Учење Светих Отаца

Учење Светих Отаца

Искуство Цркве се заснива на Божијем Откривењу које су у Старом Завету записали Пророци, а у Новом Завету Свети Апостоли и које су у својим списима потврдили Свети Оци. Сагласје у вери између Пророка, Апостола и Отаца је одувек сматрано неопходним полазиштем и мерилом истинитости живота Цркве. Тако су и одлуке Васељенских сабора завршаване познатом реченицом: Ово је вера Апостола, ово је вера Отаца, ово је вера Православних, ова вера је одржала васељену.

Апостоли су поставили темељ коме је крајеугаони Камен Сам Господ Христос. На овоме темељу су Господњу науку утврђивали апостолски ученици, а после њих Свети Оци. У раном периоду Цркве, одмах после апостолског, живу активност развили су апологети који су кроз своје апологије (= одбране) настојали да образованим јелинским философима кроз дијалог приближе хришћанску веру. Најпознатији представници Цркве у овом периоду су св. Јустин Философ и св. Теофил Антиохијски. После апологетског, наступа раздобље великих Светих Отаца: Иринеја Лионског, Атанасија Великог, Кирила Александријског, Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Златоустог и других. Њихова богословска дела су била неопходно полазиште и путоказ свим потоњим Светим Оцима, који су, сучељавајући се са проблемима свог времена, настојали или да развију њихове мисли (попут св. Максима Исповедника) или да њихове главне идеје изложе на једном месту, као св. Јован Дамаскин који је писац прве Догматике.

Следовање Светим Оцима се нарочито види у одлукама Васељенских сабора. Тако на почетку Халкидноског ороса и одлука Седмог Васељенског сабора стоје речи: Следујући Светим Оцима, односно: Следујући богоданом учењу Светих наших Отаца и Предању католичанске (саборне) Цркве. Овим речима Оци поменутих великих Сабора потврђују да су у истом духу са светоотачким учењем пре њих и да настављају непрекинуто сведочење божанске истине.

Апостолско наслеђе Цркве

Будући да је Црква заснована на проповеди Апостола и на учењу (догматима) Светих Отаца, она је апостолска, али исто тако и светоотачка. Свети Оци, наиме, у својим тумачењима полазе од апостолске проповеди и тиме потврђују апостоличност Светог Предања. У основи њиховог учења је она иста једноставна и дубока проровед којом су Апостоли «уловили» целу васељену. Свети Оци су у складу са потребама и захтевима времена у коме су живели, износили апостолско учење, или под видом проповеди, упућене онима који су били изван Цркве, или под видом проповеди, упућене онима кој ису били изван Цркве, или под видом догмата, који су превасходно намењени верницима у Цркви*. Они су били не само преносиоци једног древног учења, него су пре свега, били сведоци једине праве и истините вере.

Сродност Светих Отаца и Апостола огледа се и у начину преношења хришћанске истине. По речима св. Григорија Богослова, Свети Оци су својим слушаоцима божанску науку излагали «рибарски», а не аристотеловски – философски. Њихово богословље је одувек имало за циљ преношење живог доживљаја вере у Цркви, а не празних и беживотних фраза.

Светоотачко наслеђе – израз саборности

Велики допринос Светих Отаца Цркве јесте у томе што су својим учењем пројавили саборну свест Цркве, насупрот јеретичком нецрквеном и издвојеном мишљењу. Као што смо већ поменули, готово сви Свети Оци су своје богонадахнуте списе писали супростављајући се погрешном учењу јеретика, који су изазвали раздоре у Цркви, па су због тога од стране Сабора анатемисани. Анатема (грч. ανάθεμα) подразумева прекидање заједнице у општењу или, прецизније, прекид евхаристијског заједништва. Ово заједништво се остварује присуством и дејством Светога Духа Који једини божанску истину чини доступном онима који верују.

Они који су недовољно упућени у развој богословске мисли сматрају да време Светих Отаца припада прошлости и да је њихова делатност ограничена на првих осам векова, на тзв. златни период историје Цркве. Овај став води закључку да Црква назадује и да је далеко од изворног сведочења вере. Међутим, Предање Светих Отаца се никада није прекидало. Било је великих Светих Отаца који су живели и после Седмог Васељенског сабора, попут св. Григорија Паламе из 14. столећа и многих других. Затварање круга живота Цркве у првих осам векова, односно у седам Васељенских сабора, било би супротно њеном духу и Светом Предању. Црква данас није само «потомак Цркве Светих Отаца, него је у правом и пуном смислу Црква Светих Отаца».

