Свето Предање

Свето Предање

Божанска истина се открива као преизобилни и непресушни божански живот који се вернима Духом Светим дарује у Цркви. Свето Предање се отуда поистовећује са благодатним дејством Светога Духа Који свима онима који су у заједници са Богом открива Истину и живот у складу са њом. Предање се и не може доживети без Духа Светога Који верне чини заједницом у Христу. У Цркви, по речима Хомјакова, "ни појединци ни мноштво не чувају Предање, нити пишу Свето Писмо, него Дух Божији који живи у целом Телу Цркве".

Живот Цркве се не везује само за "слово" записано у Писму, него превасходно за Дух истине, за онај исти Дух Који је говорио кроз Пророке, руководио Апостоле, просветлио Јевађелисте и Који у Цркви борави, водећи је разумевањуи испуњењу Божије замисли о свету.

Црква – ризница Предања

Благодатна ризница Светога Предања јесте Црква Божија. Св. Филарет, Митрополит Московски, је рекао да су "сви верни удружени освештаним Предањем вере, све их је заједно Бог узидао у једну Цркву, која је истинита ризница Светог Предања, или по речима светог Апостола Павла, сви су Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15)".

Свето Предање Цркве се поистовећује са учењем Господа Христа које је Он завештао својим ученицима, те се зато оно изједначава са апостолским Предањем. О овоме сведочи Апостол Павле, саветујучи верне у Солуну: Држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом (2. Сол. 2, 15). Црква је од самог почетка упућивала вернике да остану у науци Апостола, и тако је сачувана непроменљивост Светог Предања, а самим тим и верност Господу Исусу Христу. Суштинска одлика Предања и јесте верно следовање Христу у Цркви кроз све нараштаје до свршетка века. Због тога је Свето Предање непроменљиво, јер његов садржај чини Господ Исус Христос, који је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8).

Садржај Светог Предања

По св. Иринеју Лионском, апостолско Предање обухвата Христа, односно Цркву и све у њој: епископе, Евхаристију и Крштење, праву и истиниту веру, дарове Светога Духа, црквени и богослужбени поредак и организацију, другим речима, целокупан хришћански живот. На сличан начин о садржају Предања говори и св. Атанасије Велики. Он под њим подразумева «Предање које нам је дао Господ, које су Апостоли проповедали, а Оци очували». Свето Предање тако обухвата све оно што нам је предато од Самог Христа, учење Апостола и веру Цркве. Св. Василије Велики говори да "од догмата и проповеди које чува Црква неке имамо из записаних учења, а неке потичу из апостолског Предања које нам је у тајни предато. Оба, и записано и незаписано Предање, имај исту силу у делима побожности". Св. Василије доводи у непосредну везу Свето Предање и богослужбени живот. Предање, поред литургијског исповедања вере у Свету Тројицу, по њему, укључује и употребу знака крста у обреду пријема катихумена, положају при молитви – окретање према Истоку, одрицање од сатане и његове власти, трикратно погружавање у Крштењу, стајање за време недељног богослужења, Епиклезу у Евхаристији, благосиљање воде и уље и др.

Литургијски живот – верност Предању

Постојаност Предања се остварује превасходно у литургијском животу Цркве. Она сведочи истину не по људском сећању, него имајући живи и непрестани доживљај Светога Духа. Постојаност тог доживљаја се објашњава верношћу Светом Предању, које није само верност историјском Христу, него Христу Који ће доћи на крају историје. Верност Предању је заправо верност новом животу у Христу који је Духом Светим предат Апостолима, затим епископима, презвитерима, ђаконима и свим верним људима. Дух Свети уводи верне не само у време историјског Христа и време прве Цркве, него превасходно у Будући век показујући Христа као Цара.

Овакав доживљај Христа је могућ у Евхаристији и другим Светим Тајнама, у којима свет видимо преображен, видимо га онаквим какав ће бити у Цаству Божијем.

Бити доследан Предању значи следити Христово обећање о Будућем Царству, на које нас и Апостол Павле подсећа када каже да овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Доследност Предању се огледа, пре свега, у верности Истини која ће се открити приликом Другог Доласка Христовог. У овом веку наше духовне очи су замагљење сенком историјских догађања, тако да Истину видимо непотпуно, тј. видимо је као у огледалу, у загонетки (1. Кор. 13, 12). Живети Предањем значи бити пророчки загледан у Будући век, а не бити магијски прикован за прошлост. Верност Предању се не сме свести на пуко подражавање прошлих догађаја из живота Цркве. Окретање прошлости и носталгија за прошлошћу, окамњује живот Цркве, а живо Предање преточује у конзервативну традицију или, пак, у свештену археологију. То, међутим, не значи да предањски живот треба поистоветити са бежањем од историје и овог сцета, јер живот у Цркви се увек одвија у конкретном историјском времену и простору.

Верност Предању – верност новом животу

Смисао Предања најбоље предочују Христове речи упућене Апостолима, да они живе у свету, али да нису од света (Јн. 15, 19). Ове речи се могу у потпуности применити на Цркву као носиоца апостолског Предања у свим вернима. Живети у складу са Предањем значи не само бити ослобођен од сваког вида поробљености прошлошћу, него и бити слободан од свих ограничења садашњег живота. Мисија Цркве у свету се састоји у томе да људима отвори нове видике, да их изведе «из бесмисла светских збивања» и уведе у радост новог живота, у којије Христос, Својим Васкрсењем, увео све верне. Ово је могуће превасходно због прпрочког и ослобођајућег дејства Светог Духа, јер Он људе чини причасницима Царства Божијег и житељима Новог неба и нове земље (2. Петр. 3, 13). Библијско Предање је ово дело Светог Духа увек доводило у везу са остварењем последњих догађаја Божије Икономије у историји, са доласком Есхатона у овај свет и уласком света у Царство Божије (Дап. 2, 1; Јоил. 3,1). Предокус тих догађаја и долазак Царства Божијег верни имају у Светој Евхаристији у којој се остварује сусрет и заједништво Бога и људи. То је садржај Предања којим је Црква живела у апостолско време, којим живи данас, и којим ће живети у Будућем веку.

Из свега реченог произлази да Свето Предање није људска традиција, ни понављање обичаја, нити пак, пуко људско сећање, што потврђује чињеница да све што је у Цркви не потиче из апостолских времена. То не значи да је Апостолима нешто било непознато, него да, према потреби верних у разним временима, одређени вид Предања долази више до изражаја. Црква, међутим, данас не познаје истину мање или другачије него што ју је познавала у старини. Истина божанског Откривења не зависи од времена и она је увек иста и непроменљива, а само Предање јесте непрестано живљење у тој Истини.

назад