Основно учење о Цркви

Основно учење о Цркви

Хришћанство је објављено свету кроз Цркву и као Црква. Црква је неодвојива од Личности Господа Исуса Христа. Она је била у Христу и сабранима око Њега када је Господ Христос био на земљи, али, и по славном Вазнесењу, Христос је остао са Апостолима и вернима у Цркви. Тиме је на тајанствен начин испунио завештање дато Својим Ученицима: И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20).

Шта је то Црква и какве представе о њој имају људи нашег времена? За неке Црква је само храм у коме се обављају богослужења, други под њим подразумевају само црквену јерархију, а неки, пак, Цркву сматрају само једном од институција у друштву.

Одређење Цркве

Прецизно богословско одређење Цркве није лако дати, јер ни у новозаветним списима, нити и у светоотачкој литератури не постоји једна исцрпна дефиниција. Св. Никола Кавасила, велики православни мислилац из XIV века, је у свом делу Живот у Христу, у духу великих Отаца Цркве пре њега, избегао дефиницију Цркве, али је истакао да ако неко хоће да види Цркву, треба да види не нешто друго него саму Евхаристију. Откривење Цркве, по св. Николају Кавасили, налази се у Светој Евхаристији зато што је у њој присутан Христос и зато што се у њој присутан Христос и зато што се у њој Црква пројављује као Тело Христово. Зато је и руски богослов Алексеј Хомјаков рекао: «Само онај схвата Цркву који разуме Литургију».

Обележја црквеног живота

Правилно одређење Цркве треба да обухвати све елементе њеног живота, у чијем ће центру бити Света Евхаристија. Од пресудног значаја за живот у Цркви јесте свакако вера. Она је, по св. Максиму Исповеднику, «први лек за наше спасење». Вера се исповеда у Цркви на сабрању народа Божијег, прво у Крштењу, а затим и у Евхаристији као основној тајни њеног живота. Исповедити веру у Цркви значи бити прихваћен од ње као заједнице и постати учесник целокупног њеног живота. Вером, дакле, постајемо заједничари Христови (Јевр. 3, 14) и учесници нетварног и божанског живота Свете Тројице.

Припадати Цркви значи прихватити етичка правила која у њој важе. За живот у Цркви је неопходан висок степен етичког понашања, о чему сведоче животи Светих. Етичко понашање, у изворном хришћанском смислу, јесте уствари живот са Богом, а не само нормативно испуњавање заповести Божијих. Заповести Божије треба доживети као путоказе за живот вечни, а не као норме или законске обавезе које Бог намеће људима да би показао Своју моћ над њима.

Све заповести, по Христовим речима, су садржане у двема Божијим заповестима о љубави: према Богу и према ближњима. Стога је за етос Православне Цркве најважније љубав, будући да је она темељ новога живота у Христу. Етичко понашање и задобијање врлина не треба доживети као циљ по себи, него као средство и начин да се задобије љубав према Богу, а онда, у светлу те љубави, и љубав према ближњима. Испуњавање заповести Божијих, као унутарња потка етичког понашања и врлинског живота, треба да има наглашен евхаристијски карактер и смисао. Испуњавајући, само на тај начин, заповести, верни могу да доживе Цркву као заједницу Бога и људи, у којој ће као смирени делатници у винограду Господњем (Мт. 20, 1-16) остварити јединство са Богом, што и јесте крајњи циљ хришћанског живота.

Важан елеменат живота Цркве јесте и њено исцелитељско дејство. У Цркви се људи исцељују од греха, страсти и болести. У њој се, по речима св. Кирила Јерусалимског: «лечи и исцељујесваки грех». Међутим, треба нагласити да Црква лечи не оним што има, него оним што јесте. По св. Николају Кавасили: «оно у чему учествујемо није само нешто што припада Христу, него је (то) Он сам». Црква нуди вернима «лек бесмртности», који је по св. Игњатију Богоносцу Света Евхаристија. У њој, као догађај заједништва, «примамо у своје душе не зраке или светлост, него само Сунце», тј. Христа. Стога и учешће у Литургији подразумева учешће не издвојених јединики, него свих верних који чине заједницу Светих у Једном Светом – Господу Исусу Христу.

Карактеристично обележје црквеног живота јесте и проповед. При Вазнесењу Господ Христос је дао Апостолима заповест да проповедају по свему свету: Идите и научите све народе... (Мт. 28, 19). Проповед је предуслов за веру и познање Господа Христа, јер како ће призвати Онога кога не повјероваше?Како ли ће повјероватиу Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника (Римљ. 10, 14). Важност проповеди наглашава св. Апостол Павле када каже: ако исповједиш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен (Римљ. 10. 9).

Смисао проповедања речи Божије јесте у јединству верних са Господом Христом, односно са Богом у Христу, што и треба да буде садржај проповеди. Стога је њено место на Литургији одмах после читања Јеванђеља које уводи верне у јединство са Логосом (Речју) Божијим, а ово јединство се у потпуности остварује у Светом Причешћу, у заједници Тела и Крви Христове.

Црква – икона Будућег века

Сви наведени елементи живота Цркве долазе до потпуног изражаја у Евхаристији која је тајна јединства Бога и Његовог народа, у којој се огледа суштина Цркве и право назначење света. Суштина Цркве није у томе да пренесе само извесна уверења или идеале, нити да наметне одређену дисциплину, нити да побољша услове живота, него да објави и дá нови живот у Христу. Литургија, као основна Тајна Цркве, у овоме веку предочава садржај живота Будућег века, када ће Бог открити потпуну истину о Себи. У Царству Божијем ћемо Господа гледати лицем у лице (1. Кор. 13, 12) и доћи ће до пуног изражаја наша вера, етички живот ће добити испуњење у сусрету са Владиком, сви достојни ће задобити непролазно здравље, а свим благовесницима речи Божије ће се јасно показати Господ Славе.

Црква – заједница верних у Христу

Други критеријум одређења Цркве јесте да је она заједница народа Божијег у Христу. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији.

На суштину Цркве као сабора позваних или тачније, оних који су се одазвали позиву позиву Божијем и који чине заједницу са Богом, указује етимолошко значење грчког назива Црква – Έκκλησία (грч. εκ-καλέω = позвати). На ближе одређење Цркве као сабора народа Божијег у Христу указују и називи који се срећу у Светом Писму: сабор Светих (Пс. 148, 1), Тело Христово (Еф. 1, 22, Кол. 1, 24), Божији Дом (1. Тим. 3, 15), заједница Светога Духа (2. Кор. 13, 13), а о узајамној повезаности Христа и верних речито говоре представе о Христу као чокоту и вернима као лозама (Јн. 15, 5), о Христу као темељу и Цркви као грађевини (1. Кор. 3, 9) и др.

У Евхаристији, као тајни Будућег века, вером и покајањем, испуњавањем речи Божије и делатном љубављу према ближњима, верни долазе у најприсније јединство са Господом Христом. Ову истину наглашава св. Иринеј Лионски говорећи: «Нађа вера је сагласна са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру». У Литургији, по речима св. Николаја Кавасиле, налазимо оно што Цркву чини јединственом и потпуно различитом од свих других заједница у друштву и од свих религија. Света Евхаристија, као средиште живота Цркве, има за циљ да се у њој оствари јединство целокупне твари са Богом како би цео свет постао једно Тело Христово – Црква.