Свето Писмо
Поред Светог Предања и Свето Писмо предстваља вид Божијег Откривења. Свето Писмо се назива још и Библија, по грчкој речи βίβλος, што значи књига. У Светом Писму Старог Завета је руком Светих Пророка најављен долазак Месије, Господа Исуса Христа, а у Новом Завету, руком Светих Апостола је описан Његов живот и спасоносна дела. Свето Писмо Старог и Новог Завета су једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива". Нови Завет је испуњење Старог Завета, јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог. назад Стари Завет наслеђе Цркве
Свети Оци су свагда настојали да сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету ову истинун прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма" онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања. Црква је своју веру у Христа у Старом Завету и у Новом Завету пројављивала првенствено у богослужењу. Целокупни богослужбени живот је заснован на уверењу да постоји један истинити и вечни Завет који је Бог склопио са људима, као и да постоји потуно сагласје између Пророка и Апостола. У прилог томе је и чињеница да су пророчке књиге и Псалми били окосница богослужења у раној Цркви. Наиме, Јеванђеља нису била одмах написана, те отуда и нису могла бити једини извор сазнања о Богу. Она су се постепено рађала у крилу Цркве, и то превасходно у њеном литургијском животу. Сагласје између два Завета се види и у томе што су називи многих празника из Старог Завета у Цркви остали исти (Пасха, Педесетница и др.), будући да су представљали праобраз догађаја Новог Завета. Јак утицај Старог Завета се огледа и у богословљу новозаветних списа. Пролог Јовановог Јеванђеља је под неоспорним утицајем мудроносних књига Старог Завета. У посланицама Апостола Павла Римљанима и Јеврејима је очигледан утицај старозаветних законских књига. У личностима и догађајима Старога Завета Свети Оци су видели "праслике" и "иконе" будућих стварности из живота Христовог и живота Цркве. назад Свето Писмо и Свето Предање
Садржај Светог Писма се најбоље разоткрива у светлости Светог Предања. О Светом Писму се и не може говорити мимо Предања, нити се без њега може правилно схватити и уистинудоживети. Једино помоћу Предања његов садржај остаје увек жив и приступачан. Свето Писмо није записани извештај историјског Предања или усмене поуке, него је оно дато у Предању и постоји упоредо са њим. Другим речима, Предање је правилно схваћено Свето Писмо. Разумети Свето Писмо, значи открити најдубљи смисао и значење Откривења као историје спасења. Услов исправног тумачења Светог Писма јесте његово доживљавање у Цркви у којој је оно настало. Због тога Црква никада Свето Писмо није видела издвојено из оквира Откривења, те је из истог разлога одбацила као страно и неприхватљиво протенстантско начело Solla scriptura само Писмо. Наиме, рећи да је Свето Писмо самодовољно, значи одсећи га од Цркве као његовог светотајинског извора. назад Живот у Цркви кључ разумевања Светог Писма
Црква проповеда Христа, а не само Свето Писмо. Она је, као Тело Христово, на првом месту и она даје пуноту Светом Писму које једино у њој и може бити правилно протумачено. Јеретици и они који су изван Цркве, немају кључ за разумевање духа Писма. Писац ране Цркве, Тертулијан, није хтео ни да разговара са јеретицима о Светом Писму, сматрајући да они немају право да се њиме служе пошто им не припада. По Светом Иринеју Лионском, јеретици "преиначују чињенице из Светог Писма и будући да су слепи за истину, они се противе сопственом спасењу". Св. Атанасије Велики истиче да навођење појединих одељака издвојених из целине Светог Писма и занемаривање свеукупног смисла води у странпутицу. Јеретици не излажу речи Божије ни у вези са истином вере, нити у вези са порукама Светог Писма, и не увиђају његов циљ. Св. Јероним сведочи да се Јеванђеље не састоји само из речи Писма, него из његовог значења: "Не на површини, него у сржи, не у лишћу беседе, него у корену значења. Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не проповеда без Светога Духа". назад Савременост и свевременост Светог Писма
Господ Христос објављује своје речи сваком нараштају, а Светим Духом оне постају разумљиве сваком члану Цркве и црквеној заједници у целини. Речи Светог Писма имају за циљ да доведу вернике у везу са Господом Христом, благодатним дејством Светог Духа. Апостоли су прво упознали Господа Христа кроз његова дела, а потом су вјеровали Писму и ријечи коју рече Исус (Јн. 2, 22). За разлику од њих, доцнија поколења истину о Христу сазнају слушањем или читањем речи о Њему, а потом упознају Његову Личност у Цркви као заједници, а превасходно у Светој Тајни Евхаристије. Свето Писмо је увек савремена књига јер је упућена свим нараштајима рода људског, јер проповеда Господа Христа Који је дошао и Који ће поново доћи. То и значе Христове речи: Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи (Мк. 13, 13). Речи записане у Светом Писму јесу ријечи вјечног живота (Јн. 6, 68), јер верне који их слушају и извршују, уводе у Царство Будућег века.
