Одлуке Васељенских сабора

Васељенски сабори су у историји представљали сабрања епископа целе васељене на којима се изражавало јединство Цркве, права вера и истинито знање о Богу. Јединство свих помесних Цркава на васељенском нивоу остварује се када њихови епископи, припадајући једном Телу Цркве, исповедају једну веру, односно када су, по речима св. Игњатија Богоносца, «епископи са свих крајева земље у једној вољи (мисли) Исуса Христа».

Сабори – израз вере и савести пуноте Цркве

Цела Црква, епископи, свештенство и народ, учествују у исказивању правилног учења или догмата о Богу као Светој Тројици и о односу Бога према свету. Истину, дакле, не исказује ни први у јерархији, сам и одвојен од црквене заједнице, нити је, пак, истина ствар већине. Историја Цркве нам показује примере учитеља и исповедника вере који нису заузимали највиша црквена достојанства, а ипак су били стубови Православља. Такав је пример св. Атанасија Великог, који је у време Првог Васељенског сабора био ђакон. Наравно, св. Атанасије је био такав богослов зато што је целим својим бићем живео у Истини, заједно са свима Светима, пројављујући саборно јединство целе Цркве. Истина је постигнуће целе Цркве као заједнице, сваког њеног члана који својим животом сведочи целог Христа. Само Црква као заједница дарова, у којој постоји прожимање између првог, као мистагога, и свих других чланова има и објављује истину целог Христа.

Полазећи од оваквог начина поимања црквеног живота, све одлуке Васељенских сабора су доношене тако да су изражавале веру и савест целе Цркве, а то правило вере је на снази увек онда када саборске одлуке прођу кроз проверу, односно када су саборно прихваћене од свих чланова заједнице. Овде треба тражити узроке зашто и велики Васељенски сабори, као нпр. Први и Четврти, нису били прихваћени одмах, него су прошле године, чак и десетљећа док су одлуке добиле икуменски (=васељенски) значај. Велики Оци и Учитељи Цркве нису се руководили идејом моћи или власти у спровођењу својих одлука, него су стрпљиво чекали да Истина буде доживљена и прихваћена у свакој пори црквеног живота*.

Да би саборска одлука била израз живе вере она мора бити саопштена у свим помесним Црквама на Светој Литургији. Без сагласја верног народа немогуће је једну одлуку спровести у литургијски живот. Наиме, тек онда када верни народ својим Амин (што значи: нека тако буде) изрази потпуно слагање са одлуком неког Сабора, одлука се усваја. Другим речима, саборска одлука се коначно прихвата када се у њој у потпуности огледа литургијско и подвижничко искуство Цркве.

Васељенски сабори следе образац утврђивања и саопштавања истине који је установљен на Апостолском сабору у Јерусалиму (49. г.), када су сви Апостоли једнодушно рекли: Угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). То значи да одлуке Сабора подразумевају хармонију две воље у Цркви: Божије, коју невидиво саопштава Свети Дух, и људске, коју исказују епископи, који, будући да иконизују Христа у Евхаристији, имају посебну харизму (дар), да као начелници и објединитељи евхаристијских сабрања, исповедају јединство Цркве у Христу, а отуда и правилно учење на Саборима, исто онако као што су то чинили Свети Апостоли у раној Цркви.

Одлуке Васељенских сабора превасходно исказују истине вере доживљене у Крштењу и Евхаристији. Стога је у одлукама Сабора нарочито дошло до изражаја учење исказано у тзв. крштењским Символима вере помесних Цркава, које су изговарали катихумени приликом Крштења. Одлуке Сабора су, такође, у великој мери засноване и на анти јеретичким списима Светих Отаца, који су исповедали истину доживљену у Цркви као литургијској заједници, насупрот јеретичком учењу које се увек заснива на појединачним мишљењима.

Историјат Васељенских сабора

У досадашњој историји Цркве је одржано седам великих Васељенских сабора. Први Васељенски сабор се састао у Никеји 325. године, а повод за је било јеретичко учење Арија, који је Господа Христа погрешно сматрао створењем, а не предвечним Сином Божијим, како учи Православна Црква. Никејски сабор је, по речима св. Атанасије Великог «изобличење сваке јереси... јер он исповеда савршену и потпуну веру у Свету Тројицу... у којој се вери ми и крштавамо и кроз коју се сједињујемо са Богом». На том Сабору је састављен Символ вере који је потом допуњен на Другом Васељенском сабору.

Други Васељенски сабор је одржан у Цариграду 381. године. Повод за његово сазивање била је духоборачка јерес чији су представници говорили да је Дух Свети створење, а не Бог. Црква је одбацила њихово неправилно учење и допунила Никејски Символ вере, проширивши осми члан, у коме се наглашава да Духу Светом припада иста слава и поклоњење као и Оцу и Сину, другим речима, да је по Божанству исте части са Оцем и Сином. Због ове допуне, као и исказања вере у Цркву, једно Крштење, Васкрсење и живот Будућег века, установљени Символ Вере се назива Никејско – цариградски.

