|
|
|
Крсна слава и њена
обележја
|
|
Свака православна српска
породица има свог домаћег свеца – заштитника, кога слави
свечано сваке године, а који се назива: КРСНА СЛАВА,
КРСНО ИМЕ, СВЕТИ, СВЕЧАРИ… Назив Крсна слава долази од
крштеног имена појединих породица или племенских
старешина, који су свеца, у чији дан су крштени, узимали
за свога заштитника, а своме потомству остављали да га и
они славе.
На дан своје Крсне славе
Срби настоје да оставе све послове, како би се што боље
припремили за прослављање свога заштитника. Крсна слава
код Срба има искључиво црквено – молитвени карактер.
Слави се најпре у цркви, на Литургији, где се спомињу,
са анђелима и светима, наши живи и упокојени сродници по
телу, па се тек онда преноси у дом и ту наставља.
Породична заједница је наставак црквене заједнице.
“Где је Србин – Тамо је и
Слава”, али и обратно: “Где је Слава – тамо је и Србин”.
Једно без другога је незамисливо. Пошто само Срби имају
Крсну славу, то значи да Србин без Славе, ни верски ни
национално није припадник ни Цркве нити нације.
Слава је, дакле, један од
видљивих израза српске побожности. Кад се за једног
Србина каже: “Он слави,” тиме је све речено. Тај Србин
има везу са својом црквом, учествује у њеном благодатном
животу. И обратно, онај који не слави, он је као грана
одсечена од стабла.
|
|
ОДЛУКА СВЕТОГ
АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
О СЛАВЉЕЊУ И ПРЕНОШЕЊУ
КРСНЕ СЛАВЕ
|
|
Свети архијерејски
Сабор Српске православне цркве (СПЦ),
донео је 15. Маја 1985. г. Ову одлуку:
Будући да је Крсна слава празник
“Мале цркве”,
то јест породице, то и најмања породица треба да
слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство,
поготово
када се ожени дужан је да прославља Крсну славу, без
обзира што га отац слави у свом дому.
У знак поштовања родитеља,
тако важну ствар, као што је оснивање породице и
самосталност слављења Крсне славе, синови су дужни да о
томе обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако
би отац одбио или не би хтео “предати” славу, синови
треба да се обрате свештенику у месту где живе, за савет
и благослов.”
Према Уставу СПЦ “Св. Арх. Сабор, као
највише јерархијско представништво, црквено-законодавна
је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка
(дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна
судска власт у кругу своје надлежности.”
“Све одлуке Св. Арх. Сабора, канонске
и црквене природе, које се односе на веру, богослужење,
црквени поредак и унутрашње уређење цркве, пуноважне су
и извршне.”
Према томе, одлуке Св. Арх. Сабора су
обавезне за све чланове СПЦ, а то значи, да горња одлука
обавезује и родитеље и синове и да је свака породица,
ма где се налазила, дужна да прославља свог домаћег
заштитника, своју Крсну славу. Јер, установа која
доноси законе у својој надлежности, има право да их,
према потреби и околностима, тумачи, допуњава, па и
мења.
Крсна слава није лична светковина, већ
породична и она се преноси са оца на сина. Исто тако
Крсна слава нија слава куће и имања, већ живе породице,
Цркве у малом.
|
|
Славска
икона
У свакој православној српској кући, на
почасном месту главне просторије, на источном зиду,
налази се славска икона. Испред иконе је кандило, и ту
се обавља домаћа, породична молитва.
Славска
водица
Освећење славске водице у кући
свечара врши се пред славском иконом, на неколико дана
пре славе. Домаћица треба да спреми погодан суд
(чинију) са свежом водом, стручак босиљка, кадионицу са
жаром и тамјан, свећу и списак чланова породице.
Освећеном водом свештеник кропи просторије стана и
укућане, а домаћица са њом меси славски колач.
Славска
свећа
Без славске свеће Крсна слава се
не може славити. Славску свећу треба да прислужи
домаћин, кад свештеник дође да благослови жито и колач
или кад се освећени колач и жито донесу из цркве, дакле
пред славски ручак.
Паљење свеће означава почетак
слављења Крсне славе. Славска свећа треба бити од
правога воска и освештана у Цркви. Свеће купљене ван
Цркве које нису освештане као и парафинске не треба
користити као славске свеће.
Славско жито
Славско жито је пшеница која се
кува уочи славе, заслађује медом или шећером и односи
на дан славе у цркву ради освећења. Освећујући славско
жито свештеник моли Бога да благослови све разноврсне
плодове и освети оне који их буду јели, јер су свечари
принели ово у славу Божију, и част и спомен Светога који
се слави и за спомен оних који су умрли у благочестивој
вери (преци и сродници који су нам Славу предали).
Освећено жито се служи гостима пре
славског ручка. Славско жито символише васкрсење мртвих,
то је принос у славу Божију у част Светога, за здравље и
срећу свечара и за покој душе умрлих. И зато се жито
спрема за све Славе. Може ли зато бити нешто лепше и
узвишеније у животу православног хришћанина?
Славски колач
Колач се меси од чистог пшеничног брашна
са славском водицом, украшава се крстом и монограмом
Христовим (ИС – ХС – НИ – КА) и на дан славе носи се у
цркву ради освећења, где га свештеник благосиља,
унакрсно реже, прелива вином и окреће са домаћином. Где
је то могуће, долази свештеник у кућу свечара и ту врши
славски обред.
Славски ручак
После благосиљања славских
обележја домаћица служи госте славским житом, чита се
молитва пре јела (Оче наш…) и почиње свечани славски
ручак. Обзиром да је славски обед наставак литургијског
обреда, јела треба да буду спремљена према црквеним
прописима: посно у дане које је Црква одредила као
посне, а мрсно у остале дане.
У току
славског обеда треба да влада одређена озбиљност,
пристојност и поштовање светиње Крсне славе, у погледу
служења јелом и пићем, теме разговора и песама које се
певају. Треба се понашати тако, да би се после славе
могло рећи: “Све је лепо и
честито било и миломе Богу приступачно”!
|
|
