Tropar, glas 4.
 
Voznesalsja jesi vo slavje Hriste Bože naš, radost sotvorivij učenikom, objetovanijem svjatago Duha, izvješčenim im bivšim blagoslovenijem, jako Ti jesi Sin Božji, izbavitelj mira.
 
 
Vazneo si se u slavi Hriste Bože naš,
radost učinivši učenicama,
obećanjem Duha Svetoga,
pošto ih prethodno utvrdi blagoslovom,
jer Ti si Sin Božiji,
Izbavitelj sveta.
 
 
Kondak, glas 6.
    
Ježe o nas ispolniv smotrenije, i jaže na zemli sojediniv nebesnim, veznesalsja jesi vo slavje, Hriste Bože naš, nikakože otlučajasja, no prebivaja neotstupni, i vopija ljubjaščim tja: az jesam s vami, i niktože na vi.
 
 
Ispunivši promisao  o nama, i zemaljsko sjedinivši s nebeskim, vazneo si se u slavi, Hriste Bože naš, ne odvojivši se od nas, no ostavši neodstupno i kličući onima koji Te ljube: Ja sam s vama, i niko ne sme na vas.

 

 

 


 S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4
215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
 e-mail

 

Web desing by
 Kovach

 
 
   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vaznesenje - Spasovdan
   
Vaznesenje Gospodnje slavi crkva u četrdeseti dan posle Vaskrsenja Hristova, kada se Gospod uzneo na nebo, i uvek pada u četvrtak šeste nedelje posle Vaskrsa. Pošto se Gospod kroz četrdeset dana iza svoga vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovedio da se ne odaljuju od Jerusalima no da čekaju obećanje Sv. Duha, izveo je Gospod svoje učenike do Vitanije, podigao je svoje ruke i blagoslovio ih je, i blagosiljajući ih uzneo se na nebo. Kada su učenici sa Gore Eleonske gledali na oblak koji je Gospoda sakrio od njihovih očiju i na nebo, objaviše im anđeli da će isti Isus koji se od njih uzneo na nebo na isti način doći, kao što su ga videli da se uznosi na nebo (Dap. 1, 1-12; Mk. 16, 12-19; Lk. 24, 50-52).
Mnogobrojne vesti koje govore o vaznesenju nejednako govore o danu i datumu vaznesenja. Jedne govore o vaznesenju ili odmah sa vaskrsenjem, ili za vreme cele Pedesetnice ili u pedeseti dan sa praznikom Silazka Sv. Duha. O vaznesenju posle javljanja učenicima kroz četrdeset dana govore samo Dela apostolska (Dap.) 1, 3, dok ap.Luka u jevanđelju 24, 36-63 ne spominje dan vaznesenja, tako da bi se po ovom izlaganju moglo misliti da je vaznesenje bilo odmah iza vaskrsenja.
Praznik Vaznesenja zove se ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (i analipsis tu kiriu imon Iisu Hristu), ili samo α̉νάληψις (analipsis), zatim η̉μέρα α̉νάληψεως (imera analipseos) (prema ap. Luki 9, 51). Grigorije Niski (395) kaže da se ovaj praznik u Kapadokiji zvao η̉ ε̉πισωζομέμη (i episozomemi) (valjda η̉μέρα), srpski Spasovo, Spasovdan, po svoj prilici zato, što se u ovaj dan dovršilo delo našeg spasenja i iskupljenja. Isto tako zovu ovaj praznik i sv. Jovan Zlatousti i drugi pisci. U Antiohiji se ova reč dodavala ka nedelji koja prethodi Vaznesenju ili koje dolazi iza njega. U srpskoslovenskim tekstovima ovaj praznik se zove prevodom grčke reči α̉νάληψις, naime uzeće, a negde se i danas otuda zove ovaj praznik „vazam“. Ovaj dan se zvao još i τεσσάρακοστή ili četrdeseti dan (5. kanon nikejskog sinoda). Ova reč u ovom kanonu označava četrdeseti dan iza Pashe, a ne post sv. četrdesetnice. Latinski se označava ovaj praznik Ascensio, Ascensio Domini.
Vaznesenje se prvobitno nije slavilo posebnim praznikom u četrdeseti dan posle Vaskrsa, no je prvobitno Pedesetnica, tj. Vreme od pedeset dana, bila tako reći jedan jedinstven praznik sa više uspomena, a uspomena na vaznesenje bila je utopljena u Pedesetnicu, vreme od pedeset dana. Zato neki raniji pisci iz 3. veka kao npr. Tertulijan i Origen ne spominju ovaj praznik. Najstarije beseda na ovaj praznik možemo naći u vreme sv. Jovana Zlatoustog (+405) i Grigorija Niskog, dakle krajem 4. veka izdeljena je uspomena vaznesenja Hristova od Pedesetnice, pedesetog dana iza Vaskrsa i dana Silazka Sv. Duha, i postavljena je na svoje mesto u četrdeseti dan iza Vaskrsa.
Apostolske ustanove (1. V, s. 20, 1) kazuju da se sedmica iza Vaskrsa slavila kao „dostojanstven praznik“ i nastavlja ovako: „Tada brojte od prvog dana Gospodnjeg 40 dana i slavite od dana Gospodnjeg (tj. Pashe) do četvrtka (tj. 40 dana) Vaznesenje Gospoda, u koji je On celu ekonomiju i plan iskupljenja izvršio i vratio se natrag ka Bogu Ocu, pošto se posadio s desne strane moći i sada čeka, dok ne budu Njegovi neprijatelji položeni kod nogu njegovih“.
Kao što se u Jerusalimu u četrdeseti dan iza Vaskrsa išlo u Vitlejem u litiji, tako se i u drugim mestima Istoka, gde se slavilo Vaznesenje, izlazilo na litiju, kao npr. U Carigradu i Antiohiji, tako je takođe i u našoj Crkvi se u ovaj dan nosi litija. Pri uvođenju liturgičkih običaja rukovodilo se principom što većeg podražavanja radnjama Spasiteljevim. U ovom slučaju imalo se u vidu da je Gospod izveo svoje učenike na Eleonsku Goru (Lk. 24, 50), što znači u pravcu prema Vitaniji.
Mesto sa koga se Gospod uzneo na nebo, bilo je odmah veoma poštovano. Već carica Jelena je dala sagraditi na Eleonskoj Gori velelepnu baziliku, koju su Saraceni na žalost razorili, i više nije podignuta. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto, koje se već u IV –om veku označavalo kao mesto vaznesenja, i gde se još i danas nazire trag od stope Spasitelja.