Episkop Irinej (Bulović) - Rođenje Isusa Hrista

Episkop Irinej (Bulović)

ROĐENjE ISUSA HRISTA

"I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina

svojega prvenca i nadjenu mu ime Isus"

(Mt. 1, 18—25).

   Dovde, hvala Bogu, nismo imali većih muka pri tumačenju. Blagodaću Božjom i molitvama svetih Otaca naših, plovili smo manje-više bezbedno po nepreglednoj pučini bogootkrivene premudrosti. Sada, međutim, treba da prođemo pored prvoga podvodnoga grebena. Sva je sreća što se on ne nalazi u vodama samoga Jevanđelja već u vodama nepravilnoga – pa zato i nepravoslavnoga – tumačenja. Mi ovo poslednje nećemo prećutati, ali ćemo ga suočiti sa svetootačkim pravoslavnim tumačenjem. Sigurni smo da će nepredubeđen čitalac lako prosuditi koje i čije tumačenje odgovara duhu i slovu svetoga Jevanđelja.
    Čitalac se svakako već doseća da je u pitanju smisao upravo ovoga stiha, koji se, počinjući rečima "i ne znadijaše za nju", nastavlja naizgled neočekivanim rečima "dok ne rodi sina svojega prvenca". Početak je, i bez posebnoga tumačenja, nedvosmisleno jasan: Marija je bila Djeva do Rođenja Hristova.
     Mi, pravoslavni hrišćani, kao sledbenici iskonskoga crkvenoga tumačenja reči Božje, sačuvanog u našoj bogoslužbenoj književnosti, u spisima svetih Otaca i, uopšte, u celokupnome Živome Predanju Crkve, ne nalazimo, međutim, u ovome stihu samo blagovest o devičanstvu Presvete Bogorodice do Rođenja Gospoda Isusa nego i blagovest o njenome devičanstvu pri Rođenju i po Rođenju Njegovu – nalazimo, ustvari, blagovest o njenoj prisnodevstvenosti, o njenome trajnome, večitome devičanstvu. Dotle nepravoslavni teolozi racionalisti, priznajući (na jedvite jade!) njeno devičanstvo do Rođenja kao stvarnost ili makar kao sadržaj ranohrišćanske svesti, nalaze u ovome istome stihu razlog i povod da ospore ili, u najboljem slučaju, da stave pod veliki znak pitanja njeno devičanstvo posle Rođenja deteta Isusa. Već u staroj Crkvi su postojale njihove daleke preteče – jeretici arijanci Evnomije i Evdoksije, zatim Helvidije i razni drugi jeretici. Njih su pobijali veliki Oci i Učitelji Crkve, a među njima jedno od prvih mesta zauzima i blaženi Jeronim sa svojom sjajnom polemikom protiv Helvidija. Postavlja se pitanje: otkuda ta dijametralna suprotnost u tumačenju istoga stiha?
     Kamen spoticanja predstavljaju reči "dok ne rodi". Polazeći od njih, pomenuti nepravoslavni tumači zaključuju ovako: ako Josif nije znao za Mariju dok ona ne rodi sina svojega prvenca, iz toga sledi da je znao za nju posle Rođenja njenoga Sina Prvenca.
     Ovo, međutim, nije tumačenje onoga što je jevanđelist rekao već dodavanje nečega što on nije rekao. Pravilan egzegetski postupak ne dopušta subjektivna domišljanja i proširivanja jevanđelskoga teksta u cilju njegovog usaglašavanja – milom ili silom – sa načinom mišljenja, predstavama i logikom samoga tumača nego, naprotiv, zahteva da se ovaj poslednji potpuno uživi ili barem ozbiljno udubi u način mišljenja i govorenja, u idejni svet i u logiku pisca teksta, ma koliko ona inače njemu lično izgledala neshvatljivom ili čak neprihvatljivom. I još nešto: nijedan odlomak, nijedna rečenica, nijedan deo rečenice, nijedan skup reči i, najzad, nijedna reč ne sme se čitati i tumačiti izdvojeno, samostalno, kao nešto zatvoreno i samodovoljno, nego se mora čitati i tumačiti u okviru konteksta, kao organski deo jedne zaokružene celine – na kraju krajeva, u sklopu čitavoga teksta kao jedinstvenoga, nedeljivoga nosioca smisla i davaoca poruke.
