Свето Откривење

Црква у својој вери полази од догађаја Божијег Откривења. У њему су присутни, с једне стране, Бог који се открива и са друге стране, човек који прима и верује у Божије Откривење. Вера и Откривење нису одвојени једно од другог, већ представљају једну и исту реалност у коју су укључени Бог у човек.

Постоје религије у којима се о откривењу не говори (нпр. будизам), али и оне у којима се о откривењима говори. Та откривења су, међутим, само наслућивања о Богу и она остају у границама природних људских сазнања. Једно је, пак, наслућивати о Богу, а друго је познати Га онаквог какав јесте.

Несавршенство религија пре Христа, а поготово оних после Њега види се у томе што оне у својим трагањима за Богом полазе од човека и ослањају се само на његове силе. У тим настојањима иницијатива је увек на страни човека и он је једино мерило свега, па чак и Бога. Зато се с правом може рећи да је у свим религијама човек творац богова.

Откривење Бога као Личности

У Хришћанству, које је означило крај и бесмисао свих религија, Бог има иницијативу и Он се открива у Личности Свог Јединородног Сина, Господа Исуса Христа. Као нестворен, Бог је изнад свега створеног, и Он је од човека и света, по учењу св. Јована Дамаскина, «одвојен не простором, него својом природом». Човек, по хришћанском схватању, својим разумским способностима, никада не би могао сам да достигне знање о Богу и да се Бог није открио, између Њега и целокупне творевине остао би непремостиви амбис.

Бог се у Цркви, у Старом и у Новом Завету, увек открива као Личност. Мојсију се јавио на гори Синају као Јахве (2. Мојс. 3, 14), као Онај који јесте. Он, дакле, није открио нешто о Себи, него је открио Себе. Име Јахве (Сушти) је име Бога који је Личност, а не нека безлична виша сила. То име значи и да је у Њему извор постојања и живота. Бог једини постоји од вечности, и Он је целокупну творевину привео из небића у биће. Само Он има истинско постојање, а свет, будући створен, своје постојање Њему дугује.

Откривење – позив у заједницу

Вечни и нестворени Бог се открива човеку као створеном бићу позивајући га у заједницу. При том се открива не само као Господар и Сведржитељ, него и као Отац својих изабраника: Ноја, Авраама, Исаака, Јакова Мојсија, а преко њих и целог народа. Својим изабраницима јављао се у кључним историјским догађајима, откривакући им Своју вољу и промисао о свету: Ноју је указао на потоп, са Авраамом је установио завет, преко Мојсија је избавио Израиљ из Египта, итд. Божије Откривење је историја завета између Бога и човека, а то значи да је оно неодвојиво од историје, и обрнуто, да је историја неодвојива од Откривења. Сама историја постаје света историја Божијег деловања будући да се Бог у њој јавља и делује.

У Новом Завету је пунота Откривења остварена преко Јединородног Сина, Који је од вечности у наручју Оца и који Оца објављује (Јн. 1, 18). То потврђују Христове речи: Ко је видио мене видио је Оца (Јн. 14, 9). Господ Исус Христос открива потпуну истину о Богу, будући да је Он икона Бога невидивог (Кол. 1, 15). Иако само Син Божији долази у свет, Он није у Откривењу сам. Бог се јавља као Света Тројица, а само Откривање бива од Оца кроз Сина у Духу Светом, ћему потврду налазимо у великим догађајима ћивота Христовог: при Његовом Крштењу на реци Јордану, као и на Гори Тавору приликом Преображења. У оба ова догађаја присутни су и Дух Свети и Отац који се јавио речима: Ово је Син мој, који је по мојој вољи (Мт. 3, 17; 17, 5).

Црква верује да је једино Откривење Бога људима оно које је дато Христу и да друго божанско Откривење не постоји. Истину о Богу и истину о човекуобјављује Јединородни Син Божији, Који је постао истинити човек, остајући истинити Бог. Потпуну заједницу са човеком Бог је остварио у Христу који је божанску и човечанску природу сјединио у једној Личности. Зато Откривење у Христу показује не само савршеног Бога, него и савршеног човека.

Црква – сведок и чувар Откривења

И док се у Старом Завету Бог јављао само својим изабраницима: патријарсима, пророцима и царевима, у Новом Завету сви чланови Цркве примају Његово Откривење. У Новом Завету, на Педесетницу се испуњава пророштво Јоила: Излићу од духа мојега на свако тијело... (Дап. 2, 17). Откривење се, међутим, никада не упућује некоме ко је изван Цркве, ономе ко се гордошћу одвојио од божанске Истине, него, сагласно речима св. Исака Сиријског, «тајне се откривају смиреноумнима», тј. онима који су у Цркви. То значи да је о Откривењу немогуће говорити мимо Цркве, будући да је она његов сведок и чувар.

Откривење, као сусрет Бога и човека у Цркви, јесте дар слободе у Духу Светом и потврда пуне слободе и Бога и човека. Бог, слободно и из љубави, улази у заједницу са човеком, а човек у зависност од Бога. То је надостојнија зависност, јер је зависност у љубави у којој човек пројављује своје најдубље назначење: да је створен з азаједницу и за љубав са Богом и ближњима. Кроз другог и у сусрету са другим, он уистину проналази себе и, из личног искуства са Богом, сазнаје да заједница са Њим једино пружа могућност да себе потпуно оствари као личност.

Евхаристија

– врхунац Божијег Откривења

Божије Откривење није коначно у историји, него се дешава и данас у Цркви у Светим Тајнама, а пре свега у Светој Евхаристији. Истина Откривења се управо најдубље доживљава у Цркви као Телу Христовом и најпотпуније објављује у Причешћу. Онај који достојно учествује у Светој Литургији види Бога све јасније, јер сваки пут «изобилније поседује дар Духа» и како непрестано напредује, тако јасије види светлост Божанске Истине. Овакав приступ Откривењу нас води следећим закључцима:

а) Евхаристија као заједница са Богом остаје заувек највиши и најсавршенији вид Откривења Божијег (1. Јн. 1, 1).

б) Виђење Бога (било кроз свете иконе или кроз подвижничко искустви) јесте виђење нетварне светлости, откривање Бога у Христу, а не мимо независно од Њега. Јављање Бога – Теофанија је уствари јављање Христа – Христофанија.

Литургија, као врхунац Божијег Откривења у овом веку, јесте икона будућег Небеског Царства, у коме ће се до краја остварити заједнитво Бога и човека, Божији план о човеку и свету. Коначно Откривење Бога људима десиће се при Другом Доласку Господњем када ћемо видети Бога лицем у лице (1. Кор. 13, 12). Откривење је, дакле, као и вера, везано за будућност. Бог у својој власти држи коначно јављање до силаска Небеског Јерусалима на земљу, када ће се сјединити Небо и земља, а Господ Христос бити Онај који све испуњава у свему (Еф. 1, 23).