Трећи Васељенски сабор се састао у Ефесу 431. године, како би потврдио одлуке претходних Саборе и одбранио веру цркве од Несторијевске јереси. Несторије је сматрао да и божанској и човечанској природи Христовој треба да припада и по једна личност. Оци Трећег Сабора су одбацили његово учење којим би се уносила деоба у Личности Господа Христа. На овом Сабору је потврђено да је Господ Исус Христос једна Личност са две природе: божанском, од вечности, од Оца, и човечанском, коју је примио у времену од Пресвете Богородице.

Несторије је још говорио да Пресвета Дјева Марија није родила Бога, него човека Исуса и зато није прихватао назив Богородица, него ју је називао човекородицом или Христородицом. Пошто Исус нема људску личност, и пошто мати може бити само «нечија» мати, а не мати нечега, тј. природе, Марија Дјева је уистину Мати Боћија, односно, Богородица.

Несторијева заблуда у вези са Богородицом је потекла од његовог страха да се Дјеви Марији не припишу божанске особине. Исповедајући да је Дјева Марија Богородица и да је родила Бога у телу, Црква јој, међутим, не даје особине богиње. Она није родила предвечног Бога по божанској природи, него Бога Логоса по човечанској природи. Сишавши на земљу Он је узео обличје човека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вечности у заједници са Оцем и Духом Светим.

Четврти Басељенски сабор, сазван је у Халкидону 451. године због монофизитске јереси. Монофизити (грч. Μόνηφύσις = једна природа) су заступали став да се Христова човечанска природа у Оваплоћењу до те мере слила са божанском да се потпуно у њој изгубила. Православна Црква је своје учење у вези са овим догматом формулисала у тзв. Оросу (= одлуци) у коме стоји да је Христос оваплоћени Син Божији и Логос, једна Личност са две природе: божанском, којојм је јединосуштан (исте суштине) Оцу, и човечанском после Оваплоћења, са којом је постао јединосуштан са нама. Монофизити су због свог погрешног учења направили раскол у Цркви и остали су до данас издвојени из ње (Копти, Етиопљани и Јермени).

Пети Васељенски сабор је сазвао цар Јустинијан 553. године у Цариграду да би се на њему још једном потврдило учење Цркве о Господу Христу као оваплоћеном Сину Божијем. У одлукама Сабора се говори о Исусу Христу као једној Личности са две природе, тако да се природа Логоса није претворила у природу тела, нити се природа тела претворила у природу Логоса по сједињењу, које се десило Оваплоћењем. Цар Јустинијан је написао познату литургијску химну Јединородни Сине и која говори о Сину Божијем који се оваплотио, био распет на Крсту и смрт победио, остајући и даље Један од Свете Тројице.

Шести Васељенски сабор је одржан у Цариграду крајем крајем 680. и почетком 681. године. Повод овом сабору биле су монотелитска јерес (грч. μόνο θέλημα = један воља) и моноенергитска јерес (грч. μόνη ενέργεια = једна енергија). Заступници ових учења су погрешно сматрали да је Господ Христос имао једну вољу и једну енергију. Насупрот њима, св. Максим Исповедник је говорио да у Христу постоје две природе и, сходно томе, две природне воље и енергије, божанска и човечанска. Ове две воље и енергије су у међусобном општењу и прожимању, а једна Личност Христа Богочовека покреће Своје природне воље и енергије и дејствује у њима.

Седми Васељенски сабор се састао у Никеји 787. године, а за повод је имао иконоборачку јерес. Иконоборци су били против поштовања светих икона у Цркви, тврдећи да је то грех идолатрије (идолопоклонства). Бранитељи светих икона, св. Јован Дамаскин и св. Теодор Студит су истицали да је поштовање икона и могуће и исправно јер је Син Божији – примио људско тело (Логос постаде тијело – Јн. 1, 14) и зато се као оваплоћени Бог може и насликати*. Они који су одбацивали иконе, одбацивали су и Христово Оваплоћење и сматрали га за привид и фантазију. Свете иконе треба поштовати и клањати им се, али не и обожавати их . Клањајући се Пресветој Богородиции Светитељима који су изображени (представљени) на иконама клањамо се Прволику Господу Христу који је основ сваког лика насликаног на икони. Сваки Светитељ јесте поновљени Христос који и ликом подсећа на Господа Христа. Стога, поклањајући се Светитељима клањамо се самом Господу Христу, Коме су они служили и Кога су својим животом прославили.

Сабори – израз богооткривене Истине

Црква је на свим Васељенским и помесним саборима, користећи богато наслеђе вере које је забележено у Светом Писму и посведочено у саборном искуству Светих Отаца, уложила огромне напоре да изрази богооткривену истину, одолевајући свим таласима јеретичких учења. У том смислу саборске одлуке представљају неисцрпан и незаменљив извор вере и сигуран путоказ у суочавању Цркве са свим доцнијим погрешним учењима кроз историју.

* О разним видовима девијација, који су се јавили после у историји, било да су римокатоличког типа (када се истина концентрише у једном ауторитету – епископу, који је изнад Цркве) или, пак, протестанског (када се истина представља као колективни доживљај самозваних харузматика), видети: Н. Лудовикос: Апофатичка еклисиологија једносуштности, Атина 2002, стр. 180 – 188.

* „Свему насликаном слика се природа а не ипостас“. Видети: Теодор Студит, Побијање иконобораца, 3, PG 99, 405 A.