    Ukoliko sad ova – stvarno elementarna – erminevtička pravila primenimo na naš stih, njegovo tumačenje će imati sasvim drukčiji ishod. „I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." značiće: ne znađaše za nju ni pre ni posle Rođenja Isusova; ili, kraće: ne poznade je nikada (blaž. Teofilakt Ohridski), ne življaše sa njome kao sa ženom nikada. Samo je to tumačenje pravilno i pravoslavno.
     A evo i zašto! U čitavom odeljku o Rođenju Hristovu (Mt. 1, 18 – 25) sam događaj Rođenja se po prvi put spominje tek u ovome stihu – u poslednjem stihu odeljka. Svi prethodni stihovi, kao što videsmo, kazuju o pripremnim zbivanjima, o događajima koja behu uvod u čudo Rođenja: o veridbi Presvete Djeve sa pravednim Josifom, o natprirodnome začeću Isusovome silom i dejstvom Duha Svetoga, o uznemirenosti Josifovoj, o javljanju anđela i o izvršenju volje Božje od strane Josifa. Od početka do kraja tok pripovedanja je pravilan i ravnomeran: sveti apostol Matej ide hronološkim redom i ni jedan jedini put se ne „zaleće" napred, u opisivanje nečega što vremenski i logički izlazi iz okvira trenutne teme. Na isti način je konstruisan i svaki pojedini stih. Ni ovaj, 25. stih nije izuzetak. Dovoljno je da ga samo jedanput pažljivo pročitamo, – naravno, ne u „praznome prostoru" nego, shodno maločas rečenome, kao nastavak i „ispunjenje" svih prethodnih stihova, – da bismo odmah osetili i shvatili kako misao svetoga jevanđelista nije zaokupljena pitanjima o tome šta je bilo kasnije, posle Rođenja Gospoda Isusa, nego da on želi da izloži stanje stvari pre i uoči Njegova Rođenja: ,,I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." Naglasak i težište u rečenici, bolje reći sav njen smisao, usredsređen je na istinu da je Marija začela i rodila kao savršeno čista Devica, odnosno da Spasitelj Izrailja i sveta nije ,,drvodeljin sin" nego Sin Božji i Sin Djeve. Tek posle iznošenja te polazne istine sveti apostol Matej će spomenuti sam događaj Rođenja, a tek nakon toga će preći na sledeći po redu događaj – davanje imena detetu Isusu (druga polovina 25. stiha: ,,...I nadjenu mu ime Isus").
    Ovako tumače navedeno mesto svi sveti Oci i vaseljenski Učitelji, na čelu sa neprevaziđenim mistagogom i Zlatoustim propovednikom reči Božje, svetim Jovanom, koji piše: „Što ti je bilo potrebno da saznaš od jevanđelista, to je on i kazao; a to je – da je Djeva bila netaknuta pre porođaja." U istome duhu objašnjavaju ovo mesto i svi bez izuzetka noviji i najnoviji pravoslavni bogoslovi: Haralampije Vasilopulos, Nikola Sotiropulos, Justin Popović, Emilijan Čarnić i drugi. Njihovo stanovište je zgusnuto izrazio Panajot Trembelas sledećim rečima: "Mateja ovde zanima čudesno Rođenje, a ne pitanje da li je Djeva docnije imala i druge dece." Tako misle i najbolji među inoslavnim egzegetima. Rimokatolički profesor Rudolf Šnakenburg ističe da se na ovome mestu ne nazire nikakva namera izveštavanja o docnijem razvoju događaja i, u njihovome sklopu, o Josifovu držanju prema Djevi nakon Hristova Rođenja.

