Канони Цркве

Канони Цркве

Црквени канони предстваљају врло важан извор хришћанске вере и учења. Реч канон (грч. κανών) значи правило, норма или мера расуђивања. Канони представљају својеврсне обрасце и начела хришћанског учења и праксе и зато је неопходно имати увид у канонске основе живота Цркве. Од великог значаја су апостолска правила, правила Васељенских сабора, правила десет помесних сабора и правила тринаест Светих Отаца. Овим правилима се додају и допунска првила, односно канонски списи св. Јована Посника, св. Никифора Исповедника, св. Николаја Граматика, св. Василија Великог, св. Јована Златоустог и св. Атанасија Великог. Сва поменута правила чине закон који је обавезујући за све чланове Цркве.

У канонском праву наше помесне Цркве посебно место припада Законоправилу (Номоканону) св. Саве. На темељима Номоканона вековима се изграђивао и усклађивао правни живот Срба. Наглашавајући личну одговорност пред овом законском књигом, св. Сава у поговору каже: «...Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко кима учитељски чин, ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити».

Свети канони су, заједно са догматским одлукама, доношени у Цркви у циљу очувања истините вере и унапређења живота њених чланова. По својој садржини и намени, они су мртво слово закона, него благодатна уптства, правила новог живота у Цркви, или закон духа живота у Христу (Римљ. 8, 2). То је закон новог живота у Христу по речима св. Апостола Јакова, милост слави побједу над судом (Јаковљ. 2, 13).

Догматски и етички канони

Канони могу бити догматског и етичког карактера. Догамтски канони или канони вере излажу учење Православне Цркве и тичу се одређених чланова Символа вере (нпр. говоре о Светој Тројици, о Личности Господа Исуса Христа, о односу Личности Логоса и двеју природа и др.). Догматски канони су најважнији и никада не подлежу изменама.

Канони етичког карактера регулишу морална питања и устројство црквеног живота. Међу њима постоје они који се не могу мењати, попут канона којим се забрањује наплаћивање Причешћа од верника, али и они који су се мењали кроз историју, нпр. канон да епископ мора бити неожењен, иако су епископи пре тога могли бити и ожењени.

Заједничка одлика свих канона, било да су догматског или етичког карактера, јесте да они своју важност и потврду налазе у Светој Евхаристији као централној Тајни живота Цркве. Свако нарушавање канона од стране свештеника и лаика повлачило је за собом забрану права на учешће у Евхаристији. Најтежи вид казне за неког ко преступи каноне Цркве, јесте одвајање од Светог Причешћа, било привремено или трајно.