Света великомученица Марина - Огњена Марија
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12
својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од
Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно
васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се
заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати
за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због
вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије,
сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да
мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони
идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети
жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити
пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне
части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на
љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници
Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у
виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти
змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој
се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се
јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође
глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона
вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом
Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у
огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је
осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с
ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом
оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази
се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више
Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом
њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се
и
догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и
муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад
нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно
време Турчин је био тутор овог манастира.