    Vrednost starocrkvene i današnje tradicionalne egzegeze ovoga mesta priznaje – doduše na svojeobrazan način – i liberalni protestantski tumač Matejeva Jevanđelja Ulrih Luc. Za njega lično ne samo da ne postoji virginitas post partum (devstvenost Djeve Marije posle porođaja) nego on i Rođenje Hristovo od Djeve smatra za nešto što je „istorijski sasvim neverovatno"; pa ipak, on naglašava da je sam pisac Jevanđelja verovao u Rođenje od Djeve, a da „teza o Marijinom trajnom devičanstvu" – iako, po njemu, u Matejevu Jevanđelju nije izražena izričito (expressis verbis) – ,,egzegetski ne može biti definitivno osporena" budući da izraz "dok ne rodi" ,,ne isključuje mogućnost" takvoga njenoga devičanstva. Čak i Loazi, bivši rimokatolički sveštenik i poznati otpadnik od hrišćanstva, morao je da prizna da taj izraz ,,ne sadrži u sebi kategorično poricanje kasnijega Marijinoga devičanstva jer je pisac svu svoju pažnju usmerio ka Isusovom rođenju".
    U vezi sa rečima "dok ne rodi" moramo imati na umu još nešto veoma važno – duh i kolorit biblijskoga jezika, a naročito strukturu i osobine grčkoga jezika kojim se služi sveti jevanđelist Matej i čija nam semitska (jevrejsko-aramejska) podloga, kao i vernost starozavetnome stilu pisanja, odmah pada u oči. Na prirodu i zakonitosti biblijskoga načina govora kao na ključ za pravilno razumevanje izraza "dok ne rodi" ukazali su, davno pre nas, sveti Oci i ostali autoritativni crkveni pisci iz starine, kao što su Jovan Zlatoust, Vasilije Veliki, Origen i drugi. Oni su zapazili i istakli da u Svetome Pismu predlog "do" i veznik "dok" ili "dok ne" veoma često označavaju neko trajno stanje, tako da ih treba shvatati kao istoznačnu zamenu za prilog "stalno" ili "uvek", odnosno za prilog "nikad" ukoliko rečenica ima odrečan smisao. Mnogo je i premnogo primera, i u Starom i u Novom Zavetu, koji nam živo ilustruju upotrebu reči "do" i "dok" (ili "dok ne") u takvom, neodređenom značenju, bez ikakvoga prizvuka vremenskih ili istorijskih ograničenja. Ovde ćemo navesti samo neke od njih, a propratićemo ih i nužnim kratkim komentarom. Posebno pak naglašavamo da se baš u svetom Jevanđelju po Mateju taj način izražavanja ne susreće samo ovde, u 25. stihu prve glave, već i na drugim mestima, kao što ćemo videti niže.
    a) U povesti o Potopu navodi se kako je Noje puštao gavrana da odleti iz lađe („kovčega") da bi proverio da li se povukla voda. „I ne vrati se gavran dok se ne osuši zemlja" (Knjiga Postanja 8, 7).
    Ovaj stih se ne može razumeti u tom smislu kao da se ptica vratila nakon što je opala voda i pokazalo se kopno. Naprotiv, upravo zato što je našao zemlju, gavran se nikada više nije vratio. Smisao stiha jeste, dakle, sledeći: gavran je odleteo zauvek. ,,Dok se ne osuši zemlja" znači ustvari nikada.
    b) Starozavetni letopisac zaključuje kazivanje o Mihali (Melhbl), ženi cara Davida, sledećim rečima: „I Mihala, kći Saulova, ne ima poroda do dana smrti svoje" (II Car. 6, 23).
    I ovde predlog "do" ukazuje na trajno stanje stvari: Melhbl je zauvek ostala bezdetna ili, ako više volimo da formulišemo rečenicu odrečno, ona nikada nije imala poroda. Jasno je kao dan da ovde nema ni reči o Mihalinoj sudbini posle smrti.

