Појам, предмет и извори Катихизиса

Појам, предмет и извори Катихизиса

Појам катихизис води порекло од грчког глагола κατηχέω, што у преводу значи предавањем научити, поучити. Овај појам се у Хришћанству користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере. Предмет Катихизиса је, дакле, објављивање и излагање истине о Богу, човеку и свету, о односу Бога према човеку и свету као и о односу човека према Богу и свету.

У току Свог земаљског живота Господ Исус Христос је, први Благовесник спасења, поучавао народ о Богу и истинитој вери у Њега, о Царству Божијем и блаженствима, о испуњавању заповести и истинском животу по Богу. Његова Беседа на Гори (Мт. 5-7. гл.), приче о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о зрну горушичином, о квасцу, о трговцу бисером, и друге (Мт. 13. гл.) имају за циљ да вернима приближе истину о Царству Божијем, и Христу као Цару Будућег века који верујуће уводи у вечни живот. По Христовим речима, вечни живот је познање истинитог Бога и Јединородног Сина Божијег: А ово је вјечни живот да упознају Тебе једнога Истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн. 17, 3).

Господ Исус Христос је најприје говорио у причама, а потом је отворено објавио божанску истину, што и Сам каже у Јовановом Јеванђељу: Ово сам вам говорио у причама, али долази вријеме када више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу (Јн. 16, 25). Своје речи потврживао је чудима која је чинио. Врхунац Његове објаве и круна свих Његових дела јесте славно Васкрсење, којим је показао смисао Свог доласка у свет, а то је победа над грехом, смрћу и задобијање вечног живота.

Апостолска проповед

Хришћанство се од самог почетка ширило тако што су Апостоли – ученици Христови, надахнути Светим Духом, проповедали предану им веру, прво својим сународницима, а потом и осталим народима. Тиме су испунили речи Господа Исуса Христа: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт. 28, 19).

Први проповед о Господу Христу као Сину Божијем и Месији и Спаситељу, Господу славе и Победитељу смрти, изговорио је Апостол Петар окупљеном народуна дан Педесетнице у Јерусалиму. Своје обраћање Јеврејима он је завршио речима: Покајте се, и да се крсти свако од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова и примићете дар Светога Духа (Дап. 2, 38). Том приликом за Спаситеља Христа је признало три хиљаде верника и образована је прва Црква у Јерусалиму.

После Јерусалима Божија реч је проповедана у Самарији, Јопи, Кесарији и по читавој Малој Азији, међу Јеврејима и незнабошцима, а потом је пренета и у Европу. Ширење хришћанске науке је праћено многим чудима и исцељењима: исцељење хромог од рођења (Дап. 3, 6); исцељење Енеје у Лиди, васкрсење Тавите у Јопи (Дап. 9. гл.).

Апостоли су у свим крајевима кроз које су пролазили, проповедали Јеванђеље и оснивали Цркве Божије. Народ се сабирао на богослужењима, превасходно на Вечери Господњој – Евхаристији, на којој се откривао најдубљи смисао хришћанског учења. Све проведи Светих Апостола су извирале из богослужбеног, односно евхаристијског доживљаја Бога и ово њихово искуство је постало образац будуће мисије Цркве и њеног целокупног живота.

Предкрштењске катихезе

Већ у време Апостола и њихових ученика формиране су хришћанске заједнице, општине, епископије и помесне Цркве. У свакој помесној Цркви установљена је пракса да презвитери (црквене старешине, епископи и свештеници) припремају оне који су хтели да се крсте – катихумене (црсл. оглашени). Пракса припреме верних за Крштење сачувана је до данас у Светој Литургији – Евхаристији чији је први део, у коме се читају Апостолске посланице и Јеванђеља и упућују посебне молитве, посвећен оглашенима или катихуменима. Из раног периода Цркве остала су о томе многа писана сведочанства, поуке катихуменима, тзв. катихезе, које су, на литургијским сабрањима, изговорили велики Оци, богослови и учитељи Цркве. Најпознатије су катихезе св. Кирила Јерусалимског, затим Јована Златоустог и беседе св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Григорија Нисијског и др.

У првим вековима Цркве припрема за Крштење је трајала од једне до три године и нико није могао бити крштен а да претходно није уведен и поучен у тајне хришћанске вере. Св. Кирило Јерусалимски, о значају катихеза односно поука о вери, говори следеће: «Немој мислити да се ради о уобичајеним поукама. И оне су добре и достојне вере, али њих ако занемаримо данас, можемо их чути сутра. Насупрот томе, редовне поуке око купјељи поновног рођења, ако занемариш да чујеш данас, када ћеш их постићи? Замисли да је сада време сађења растиња. Ако га сада не укопамо и не засадимо дубоко, када ће се засадити добро оно што је једанпут лоше засађено? Замисли катихезу као једну грађевину. Ако не поставимо дубоко њене темеље, и ако не повежемоцелу грађевину тако да не остане неки пропуст и да се грађевина не сруши, ништа нам не вреди што смо претходно учинили. Треба, по реду, један камен да се везује за други, један угао да следује другом, тако да обрђујући оно што је преостало, подигнемо савршену грађевину.»

Период поучавања јесте период у коме се постављају темељи вере, а упоредо са тим се врши очишћење душе. Крштењу катихумена у раној Цркви је претходио пост, а на крају катихизације следило је њихово пропитивање од стране епископа о основним хришћанским истинама. Крштење се обично обављало на велике празнике – Васкрс, Божић, Богојављење, Педесетницу. Стога је задржана пракса да се на Литургијама, на месту Трисвете песме, на ове празнике поје: Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја (Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте – Гал. 3, 27).

Мистагогијска катихизација

Из сведочанства Светих Отаца, а посебно из дела св. Кирила Јерусалимског, може се видети да се катихизација обављала пред Крштење, али да јој је неминовно следила послекрштењска или мистагогијска (тајноводствена) катихеза. Овај други вид катихезе је без сумње најсавршенији вид поучавања у вери јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији. У Литургији, у Светом Причешћу, долазе до пуног изражаја речи псалмопесника Давида којима се исказује најприсније јединство Бога и човека: Окусите, и видите јер је благ Господ (Пс. 34, 8).

Основни циљ поучавања у вери од самог почетка Хришћанства био је, дакле, остварење заједнице са Богом, улазак у Цркву Божију и живот у њој. У Цркви кроз рођење одозго (Јн. 3. гл.), односно Крсштење, људски живот задобија вечи смисао и назначење. Пунота истине и благодати, по сведочанствима учитеља Цркве, даје се од Бога у Светим Тајнама и светим врлинама, у којима божански живот постаје доступан људима.

У Цркви Христовој, у Литургији, целокупан садржак хришћанске вере се открива Божијим Откривењем, које је преточено у Свето Писмо или Свето Предање, затим у одлуке Васељенских сабора и каноне Цркве, учење Светих Отаца, подвиг и житија Светих и најзад, у различите видове црквене уметности. Стога је, ради што дубљег упознавања садржаја и извора Катихизиса, неопходно упознати се са Црквом као заједницом Тројичног Бога и Његовог народа и уједно са Црквом као ризницом свих благодатних дарова које Бог даје људима.