojeg), i s dušom umnom se sjedinjuje radi moje duše, očišćujući slično sličnim. I u svemu, osim greha (Jsir. 4, 15), postaje čovek, začet od Djeve, koja je i dušom i telom predočišćena Duhom (Svetim) - jer je trebalo i rođenje počastvovati i devstvepost ispoštovatn - i proizašao je (iz majke) Bog sa primljenim telom, Jedan od dvoje suprotnih - tela i Duha, od kojih je jedno obožilo a drugo se obožilo.

O, novoga li mešanja! O, čudnoga li sjedinjenja!
Onaj koji JESTE - postaje
i Nestvoreni stvara se,
i Nesmestivi biva smešten, kroz razumnu dušu koja je posredovala između Božanstva i grubosti tela;
i Bogati osiromašuje, jer uzima siromaštvo mojega tela, da bih se ja obogatio Njegovim Božanstvom;
i Puni se ispražnjava, umanjuje se za kratko od Svoje slave da bih se ja pričestio Njegovom punoćom (Fil. 2, 6-8; Kol. 2, 9 -10).
Kakvo je to bogatstvo dobrote
Kakva je to tajna radi mene!

   Imao sam udela u liku (Njegovom) i nisam sačuvao; sada On uzima udela u telu mome, da bi i lik spasao i telo obesmrtio. I (tako) drugu zajednicu zajedničari , mnogo preslavniju od one prve utoliko što je tada dao nama ono bolje, a sada uzima udela u lošijem. To je od onog prvog bogopriličnije, to je uzvišenije za one koji um imaju.
   Šta će nam na to reći klevetnici (jeretici), gorke račundžije Božanstva, optužitelji onoga što je za pohvalu, mračnjaci oko svetlosti, neuki u mudrosti, za koje Hristos uzalud umre, nekorisna stvorenja, tvorevine Lukavoga (đavola)? Zar za dobročinstvo optužuješ Boga? Zar je zato On mali što je radi tebe smiren? Zar zato što je došao po izgubljenu ovcu Pastir Dobri - Koji dušu (svoju) polaže za ovce - na gore i planine gde si ti prinosno žrtve i našao zalutalu (ovcu) i našavši uzeo Je na ramena (Lk. 15, 4 - 6; Jn. 10. 11), na kojima (Mu) je i drvo (Krsta), i uzevši povratio ju je u viši život, i povrativši je pribrao je onima koje su ostale (tj. Anđelima)? Zato što je upalio svetiljku, telo. Samo jedno omrzni oko Hristovog rođenja - Irodovo ubistvo dece (vitlejemske); ili možda bolje: uspoštuj i tu žrtvu koja je istog uzrasta sa Hristom, žrtvovanu pre Opšte Žrtve.
   Ako (Hristos) beži u Egipat, dobrovoljno beži s Njim, jer je dobro bežati sa progonjenim Hristom. Ako se u Egiptu zadrži duže, pozovi Ga iz Egipta, gde je dobro poštovan (kao Bog). Prohodi besprekorno kroz sve Hristove uzraste i snage, kao učenik Hristov Očisti se, obreži se, skini onaj pokrivač od rođenja. Posle toga poučavaj u hramu, izagnaj (iz hrama) one bogotrgovce (Jn. 2, 14 - 16); budi kamenovan, ako i to treba pretrpeti: provešće te kroz one koji te gađaju, dobro znam da će proći i kroz njih, kao Bog, jer se Logos ne može kamenovati. Ako budeš priveden Irodu, nemoj mnogo odgovarati: uspoštovaće te i (tvoje) ćutanje više nego drugih mnoge reči. Ako budeš šiban, zatraži i ono ostalo. Okusi žuči - radi okušanja (Adamovog); napoj se octom, traži pljuvanja, primi šamaranja i udaranja; okiti se trnovim vencem - strogim po Bogu životom; ogrni se purpurnom kabanicom, primi trsku, neka ti se (rugalački) klanjaju oni koji ismevaju istinu. Na kraju, saraspni se (s Hristom), saumrtvi se (s Njim), sapogrebi se (s Njim) dobrovoljno, da bi i savaskrsao (s Njim), i saproslavio se, i saiarovao, gledajući Boga koliko je (to) moguće i viđen budući (od Njega), u Trojici poklanjanoga i slavljenoga, Kojeg i sada želim da nam se javlja jasnije, koliko je dostupno svezanima telom, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kome slava u vekove. Amin.