v) Sveti Psalmopesnik kliče Gospodu: "..Od veka i do veka ti jesi!..." (Ps. 89, 2).

Da li je potrebno dokazivati da ovaj psalamski stih ne nameće nikakva vremenska ograničenja Bespočetnome i Večnome Bogu niti uvodi ikakve hronološke kategorije u Biće i bitisanje Tvorca vremena i sveta? Rečima "od veka i do veka" ističe se svagdašnje prisustvo i delanje Božje u vremenu, u istoriji, u svetu, a da se ni najmanje ne dovodi u sumnju Njegovo postojanje pre i posle svih vekova. Baš naprotiv, biblijska misao i polazi od istine da Njegovo prisustvo u vremenu i delanje u istoriji sačinjava beskrajno sićušan delić Njegova predvečnoga, svevečnoga i nadvečnoga postojanja i delanja. Najveći bogohulnik i poklonik besmisla bio bi onaj ko bi reči "od veka i do veka Ti jesi" razumeo tako kao da one znače: pre početka vremena Tebe nije bilo i posle njegova završetka Tebe neće biti...) U jednome drugome psalmu sveti car i prorok David ovako peva o konačnoj pobedi i slavi budućega Mesije: „Reče Gospod Gospodu mojemu: sedi meni sa desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim" (Ps. 109, 1). I u ovome slučaju važi isto što i u prethodnim slučajevima: zavisna rečenica počinje veznikom "dok", i po svom obliku je vremenska rečenica, ali suštinski, po smislu, ona to nikako nije, budući da ne određuje vremensku granicu Mesijinome božanskome trijumfovanju, opisanom kao sedenje ,,sa desne strane Bogu" i gaženje neprijatelja. Obe rečenice, glavna i sporedna, govore o paralelnome, podjednako beskonačnome statusu pobedničke slave, koji će nastati kao ishod bogočovečanskih podviga Iskupitelja sveta. Konkretno i jasno rečeno, Gospod slave neće „sedeti sa desne strane Bogu" samo dotle dok svi neprijatelji Njegovi ne budu „položeni pod noge Njegove" nego i posle toga – sedeće neopozivo, vekovečno, konačno, eshatološki. Jer, On ,,sedi sa desne strane Oca" kao Car ili Pomazanik Božji, a „Carstvu Njegovu neće biti kraja" (Simvol vere). d) Psaltir je u celini poezija o Mesiji, odnosno mesijansko proroštvo. O dalekim budućim vremenima, vremenima Mesije, Psalmist peva i proriče između ostalog i ovo: „Granuće u dane njegove pravda i obilje mira dokle god ne iščezne Mesec" (Ps. 71, 7; ovo je naš, doslovni prevod, tačniji i jasniji od inače lepoga prevoda Đure Daničića, koji se završava rečima "dokle teče mjeseca..."). I ovde je smisao jasan: pravda koju će uspostaviti Mesija biće pravda večna, a mir koji će On doneti biće mir bez kraja i konca. Nestanak Meseca (pa i čitavoga svemira, ovakvoga kakav je sada) neće značiti prestanak mesijanskoga Carstva pravde i mira; naprotiv, Hristova pravda i Hristov mir naxiveće sva vremena i sve svetove. Na šta bi ličila konačna božanska pravda i na šta bi ličio apsolutni, savršeni mir Carstva Božjega kada bi jedno skromno nebesko telo, prirodni satelit planete Zemlje, bilo dugovečnije od njih? đ) Ista ta slobodna pesnička upotreba predloga "do", odnosno veznika "dok" ili "dok ne", odlikuje i stil „starozavetnoga jevanđelista", svetoga proroka Isaije. Kod njega (46, 4) Bog teši „dom Jakovljev" i hrabri „ostatak Izrailja" sledećim rečima: ,,Do starosti vaše ja jesam; i dok ne ostarite, ja jesam." (Napominjemo da smo se i ovde radije odlučili za prevod od reči do reči nego za slobodniji Daničićev prevod iako je njegovo "do sijeda vijeka" kudikamo srpskije i poetičnije od našega ropskoga "dok ne ostarite"...) Više je nego očigledno da Božja spasonosna prisutnost i delatnost ne može biti omeđena kratkim ljudskim vekom, kao što nije omeđena, videli smo, ni vekom svega stvorenoga sveta ni vremenom kao takvim. Prorok ne upoređuje ljudsko življenje sa životom Božjim. On jedino hoće da nam saopšti da je Gospod uvek s nama.
e) Ali vreme je da navedemo i primer iz Novoga Zaveta, i to upravo iz svetoga Jevanđelja po Mateju. To je ono značajno obećanje Vaskrslog iz mrtvih Gospoda Hrista učenicima: "I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka" (Mt, 28, 20).

Da li ove Spasiteljeve reči znače da će On biti s nama hrišćanima samo u granicama „sadašnjega veka", tojest u granicama istorije, a da u „budućem veku", tojest u večnosti Eshatona, neće biti s nama? Naravno da ne znače. Niko pametan ih ne bi tako shvatio. Uostalom, reč Božja nas uči, tumačeći samu sebe, da ćemo u budućem veku „svagda sa Gospodom biti" (1. Sol. 4, 17). To je istina koja se prećutno podrazumeva u Spasovoj blagovesti "ja sam s vama u sve dane do svršetka veka".