Поред Светог Предања и Свето Писмо предстваља вид Божијег Откривења. Свето Писмо се назива још и Библија, по грчкој речи βίβλος, што значи књига. У Светом Писму Старог Завета је руком Светих Пророка најављен долазак Месије, Господа Исуса Христа, а у Новом Завету, руком Светих Апостола је описан Његов живот и спасоносна дела. Свето Писмо Старог и Новог Завета су једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива". Нови Завет је испуњење Старог Завета, јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог. назад Стари Завет наслеђе Цркве
Свети Оци су свагда настојали да сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету ову истинун прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма" онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања. Црква је своју веру у Христа у Старом Завету и у Новом Завету пројављивала првенствено у богослужењу. Целокупни богослужбени живот је заснован на уверењу да постоји један истинити и вечни Завет који је Бог склопио са људима, као и да постоји потуно сагласје између Пророка и Апостола. У прилог томе је и чињеница да су пророчке књиге и Псалми били окосница богослужења у раној Цркви. Наиме, Јеванђеља нису била одмах написана, те отуда и нису могла бити једини извор сазнања о Богу. Она су се постепено рађала у крилу Цркве, и то превасходно у њеном литургијском животу. Сагласје између два Завета се види и у томе што су називи многих празника из Старог Завета у Цркви остали исти (Пасха, Педесетница и др.), будући да су представљали праобраз догађаја Новог Завета. Јак утицај Старог Завета се огледа и у богословљу новозаветних списа. Пролог Јовановог Јеванђеља је под неоспорним утицајем мудроносних књига Старог Завета. У посланицама Апостола Павла Римљанима и Јеврејима је очигледан утицај старозаветних законских књига. У личностима и догађајима Старога Завета Свети Оци су видели "праслике" и "иконе" будућих стварности из живота Христовог и живота Цркве. назад Свето Писмо и Свето Предање
Садржај Светог Писма се најбоље разоткрива у светлости Светог Предања. О Светом Писму се и не може говорити мимо Предања, нити се без њега може правилно схватити и уистинудоживети. Једино помоћу Предања његов садржај остаје увек жив и приступачан. Свето Писмо није записани извештај историјског Предања или усмене поуке, него је оно дато у Предању и постоји упоредо са њим. Другим речима, Предање је правилно схваћено Свето Писмо. Разумети Свето Писмо, значи открити најдубљи смисао и значење Откривења као историје спасења. Услов исправног тумачења Светог Писма јесте његово доживљавање у Цркви у којој је оно настало. Због тога Црква никада Свето Писмо није видела издвојено из оквира Откривења, те је из истог разлога одбацила као страно и неприхватљиво протенстантско начело Solla scriptura само Писмо. Наиме, рећи да је Свето Писмо самодовољно, значи одсећи га од Цркве као његовог светотајинског извора. назад Живот у Цркви кључ разумевања Светог Писма
Црква проповеда Христа, а не само Свето Писмо. Она је, као Тело Христово, на првом месту и она даје пуноту Светом Писму које једино у њој и може бити правилно протумачено. Јеретици и они који су изван Цркве, немају кључ за разумевање духа Писма. Писац ране Цркве, Тертулијан, није хтео ни да разговара са јеретицима о Светом Писму, сматрајући да они немају право да се њиме служе пошто им не припада. По Светом Иринеју Лионском, јеретици "преиначују чињенице из Светог Писма и будући да су слепи за истину, они се противе сопственом спасењу". Св. Атанасије Велики истиче да навођење појединих одељака издвојених из целине Светог Писма и занемаривање свеукупног смисла води у странпутицу. Јеретици не излажу речи Божије ни у вези са истином вере, нити у вези са порукама Светог Писма, и не увиђају његов циљ. Св. Јероним сведочи да се Јеванђеље не састоји само из речи Писма, него из његовог значења: "Не на површини, него у сржи, не у лишћу беседе, него у корену значења. Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не проповеда без Светога Духа". назад Савременост и свевременост Светог Писма
Господ Христос објављује своје речи сваком нараштају, а Светим Духом оне постају разумљиве сваком члану Цркве и црквеној заједници у целини. Речи Светог Писма имају за циљ да доведу вернике у везу са Господом Христом, благодатним дејством Светог Духа. Апостоли су прво упознали Господа Христа кроз његова дела, а потом су вјеровали Писму и ријечи коју рече Исус (Јн. 2, 22). За разлику од њих, доцнија поколења истину о Христу сазнају слушањем или читањем речи о Њему, а потом упознају Његову Личност у Цркви као заједници, а превасходно у Светој Тајни Евхаристије. Свето Писмо је увек савремена књига јер је упућена свим нараштајима рода људског, јер проповеда Господа Христа Који је дошао и Који ће поново доћи. То и значе Христове речи: Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи (Мк. 13, 13). Речи записане у Светом Писму јесу ријечи вјечног живота (Јн. 6, 68), јер верне који их слушају и извршују, уводе у Царство Будућег века.
Copyright © 2007 by
S:t
Kyrill
och Methodius kyrkan i
Malmφ
Cedergatan 4
215 67 MALMΦ, SWEDEN
tel: 040 830 14
e-mail
Web desing
by
Kovach