Црквена уметност

Црквена уметност

У Цркви постоје многи видови сведочења истине Божије. Један од њих је и уметност. Најдубље истине о Богу, човеку и свету, доживљене кроз евхаристијско и подвижничко искуство, Црква исказује и кроз своје духовно најосетљивије ствараоце, богонадахнуте уметнике. Они су искуство живота у вери преточили у живу реч, па су настале химне и богослужбене песме, или у ноте, па су настале мелодије, или у боје, па су настале фреске и иконе, или, пак, грађевине, па су настали велелепни црквени храмови.

Црквена архитектура

У Цркви се користе различита средства да би се изразила вера у неизрециву тајну Божијег присуства у овом свету и у Будућем Царству. У архитектури се то постиже употребом простора и светлости. Црква и као грађевина објављује тајну и символику Божијег доласка. Та символика се уочава и у њеном положају. Православна црква је увек окренута ка Истоку, а то значи ка Другом Доласку Христовом, јер ће Господ Христос доћи са Истока. Исти смисао има и организација простора у унутрашњости цркве. Олтар представља Небо, односно Царство Божије, средишњи део представља земљу, а црква у целини јесте Небо на земљи. И као што Христос седи у Царству Божијем на престолу окружен Апостолима који седе на сапрестолима, тако и у цркви постоји трон на коме седи епископ окружен свештеницима, изображавајући и на тај начин Други Долазак Господњи.

Иконографија

Унутрашњост цркве је испуњена фрескама и иконама које имају намену да приближе догађаје из живота Христовог и Његових Светих и истину о будућем Царству Божијем. Кључне представе у цркви су Васкрсење Христово и Причешће Апостола, које се сликају у Олтару, с намером да укажу на крајњи циљ Христовог Оваплоћења. На фрескама и иконама нису приказани произвољни ликови из маште, нити су они реално пресликани из свакодневног живота, него су то преображени ликови на којима се види да су већ прослављени од Бога. Руковођени Божијом благодаћу иконописци сликају Светитеље и догађаје из живота Цркве верно Предању.

Икона има једноставност јеванђелског језика којим су описани догађаји у Светом Писму. Да би један сликар могао да побуди осећања поштовања и смерности код поклоника према светитељским ликовима није довољан само његов уметнички таленат. Неопходно је да и он сам буде прожет благодаћу и најдубљим осећањима побожности која му омогућавају да ликове Светих види преображене, онакве какви јесу и какви ће бити у Царству Божијем.

Црквено појање

Не само у архитектури, сликарству, у фрескама, мозаицима и иконама, него се и у хвалоспевима, музичким и другим уметничким делима исказује једна и јединствена истина Божија. Прослављање Бога песмом и хвалом је посведочено у Јеванђељу. Јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су после Тајне Вечере Христос и Његови ученици отпјевали пјесму и изашли на Маслинску Гору (Мт. 26, 30; Мк. 14, 26). Апостол Павле даје савет хришћанима у Ефесу: Пјевајте и појте Господу у срцу свом; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 19-20). У Новом Завету појање је средство за напредовање у духовном животу, у Христу – Божијој Премудрости. Стога исти Апостол говори Колошанима: Ријеч Христова нека обивата у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима, славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим (Кол. 3, 16).

О користи употребе псалама и славопоја Богу говори и св. Василије Велики: «Има ли шта благословеније него хитати на молитву у освит зоре и приносити Творцу славословља и песме?» Св. Јован Дамаскин, у петој песми Васкрсног канона каже: «Устанимо рано у зору и уместо миомириса, песму принесимо Владици». Св. Атанасије Велики говори да «појањем нестаје немир у души и грубост и разгони се туга. Појањем Богу не треба да буде само устима, него и умом да би користи имали не само они који певају него и они који слушају».

Св. Јован Златоуст истиче да појање треба да буде једногласно «као да сви гласови долазе из једних уста». А на другом месту исти Светитељ каже: «Ништа не уздиже душу толико и не даје јој крила, ослобађајући је од земље и од привезаности телу, ништа толико не покреће душу ка премудрости и ка презирању свих брига овога света, као једногласна мелодија и ритмичке свете песме».

Оци Цркве су, у складу са примером појања Господа Христа и Апостола одредили да у црквама буде само вокална музика. Тумачећи 150. псалам, св. Јован Златоуст вели: «Бог је у оно време дозволио (Јеврејима) да се служе музичким инструментима због њихове слабости... Јер је у својој премудрости смислио да их на тај начин продрма из њиховог грубог, тромог стања клонулости». За стих из 143. псалма: Боже пјесму нову пјеваћу Ти, псалтиром од десет жица удараћу Теби, исти Светитељ додаје: «Тада (у Старом Завету) они су изводили своје песме на музичким инструментима, а сада уместо инструмената ми употребљавамо људско тело».

Црквена музика је, пре свега, израз православне духовности и она, као и сви остали видови црквене уметности, подлеже, установљеним црквеним правилима и канонима уметничког стварања. Основно појачко правило је да певани текстови морају бити слушаоцима разумљиви. Стога прави појци и композитори певају или стварају мелодије, не са циљем истицања својих способности, већ у улози преносилаца најдубљег смисла богослубених речи. Они су саслужитељи и својеврсни преносиоци божанских дарова садржаних у речима молитава.

Химнографија

Појање је незамисливо без црквеног песништва. Другим речима, химнографија и појање су у нераскидивој вези. Химнографи су најчешће били и писци богослужбених песама и творци мелодија. Најпознатији су св. Роман Мелод, св. Јован Дамаскин и св. Јосиф Химнограф. Често су као предложак за црквене химне преузимани делови из беседа великих Отаца Цркве, попут св. Григорија Богослова (Христос раждајетсја, славите).

Сва богослужбена химнографија је сабрана у следеће богослужбене зборнике: Октоих (Осмогласник), Триод, Пентикостар, Минеје, Часослов и Велики Требник. Октоих садржи на прво месту песме посвећене Васкрсењу Христовом и каноне у славу Свете Тројице и Пресвете Богородице, као и друге каноне. Све песме су подељене у осам гласова и сваке седмице нови глас постаје владајући. У Триоду се налазе песме за Велики пост и за четири седмице пре његовог почетка. Химне у овој књизи описују разне догађаје Старог и Новог Завета, а нарочито страдања Исуса Христа. Пентикостар садржи службу на празник Васкрсења и све службе до недеље свих Светих. У дванаест томова Минеја, за сваки месец по један, су песме посвећене непокретним празницима Господњим, Богородичиним и Светих. У Часослову се налазе непромењена молитвословља за сваки дан која су распоређена према редоследу дневног циклуса богослужења: полуноћница, јутрење, часови, вечерње, повечерје. Велики Требник садржи свештенодејства, песме и каноне за вршење чинова Светих Тајни и за друге потребе.

Саборно и лично у црквеној уметности

Треба нагласити да се црквена уметност развијала у складу са пресудним догађајима из живота Цркве. Нарочито место заузимају одлуке Васељенских и помесних сабора, у којима је сваки истинити облик црквеног живота и уметничког стварања добио своју потврду и усмерење. Истина Божија која се исказује у Цркви у делима њених уметника је једна и иста, само су различита изражајна средства којима се пројављује. Иконописац, химнограф или мелод – појац могу, не одступајући од правила уметничког стварања које је прописала Црква, да по мери свога духовног раста и талента, стварају оригинална дела. Другим речима, црквена уметност не искључује лично надахнуће, иако је њено полазиште богословско искуство и Предање Цркве.