Пета недеља поста - глувна

Пета недеља васкршњег поста, посвећена је преподобној Марији Египћанки, великој грешници, али и великој покајници.

Њени подвизи помињу се у прва четири великопосна дана у Великом канону Андреја Критског, као и на првом бденију у минулу среду, кад се читало по храмовима и целокупно њено житије, које пружа дивну поуку.                                       Примјер покајања свете Марије Египћанке је тако поучан да света Црква жели да га посебно утисне у наше срце, због тога јој се посвећује данашња недеља. Животопис ове дивне светитељке написао је свети Софроније, патријарх јерусалимски.                                Неки јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни пост у Зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном, он угледа једно људско биће, суха нага тијела, и косе бијеле као снијег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину, она се огрну и јави му се.                                                                         Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем тјелесним, она сједе једнога дана на лађу која пловљаше ка Јерусалиму. Приспјев у Свети Град хтједе и она ући у цркву да се поклони Часном Крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору, и мољаше се Њој, да јој допусти ући и цјеливати Часни Крст, исповиједајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој допуштено би ући у цркву. Пошто цјелива Крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, гдје стиже исте вечери. Сјутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе ријеку.                                                                      И проживје у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога кад стајаше на молитви, видје је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести.  Идуће године зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том видје према мјесечини да она дође ријеци, прекрсти ријеку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли да идуће године дође у онај исти поток гдје су се прво видјели. Зосима оде и нађе тијело њено мртво на оном мјесту, и више главе на пијеску написано: “Погреби, авво Зосиме, на овом мјесту тијело смјерне Марије, предај прах праху. Представила сам се првог априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених тајни.“ Из овога написа дозна Зосима право њено име, и друго страшно чудо, да је она, прошле године, оне исте ноћи кад се причестила, стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана.                                                                     И тако Зосима сахрани тијело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча цијелу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видио од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнике.

Извор: Радио Светигора

Четврта  Недеља поста  Средопусна

    Четврта недеља у Великом посту посвећена је успомени на преподобног Јована Климакса или Синаита. Овај светитељ живео је у шестом веку, а потиче из Сирије или Палестине. Највећи део монашког живота провео је у манастиру св. Катарине на Синају. Био је толико духовно даровит, као да је хиљадугодишњак. Повукавши се у пустињу близу манастира, у њој је провео четрдесет година, у посту и богомислију.

Њега сви Словени називају Лествичником, због књиге упута и савета монасима „Рајска лествица“. Она садржи тридесет ступњева. У првом делу изнети су греси, као што су гнев, злопамћење, лаж, униније, стомакоугађање, среброљубље, славољубље, гордост и хулне помисли. Потом, у другом делу износи како монаси треба да их савлађују: безстрастијем, послушноћу, покајањем, плачем, сиротовањем, молитвом, смиреноумљем, кротошћу. Мајка свих врлина је молитва, Христос се следи вером, љубављу и надом. На крају тражи од свакога да у свом срцу постави лествицу, којом би се пењао ка Христу.

Ова књига била је омиљено штиво српским монасима још од Средњег века. Први превод потиче из 1331. године.

    Спомен св. Јована Лествичника у ове дане поста одређен је од Цркве због његовог подвига у посту, поука, којих треба да се држе верници. Св. Јован поучава о покајању, за које каже да је повратак Богу, обнављање крштења. Време поста је време када се учи смирењу, тј. миру: са Богом, са самим собом, са целом твари. Покајање је очишћење савести, спремност, да се без роптања поднесе свака туга и бол.

Народ ову недељу назива Средопосном, јер се налази у средини Часног поста.