Тропар, глас 4.
 
Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја солнцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје.
 

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби.

 

Кондак, глас 3.
    
Дјева днес пресушчественаго раждајет, и земља вертеп неприступному приносит. Ангели с пастирми славословјат, волсви же со звјездоју путешествујут: нас бо ради родисја отроча младо, превјечни Бог.
 
 
Дјева данас Превечнога рађа, и земља пећину неприступному приноси. Анђели са пастирима славослове, мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Предвечни Бог.

 

 

Copyright © 2007 by
 S:t Kyrill och Methodius kyrkan i Malmö
Cedergatan 4
215 67 MALMÖ, SWEDEN
tel: 040 830 14
 e-mail

 

Web desing by
 Kovach

 
 
   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа - Божић -
   
    Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа – Божић, у првим вековима хришћанства није слављено као засебан празник. Црквени писци овог периода, на пример Ориген и Тертулијан, нигде га не помињу. Од трећег века развија се празник Богојављење (тј. Епифанија), у оквиру којега су слављене пројаве божанске силе Христове у свету: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској, и друго. Богојављење је слављено 6. јануара.
    Одвајање Рођења Христовог од осталих спомена и издвајање дана празновања за 25. децембар, догодило се у Риму. Узрок се налази у хришћанском отпору паганским обичајима. Наиме, у Риму су од 17. до 23. децембра слављене сатурналије, тужне свечаности у част бога Сатурна, после којих је 25. децембра следио централни празник Римске империје – празник бога Сунца. Овај бог је сматран заштитником Римског царства. Насупрот лажноме богу, обичној звезди, небеском телу, хришћани су почели да славе истинско "Сунце Правде са висине истока" – Исуса Христа (Тропар Божића, глас 4).
    На Истоку, слављење Божића је вероватно први увео свети Василије Велики у Кападокији. Следују му свети Григорије Богослов, који га у Цариград уводи 379. године, и свети Јован Златоуст, у Антиохији, 386. године. Током петог века, готово све Цркве широм васељене прихватају слављење Божића. Од тог времена, на Истоку Богојављење постаје празник Христовог Крштења, док је на Западу нагласак и даље на пројави Божанства Христовог, пре свега на поклоњењу три мудраца (три краља) Богомладенцу Христу, због чега и цео празник носи назив по њима – Света Три Краља.
    О посту пред Божић у почетку нема помена. Папа Лав Први (440–461) спомиње четири поста, за свако годишње доба по један. У зимском посту који он спомиње, највероватније се налазе зачеци божићног поста. Прва казивања о овом посту имамо крајем петог века – на Сабору у Матискоту у Галији, у беседама Григорија Великог. Његова обавезност је била неутврђена све до деветог века.
     Дужина поста је била такође спорна. У неким областима пост је трајао четири, негде шест, дванаест, осамнаест или четрдесет дана. У Цариграду ће бити одржан сабор о овом питању у 12. веку, за време патријарха Луке Хрисоверга, који захтева пост од четрдесет дана. Познати тумач канона тог времена Теодор Валсамон сматрао је да је ова одлука обавезна само за монахе. Потпуно формирање поста и Празника у данашњем изгледу биће завршено у периоду ропства под Турцима. Додајмо и то да је, по Предању, први кондак написан управо за овај дивни Празник. Творац је свети Јован Слаткопојац у 6. веку; канон Празника је дело светог Јована Дамасакина у осмом веку. Црква није статична нити је пак неки "конзерватор" прошлости. Она увек живи, расте и прилагођава пуноћу истине вере свакој историјској епохи.