Следовање Светим Оцима

Следовање Светим Оцима се одражава на плану молитве и богослужења и на плану богословља. Док је на плану молитве и богослужења оно постојано, на плану теологије дошло је, у новијој историји, до одступања од светоотачког учења под негативним утицајем западног богословља. До тог утицаја је дошло тако што су се представници Православне Цркве сасвим беспотребно мешали у богословске спорове између римокатолика и протестаната, погрешно се опредељујући и стављајући на страну једних или других. Такав је случај са исповедањем вере Петра Могиле који је усвојио римокатоличке погледе, а тако је и са исповедњем вере Кирила Лукариса који је прихватио протестантске, калвинистичке, ставове. Сходно томе, постојала је не мала доза истине у ироничним и злонамерним речима унијатског епископа Ипатија Поцеја који је писао патријарху Мелетију Пигасу да је «Калвин заменио Атанасија у Александрији, да је Лутер завладао у Константинопољу, а Цвингли у Јерусалиму». Несумњиво је да је у погледу односа православне теологије према западној богословској мисли, почињена двострука грешка: а) у погледу метода, јер је прихваћен метод конфесионалне теологије и б) у погледу ставова, јер су коришћени туђи аргументи, страни Предању и живом искуству Православне Цркве.

Богословље се од 17. века наовамо постепено удаљавало од живота Цркве, тако да више није чуло ритам њеног срца, није изражавало њену веру, и њено сведочанство, док је у дубинама црквеног искуства вера сачувана непромењена. Настали расцеп између теологије и побожности, теолошке учености и духовности, богословских школа и црквеног живота* могао се превазићи једино повратком историјском искуству Цркве, њеном богослужбеном животу и богословљу које би извирало из Предања као жиже живота верних. То је био једини и добро познат пут Отаца Цркве кроз векове, а враћање том путу и изворном доживљају Бога је могао бити једино јемство да ће богословље изражавати аутентичну веру и искуство Цркве.

Актуелност Светих Отаца

Да би веза са Светим Оцима,остала непрекинута и у наше доба, потребно је да постоји у свести чланова Цркве нешто виђе од простог позивања на светоотачко учење. «Повратак Оцима», подразумева живо сведочење њихове вере, а не само преузимање одређених места из њихових списа, независно од богослужбене и подвижничке атмосфере у којој су ти списи настали. Подржавање Светих Отаца, по речима о. Георгија Флоровског, огледа се, пре свега, у задобијању њиховог духа, тачије у задобијању Светог Духа, којим су они били надахнути. Живот Цркве, дакле, није у понављању образаца научених од Светих Отаца, него у настојању да се кроз ове обрасце дође до садржаја и пуноте доживљаја истине вере.

Доживљај Господа Христа, Јединородног Сина Божијег, Који се оваплотио, пострадао и васкрсао, треба да остане и у будуће основни садржај вере и живота Цркве, будући да су из овог доживљаја Свети Оци црпели своје целокупно богословско исповедање. Сведочење вере Светих Отаца, да би било аутентично, треба да има сотириолошки карактер, да води верне спасењу и да им омогући удео у Васкрсењу Христовом. Догађај Васкрсења био је од почетка мисије Цркве основ апостолске проповеди, а доцније темељ учења и проповеди Светих Отаца. Проповед о Господу Христу као Прворођеном из мртвих (Кол. 1, 18) и Прворођеном међу многом браћом (Римљ. 8, 29) је доносила велике духовне плодове зато што је имала наглашен евхаристијски карактер, и зато што је извирала из светотајинских ризница Предања Цркве.

Величина Светих Отаца је у томе што у свом учењу нису полазили од рационалног тумачења богооткривене истине, него од пуноте доживљаја Цркве, који се најпотпуније остварује у Светим Тајнама и подвигу. Свети Оци су постојано и неодступно сведочили да је једино подвигом и борбом против зла у свету могуће победити слабост старог човека овешталог у греху, како би се задобио нови живот чији предукус имамо у Евхаристији. Стога су они као истинити сведоци Преображења и Васкрсења Христовог, доживљеног у Евхаристији и у подвигу, засијали као незалазна светила на небу Цркве.

* „Једно је догма а друго проповед. О догмама се не говори, док се проповеди објављују“. Видети: Василије Велики, О Светом Духу, 27, 66, ЕПЕ 1974, 10, 460.

* Најопаснија последица поробљености источног богословља западном, била је у томе што је, по речима Флоровског, „богословска проблематика изгубила додир са животом а истина о Богу постала школска вежба која се ограничавала само на специјалисте и на оне којима је занимање било да се баве овим темама“. Георгије Флоровски, Западни утицаји на руско богословље, у: Теме црквене историје, Солун 1979, стр. 208.